​Život jednog kleptomana

U Vatikanu, merkam ko zna koju po redu sliku ili raspeće. U isto vreme puštam da mi pozlaćena hemijska olovka od 34 dolara sklizne niz rukav i u postavu jakne. Kad dospe do prepunih džepova, dovešće mi total za ovu turu na nekih 143 dolara u katoličkim džidža-bidžama. Turističke sitnice za dadilje koje se lože na papu, za kaluđerice u pokušaju i masturbatore u pokajanju. Svi ti simboli govore samo „Vidiš da sam bio u katedrali Sv. Petra", a uz to i „Greši sam bludnik koga erotski inspiriše Elizabet Voren."

Dok odlazim, klimam glavom u znak pozdrava časnoj sestri za pultom.

Kleptomanije mi je ustanovljena nedugo posle čitavog niza drugih dijagnoza koji su mi formirali identitet: hronična depresija, anksioznostopšte vrste, bipolarni poremećaj ličnosti, granični poremećaj ličnosti, hronični bol, itd. Od svih tih aspekata bangavog mozga, potreba za sitnom krađom mi je uvek delovala najmanje problematično. Kradem od najranije mladosti. Nekad sam zbog toga imao osećaj krivice, ali to je nekako odumrlo u pubertetu.

Mnogi kleptomani pričaju kako su se navukli na uzbuđenje koje ide uz krađu. Ovaj poremećaj se često vezuje za hroničnu depresiju, mehanizam kojim se beži od apatije. Nema sumnje da je to jedan od faktora; kao i kod svakog drugog duševnog oboljenja, razloga i osećaja ima raznoraznih. Kod mene je to ipak deo manične strane ličnosti. Krađa je bila egzotična veština koju sam hteo da usavršim, da dokažem sebi da sam živ.

Oliver Tvist je uticao na mene kad sam ga pročitao sa osam godina – KNJIGE SU ME UPROPASTILE! Hteo sam da budem kao Dodžer, kao prepredeni Fejgen. „Džeparoš", remek-delo Roberta Bresona, počinje temeljnom analizom veštine i agilnosti neophodne za krađu. Čin neprimetnog oduzimanja imovine je iluzorne prirode, a pruža neobičan osećan ostvarenja.

Znam šta sad mislite, samo pokušavam da intelektualno opravdam zločin, ali jebeš to. Duboko zadovoljstvo proizilazi upravo od osećaja da se čini nešto nedozvoljeno. Moje krivudave nervne puteve, izlizane depresijom i neurozom, još samo krađa stimuliše. Zadovoljstvo nije puka taština već i konkretan, fizički osećaj – neka drhtavica, golicanje kakvo je teško opisati a još teže simulirati.

Još uvek me šokiraju negativne reakcije ljudi koji saznaju da džeparim. Najčešće kažu nešto tipa „Upropastićeš sebi život, šta ako te uhvate?" Ali još me nikad nisu uhvatili, a uz to, sreća u nesreći kod hroničnih mentalnih oboljenja je u tome što ti dozvoljavaju da potpuno ignorišeš rizik. Ni ne pomišljam na posledice eventualnog neuspeha.

Plus, svoje žrtve pažljivo biram. Još i pre nego što sam se stabilizovao uz pomoć lekova, sledio sam pravila: Nikad ne kradi od prijatelja, privatnih lica, običnih ljudi, nikad nezamenljive stvari od sentimentalne vrednosti. Ali zato kad se nađem na aerodromu ili kakvoj već instituciji, kao da sam pušten s lanca.

Jednom kazinu sam ukrao pun kombi jastučića, iz čiste kombinacije inata i dosade. Samo sam ih sipao preko ograde u moj raspali Micubiši. Moja mama voli te jastučnice, ja mrzim taj kazino, savršeno ima smisla.

Jedno vreme sam krao saksije sa biljkama iz barova i restorana. Imam pristojnu kolekciju raznog jestivog i ukrasnog bilja, poreklom iz najluksuznijih ugostiteljskih radnji Perta.

Zahvaljujući drugim mentalnim poremećajima, ne osećam u velikoj meri tzv. Krivicu. Kad je čovek u konstantnom stanju anksioznosti, teško mu je da se dodatno nervira misleći „Uh, možda nije trebalo da ukradem sve te futrole za telefone iz Dick Smith, jao, neće valjda da ih zatvore zbog mene."

Mozak mi prosto ne dozvoljava taj sled zaključivanja. Doduše, još uvek me muči krivica iz vremena od pre dvadeset godina kad sam slučajno probušio bakin balon sa natpisom „Srećan osamdeseti rođendan". Čak mi kažu da se to i nije stvarno desilo. Ali šta je, tu je.

Pre četiri godine, prestao sam da kradem kad sam počeo da uzimam jače lekove. Ali od prošlog septembra, kada sam smanjio dozu otrova A i povećao dozu otrova B, naglo sam smršao, bio sam neprestano napaljen, a i vratio sam se lopovluku.

Od septembra, stigao sam da ukradem robu u vrednosti 426 američkih dolara iz prodavnica kancelarijske opreme (uglavnom luksuzne italijanske rokovnike – kurac vrede 50 dolara po komadu!) Telefonom detaljno beležim sve što uzmem – odakle je i po kojoj ceni. Na nedavnom proputovanju Evropom, ukrao sam vode i sendviče sa aerodroma u vrednosti od 94 dolara, suvenire iz muzejskih prodavnica u vrednosti od 255 dolara, flaširanu vodu u vrednosti 36 dolara, i 143 dolara čistog vatikanskog idolopoklonstva.

Krao sam od katoličke crkve, ali računam da im samo naplaćujem poreske dolare koji su otišli na sve one istrage povodom pedofilije koju su toliko dugo krili od javnosti. Bolje da pare završe kod mene u džepu nego na računu advokata koji brane kardinala Pela.

Uostalom, zar ne važi ono da je crkva milostiva i da prašta?

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu