​Zašto se ne opraštam od Najvećeg

U moru onoga o čemu sanjamo postoje neki ljudi, događaji i prilike za koje tvrdimo da bismo dali sve da smo mogli da ih upoznamo ili doživimo. Za mene nema dileme: pored onog legendarnog nastupa Elvisa Prislija u Vegasu, Džimija Hendriksa na Vudstoku, utakmice Engleska-Brazil na Svetskom prvenstvu 1970. godine, na prvom mestu je, ubedljivo, The Rumble in the Jungle.

Da, znam, kasno sam se rodila i sve to o čemu sanjam je zaglibljeno u davnim sedamdesetim, kliše do klišea od izbora, pa šta. Sem Grmljavine u džungli. Da postoji mašina za putovanje kroz vreme i da imam samo jednu želju kod zlatne ribice, pravac bi bio Kinšasa i 30. oktobar 1974. godine.

Nije dovoljno što sam milion puta pročitala najbolju knjigu na svetu, ne samo o boksu, Borbu Normana Majlera, a još više sati provela gledajući film Bili smo kraljevi, i što znam u pola noći da izrecitujem svaki detalj iz svake runde.

I nije da je ovo bila najlepša i najbolja borba Najvećeg. Svaki korak Kasijusa Kleja i Muhameda Alija u ringu vredan je proučavanja, bez dileme. I svaki je meč lekcija, ne samo za boksere, ali je Grmljavina i sve ono što je prethodilo ovoj borbi, a i usledilo, ono predavanje koje se ne propušta, ni po koju cenu.

Sve je počelo jednim odlaskom u danas verovatno nepostojeću trening salu bokserskog kluba Radnički. Bila sam klinka, već debelo navučena na grickanje najslanijih semenki na planeti tokom niželigaških utakmica u kraju, pa mi je ćaletova ideja da vidim kako izgleda udaranje u vreću i nešto što se zove sparingovanje bila uzbudljiva skoro kao odlazak u Diznilend. I kao i sa svakim zaljubljivanjem, nisam umela da objasnim šta me je navuklo na boks, ali posle te subote, više nije bilo šanse da ga zaboravim. Mnogo godina kasnije, lampica se upalila: u ringu si sam i sve zavisi samo od tebe.

Gledala sam borbe, proučavala rad nogu i kretanje desnice ka bradi, brojala preskakanja konopaca. U to vreme nikome nisu padale kacige na pamet, jedva je bilo i onih gumenih štitnika za zube. I svi do jednog, od pera do teške kategorije, svi, i bokseri, i treneri, i kibiceri, pominjali su samo jedno ime. "Da, odličan je Forman, Frejzer ima ludački rad ruku, ali jedan je Ali."

I šta mi je preostalo nego da saznam sve o Najvećem? Nije bilo lako, govorim o dobu pre torenata i Jutjubova, sa dva kanala na televizoru i pet dnevnih novina. Idealo za stvaranje legende – moraš mnogo da se trudiš da dođeš do onoga što te zanima, nema sveznalica koje će, najčešće bez argumenata, tvrditi da je samo njihova istina prava, ali zato, kad nešto nađeš, kao da si zakoračio na Mesec.

Upoznala sam ga na meču sa Sonijem Listonom. Pred neke Olimpijske igre, na televiziji su puštali snimke najznajčajnijih sportskih događaja svih vremena. Crno-bela slika, izobličen glas komentatora poput ploče koja pucketa. I legendarni nokaut. Prvi minut, prva runda. Desnica još uvek u polugrču u laktu, svaki mišić nastao bez steroida i dalje treperi od napetosti. Liston na podu, ruku podignutih u znak predaje kao pred uperenim pištoljem. I taj Alijev pogled.

Dok sam šetala među tezgama na nedeljnom uličnom buvljaku u Frankfurtu, naletim na jednu sa posterima. Filmovi, najave za koncerte, Roki kako trči pred meč, svaki bih kupila, ali šta ću sa njima, nemam gde da ih kačim. I tako prevrćem one kutije, a tamo negde u dubini, scena urezana u najdublji režanj mozga. Prvi minut, prva runda. Nisam ni razmišljala kako ću do kuće dopremiti tu posterčinu, samo sam izvadila skoro pa poslednje pare iz novčanika. I evo ga, sa mnom svakog jutra dok ispijam kafu i svake večeri pre nego što odem da spavam.

Gutala sam svaku reč o Aliju do koje sam mogla da dođem. I prvo seme tinejdžerskog buntovništva koje sam zapatila došlo je od njega – ovaj svet nije pravedan ako čovek koji, pritom, nosi olimpijsku medalju oko vrata ne može da popije kafu u restoranu jer je druge boje kože. I prva lekcija o licemerju kao najodvratnijoj ljudskoj osobini naučena je iz onoga što se njemu događalo: jeste, najbolji si, i desetak belih milionera će ti podržati profesionalnu karijeru, ali ćeš i dalje biti "olimpijska crnčuga" za njih. I nešto, danas možda još važnije: ne postoji cena za ono u šta veruješ. Tri i po godine pauze van ringa zbog odbijanja da se bori u Vijetnamu, na vrhuncu karijere u, kako to sportski novinari vole da kažu, najboljim godinama za boks, nisu bile žrtvovanje, već stav od koga se ne odustaje ni po koju cenu. Linija koja se ne prelazi. Volim da verujem da imam bar trunku takve principijelnosti.

A onda, povratak uz poraz od veličanstvenog Džoa Frejzera, u meču spektakularnijem od svih novovekovnih lasvegaskih borbi sa šljokicama i fanfarama, poruka da postoji druga prilika, da se ne odustaje, upečatljivija, istinitija i iskrenija od bilo kog bljutavog lajfkouč slogana koji nam se nude da bismo bili vredniji, lepši, srećniji, kakvim god nas žele.

Čitala sam biografije, skupljala snimke mečeva na video kasetama, već se znalo da mi se može umiliti svako ko će mi za rođendan pokloniti nešto vezano za Najvećeg. Dozvolila sam sebi i malo kritičnosti prema nekim njegovim stavovima i postupcima, brbljivosti, egu i aroganciji. Ali sve to nije bilo dovoljno da me pripremi za Grmljavinu. Sva lepota ljudskog tela, pokreta i samoće u jednom. Brzina i neponovljiva tehnika protiv čiste snage. Sedam godina razlike u godinama, nevidljive na Aliju. I oni koji su ga kritikovali, morali su da ućute: takva promena taktike neće još dugo biti viđena. Kišu sitnih i brzih udaraca nije morala da ubrzava nikakva CGI tehnologija.

I onda taj nokaut. Svi su ga čekali, a niko nije mogao da ga predvidi. I ponovo, taj pogled, kao nad Listonom.

Možda se zaista tom borbom rodio ovaj današnji boks u kome je spektakl važniji od meča, možda bi sve bilo drugačije da Don King nije uspeo da sakupi po pet miliona dolara za obojicu, možda bi zairski diktator pre bio oboren sa vlasti, ne znam. Ne zazivam mašinu za vreme da bih promenila istoriju. Muhamed Ali ju je promenio umesto mene. Samo bih sve dala da sam mogla da budem tamo.

Skoro 22 godine kasnije, dok se Ali s mukom peo uz stepenice ka bini da bi zajedno sa ekipom filma Bili smo kraljevi primio Oskara, Forman je bio taj koji mu je pomagao da hoda. "Ali je najveći čovek za koga znam. Ne najveći bokser, to je premalo za njega," rekao je Forman jednom prilikom.

U jednoj od biografija, Dejv Kindred piše: "Opraštamo Muhamedu Aliju sve njegove ekscese, jer u njemu vidimo ono dete koje potiskujemo u sebi."

"I kada je blesav, i kada je surov, i kada je arogantan ili nečuveno zaljubljen u sopstveni odraz u ogledalu, opraštamo mu jer ne možemo da ga osudimo, kao što ne možemo da osudimo dugu koja se utapa u mrak. Olujne grmljavine rađaju duge, a Muhamed Ali je i jedno i drugo."

Ne opraštam se od Alija. Ne mogu, jer pamtim da je u nezaboravnom intervjuu Dejvidu Frostu na pitanje kako bi voleo da ga ljudi pamte kad ode, rekao:

"Voleo bih da kažu: uzeo je nekoliko šolja ljubavi, jednu kašiku strpljenja, jednu kašičicu darežljivosti, prstohvat dobrote. Dodao je četvrt smeha, malo brige, a onda sve to pomešao sa voljom i srećom. Ubacio je puno vere, sve to dobro promešao i razvukao tokom čitavog života. I svakog dana služio taj dar svakom ljudskom biću koje to zaslužuje."

Ne znam za vas, ali ja ću večeras pustiti film o Grmljavini. I ne, ne opraštam se od Najvećeg. To je nemoguće, sve dok mogu da probudim ono dete u sebi i sanjam da sam sedela uz konopce te noći u Kinšasi.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu