Svaštara

​"Naše bebe više nema": Prinudno mrtvorođene bebe u Irskoj

Među borcima za pravo na abortus u Irskoj je mala grupa žena na čijim su fetusima ustanovljene fatalne abnormalnosti. One tvrde da ih vlasti praktično primoravaju da iznesu neuspelu trudnoću do kraja iako se zna da će beba biti mrtvorođena.

pisao Eve Simmons
22 Jun 2016, 11:37am

Ilustracija: Marie Isabelle Marbella

U prethodnih pet godina, skoro 25,000 trudnica moralo je da napusti Irsku da bi okončale trudnoću. Osmi ustavni amandman klasifikuje abortus kao krivično delo u svim slučajevima osim ako je majčin život ugrožen, pa zatvorska kazna preti svakoj ženi koja abortira fetus u granicama domovine.

Ali šta ako trudnoća pođe naopako? Šta sa hiljadama žena kojima doktori objasne da će, ma šta uradile tokom sledećih devet meseci, njihovo dete biti mrtvorođeno? Šta ako se ovo sazna u četvrtom-petom mesecu, kada bi gotovo svaki prekid trudnoće izazvao porođaj mrtvog fetusa?

Ako vas ta nesreća zadesi u Irskoj, izvor ne postoji: strogo je zabranjeno abortirati i tako sebi skratiti mučan put do neizbežne traume. Osim, naravno, ako odete preko granice.

Dženifer O'Keli je 2012. godine prešla 167 milja od svog rodnog grada Dablina do Liverpula. Hirurška intervencija je bolna i naporna. Prvo se internom injekcijom zaustavi srce fetusa, a zatim se izazove ili vaginalni porođaj ili se ide na carski rez.

Onim ženama koje otputuju na prekid fatalne trudnoće najteže pada šest sati vožnje u povratku. O'Keli je put posebno teško podela jer je imala saputnika na zadnjem sedištu automobila: bebu Džes, mrtvorođenu u engleskoj bolnici pre samo 24 časa.

„Hteli smo da je donesemo kući," kaže O'Keli. „Bilo nam je jako važno da je katolički sveštenik sahrani – organizovali smo joj čak i posthumno krštenje. Bila je blagoslovena beba."

Među brojnim ženama koje podržavaju izmene Osmog amandmana su i konzervativne žene koje abortus podržavaju samo pod određenim, vrlo retkim okolnostima. Irske majke koje zakon primorava da mesecima nose svoj smrtno oboleli plod u utrobi lično doživljavaju ovu borbu.

One koje se odluče da ostane u Irskoj prinuđene su da trudnoću iznesu do kraja, uprkos nepodnošljivim bolovima i neumitnom fatalnom ishodu. Pošto ju je užasavala mogućnost da joj neko na ulici čestita kad je vidi, O'Keli nije smela da izlazi iz kuće.

„[Beba] nije imala bubrege, pluća joj nisu radila, a glava joj je bila puna tečnosti. Nismo znali koliko je sposobna da pati, a ja nisam imala pojma šta da kažem ljudima. Organi su mi bili pod pritiskom, sve je bilo sabijeno, strašni bolovi... Neljudski bi bilo da sam nastavila do kraja."

Sonograf nije otkrio fatalni abnormalitet do redovnog pregleda u petom mesecu. Do tada je trudnoća išla sasvim standardno, bez ikakvih komplikacija; kad su ih u klinici zamolili da se vrate za pola sata, O'Keli se nije zabrinula.

„Otišli smo na čaj, a kad smo se vratili, u sobi smo zatekli konsultanta. Bila je mrtva tišina." Konsultant je obavestio Dženifer O'Keli da njenoj dugo očekivanoj devojčici kičma nije potpuno formirana, da su joj organi nefunkcionalni, i da joj je lobanja fatalno poplavljena suvišnom amniotskom tečnošću.

Vera mi je vrlo jaka, ali ne mislim da me je bog prokleo zbog nečega što sam uradila.

Iako su genetska testiranja pokazala da uzrok nije bio nasledne prirode, akušeri nisu imali dileme po pitanju ishoda trudnoće. Bez bubrega i pluća, sa teškim oštećenjima mozga, bebi nije bilo spasa. Džes je u materici jedva preživljavala; imala je još par nedelja, najviše par meseci.

Za razliku od mnogih žena u sličnom položaju, O'Keli je bar znala koje su joj opcije na raspolaganju. Mogla bi da iznese trudnoću do kraja i porodi mrtvorođeno dete nekoliko meseci kasnije, ili je mogla da otputuje do UK i prekrati muke i sebi i svojoj devojčici. Kaže da je samo druga mogućnost bila realan izbor.

Koliko god to čudno zvučalo, O'Keli je još imala sreće. Ženama lekari retko kažu da su im na raspolaganju mere van irske jurisdikcije. „To je kako kome zapadne," kaže Gej Edvards. Ona i njen muž Džeri su sredinom tridesetih otkrili da će postati roditelji. U petom mesecu su neizmerno srećni otišli u Dablin na pregled. Sinu su već dali ime – Džošua.

Par minuta od početka skeniranja, Edvards je na licu medicinskog tehničara videla sve što je trebalo da zna. Rekao joj je samo da „kosti izgledaju belo". Kad se uoči samo crna masa, katastrofična dijagnoza je jasna.

Ispostavilo se da je mali Džošua patio od anencefalije – retkog urođenog defekta usled kog fetus ne razvije mozak, lobanju, i deo temena. Trenutno ne postoji ni lek ni tretman ovog stanja. Čak i ako beba preživi u materici, praktično bez izuzetka umire se neposredno posle porođaja.

Po dijagnozi, konsultant je rekao da Edvards nema rešenja „u ovoj jurisdikciji". Moraće da sačeka još četiri meseca da bi rodila sina i videla ga kako umire par sekundi kasnije.

Medicinski karton sina Gej Edvards

„Dok ga ne suočiš sa ovakvim slučajem, ne možeš da znaš kako će se doktor postaviti", kaže Edvards. „U toj bolnici u Dablinu, upravni odbor sadržao je katoličke sveštenike – što nije neuobičajena pojava."

Tek posle ekstenzivnih internet pretraga, otkrila je gde da sebi skrati muke: dva sata vožnje severno, preko granice, u Belfastu.

Edvards kaže da je tek poneki akušer u dobro skrivenim klinikama „spreman da pomogne ženama u našem stanju". Mala je verovatnoća da trudnice naiđu na takve. Ne samo što doktori iz svojih ličnih razloga kriju informacije od pacijenata, već stvari od 1995. dodatno otežava „jedan gadan član zakona"

Uredba o regulisanom informisanju ograničava uputstva koja medicinski stručnjaci u Irskoj smeju da izdaju pacijentima kakve su bile Edvards i O'Keli. Zakon im najstrože zabranjuje da preporuče konkretne klinike ili putovanja van zemlje. Doktorima i sestrama prete tužbe i kazne od po 1,500 funti ako se sazna da su makar i uvijeno predloži abortus. Većina žena je stoga prinuđena da se sama snalazi i traži informacije na drugim mestima – ili da prosto izdrži još nekoliko meseci sve težeg bola i sve dubljeg očajanja.

Rut Bouvi je 2009. Godine otputovala u Liverpul na prekid trudnoće pošto je njenoj bebi ustanovljena anencefalija. Time se odrekla usluga svog redovnog konsultanta.

„To me je uznemirilo," kaže ona. „Cenila bih da me je nazvao da vidi kako sam ili zakazao pregled. Volela bih da sam mogla da popričam sa nekim ko je prošao kroz isto iskustvo, ali ljudi takve stvari retko pominju. Osećala sam se izolovano; nisam ni znala kolikom broju žena se to isto dešava."

Uredba o regulisanom informisanju takođe zabranjuje da medicinske ustanove proslede podatke o pacijentu bilo kojoj drugoj službi koja je možda spremna da odradi abortus. Žene na odredište mahom stižu zbunjene, uplašene, i potpuno nepripremljene za sve što ih čeka.

„Kad ne znaš, to je najstrašnije," kaže Edvards. „Nije bilo ni saveta ni podrške, nisam imala pojma kako će teći procedura. Da li će me možda uspavati, a kad se probudim, sve bude gotovo?"

Ispostavilo se da procedura liči na rađanje zdravog deteta: porodiljsko odeljenje, indukovanje trudova, anestezija. Samo se na to doda dogovor sa pogrebnim zavodom, hladna soba u kojoj se ostavi beživotno telo, i najduža moguća vožnja u povratku. Cela farsa oko „porođaja" samo doprinosi rezultujućoj traumi.

„Bilo je sasvim bezlično," kaže Bouvi. „Platili smo na šalteru. Znala sam da niko nije pročitao podatke koje sam im poslala. Za njih sam bila samo još jedna mušterija."

„Izabrala sam hirurški prekid pod totalnom anestezijom. Prošlo je vrlo brzo, završili smo sve do ručka. Odjednom više nije bilo naše jadne male bebe, naših planova i snova. Ostalo nam je samo još jedno popodne besciljnog bazanja po Birmingemu, dok smo čekali večernji let."

Nije lako ni preneti dete kući radi oproštaja i sahrane. Za žene koje su izabrale Liverpul, London, ili neku drugu lokaciju u Engleskoj, transfer tela je jednostavan iako bolan. Od objašnjavanja na trajektu do grobne tišine sa zadnjeg sedišta u kolima, putovanje nikad nije lako. Ali ni alternativa nije idealna.

„Nikako nismo mogli da ga prenesemo preko granice," kaže Edvards koja je zbog procedure otputovala od Dablina do Belfasta u Severnoj Irskoj.

„Bolnica je ponudila da organizuje kremaciju u Belfastu, ali nisu mogli da nam kažu kad bi se to tačno odigralo pošto im iz krematorijuma nisu javljali unapred." Prinuđeni da ostave telo svoje bebe, Gej i Džeri Edvards su sledećih 14 godina mislili o tom kako je bio sam dok je čekao na kremiranje. Tek prošle godine je Gej preko svoje kampanje za prava žena na abortus upoznala babicu koja je mogla da joj prenese bitne informacije.

„Objasnila nam je da na Džošuinom odeljenju postoji patolog koja bi bebe uvek odvezla svojim kolima do krematorijuma. Tamo bi čekala dok se sve ne završi. Ipak nije bio sam."

Petnaest godina kasnije, Edvards, O'Keli, Bouvi, i desetine drugih žena se zajedno bore da fatalne abnormalnosti fetusa postanu izuzetak kad su u pitanju zakoni protiv abortusa. Grupa pod imenom Prekid iz medicinskih razloga već četiri godine pomaže ženama u fatalnoj trudnoći. Počele su kao malo udruženje koje je nudilo skrivenu informaciju i podršku svojim sestrama u nevolji, a danas vatreno vode kampanju putem pritiska na sveštenike i političare. Ove žene kažu da se neće zaustaviti sve dok Irska ne bude ozakonila prekid trudnoće iz medicinskih razloga.

Rut Bouvi misli da su lične priče ključni faktor u donošenju značajnih promena. „Ljudi često kažu da su smatrali da abortus ni pod kojim uslovima ne sme biti legalan, ali pošto su čuli naše priče, promenili su mišljenje."

Što se boga tiče, zanimljivo je da iskustva kroz koje su ove žene prošle nemaju mnogo uticaja na njihovu veru. Većina njih krivi vladu Irske za ovu situaciju – malo njih vidi religijsku osnovu Osmog amandmana. Važno im je da hrišćanski sahrane svoju mrtvorođenu decu. Neke kriju svoj prekid trudnoće od članova porodice. Neke od njih i nisu spremne na legalizaciju abortusa.

Možda deluje čudno da čak i u tim užasnim okolnostima ne gube veru, ali ako tim putem nalaze utehu, zašto ih osuđivati?

„Vera mi je vrlo jaka", kaže Bouvi, „ali ne mislim da me je bog prokleo zbog nečega što sam uradila. Irska religija mi kaže da treba da osećam krivicu, da sam dužna milion zdravomarija, da ću goreti u paklu... ali ja u takvog boga ne verujem."

„Moj bog voli, prašta, i razume."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu