​Ispovest žene fudbalskog sudije: Publika je stoka, čak i na seoskom derbiju

Šta je najgore što sam čula od kad sam fudblalski sudija? Bolje da si zastavicu stavila u… To nije psovka koja ti izletu u afektu, ovako nešto moraš da smisliš, što znači da prođe kroz nekoliko filtera u mozgu.

Fudbalski sudija sam već pet godina, a stvarno sam svašta doživela. Najgore je to što su upravo najupečatljivije situacije bile na seoskim derbijima. Kad se celo selo sjati na teren i to im je ključni događaj tog meseca. Kakav porodični dan, 'ajmo svi na tribine da „jebemo majku" sudijama. Na početku mi je bilo baš užasno, na prvoj utakmici na kojoj su me ispljuvali plakala sam pola sata u svlačionici, ništa mi nije bilo jasno, nisam bila na to navikla. Posle nisam plakala, ali ne može ni da mi bude prijatno, i često se začudim količini besa koja je tu prisutna.

Nakon toliko psovki, gurkanja, pljuvanja, semenki i koječega drugog razvila sam novi mehanizam. Nasmejem se, jer često ne znam kako drugačije da reagujem, a oni se još više razljute, pa tek onda krene šou. Nekad ne znam ko je gori, da li igrači ili publika.

Jednom prilikom, pretio mi je predsednik jednog malog kluba, a publika se potpuno otela kontroli. Urlali su svašta, gađali upaljačima, semenkama, flašama i slično. Na kraju je neko javio policiji koja je došla otpratila nas u svlačionicu i do jednog dela na putu kući. Do tad sam misila da se to dešava samo u višoj ligi, ali očigledno ne.

Možda mi je najgore od svega bilo kad sam jednom sudila utakmicu dva seoska kluba između kojih odavno vlada netrpeljivost, za opstanak jednog od njih u trećoj ligi. Bila sam pomoćni sudija, i nakon što glavni sudija mahne prekršaj, po pravilima ja nisam u obavezi da to uradim. Jedan od igrača se zaleteo i krenuo da me vređa. Ta ista ekipa je primila gol nakon nekoliko minuta, on se vratio do mene, zajedno sa još nekoliko igrača koji su me opklolili i krenuli da vređaju i prete, da bi taj isti igrač nasrnuo na mene i gurnuo me.

Srećom, nisam pala, ali sam se opasno zanela. On je isključen iz igre, ali meni nije bio nimalo svejedno. Rekao je da će me naći u gradu, i da mi tad nema spasa. Publika je za sve to vreme, naravno, urlala i gađala teren čime je stigla, opet su pljuvali, što mi je posebno odvratno. Ponovo je morala da dođe policija jer je stvarno delovalo kao da se neće dobro završiti.

Otkako se bavim suđenjem izvukla sam neke zaključke, bar što se publike tiče. Nije mi taj mentalitet toliko stran i kapiram zašto su toliko srčani. U malim mestima, vikend se čeka zbog utakmice, svako ima nekog ko igra za seoski tim, ili je u upravi kluba. Po mom mišljenju, neki od publike kod kuće nemaju svoje ja, pa čekaju subotu i nedelju da pokažu da su ipak muškarčine. Mislim, to zaključiš i kad čujem nešto tipa, beži sa terena, naći ćemo ti posao u javnoj kući, ili koliko sam para uzela da se obučem i slično. Verujem da takve muškarce dodatno rasrđuje to što sam žensko, a kod većine njih je i dalje ukorenjeno verovanje da je žena za kuću i štalu. A ne da ih uči fudbalu.

Jednom me je odvratni zadrigli muškarac iz publike, koji je stajao tik uz teren, toliko pljunuo da mi se to cedilo po dresu. Ne znam kako sam izdržala do kraja utakmice i kako sam uspela da se koncentrišem dok mi se pljuvačka tog odratnog idiota razvlačila po dresu. Drugi put je, opet neki matori debeli vikao sa tribine kako će da sleti dole da me „opali". Nekad stvarno poludim na takve situacije, pa budem još i oštrija u suđenju. Pičkaranje, spominjanje majke i oca i ostale srpske psovke su kao dobar dan. Ako uhvatim trenutak da pogledam u neko lice iz publike, začudim se odakle ta silna mržnja. Čoveče, život ti ne zavisi od toga, to je samo sport. Šta li rade kad se vrate kući, na kome li istresu sav bes koji nisu uspeli na meni? Kontam da pukne na ženu ako mu ne iznese rakiju čim zakorači u dvorište.

Najgore od svega jeste što neka pravila gotovo da moraš da prilagodiš situaciji. Najveći problem uvek bude kod ofsajda. Živimo u 21. veku, pravila u fudbalu se menjaju, ali očigledno ne i u seoskom. Oni ofsajd posmatraju samo u trenutku kada igrač primi loptu, a za ofsajd u trenutku upućivanja nemaju pojma. I tu kreću problemi. Da bi ispratio ofsajd, moraš da budeš u liniji sa poslednjim igračem, a neobično je kako matori sa druge polovine terena savršeno dobro vidi da li je ofsajd ili ne. Nije tu samo pitanje fudbala, kontam da su i kompleksi igraju veliku ulogu.

Dok nisam toliko ušla u ovu priču, da budem iskrena, nisam imala pojma koje pare su u igri. Nije retkost da me pre utakmice od značaja za trećerazredni klub zove neko iz uprave i pita da li možemo da se dogovorimo. Nude pare ili neku uslugu, ljugave se kao da smo drugari i kao da je to potpuno normalna situacija ili prijateljski poziv na kafu. Kad odbijem, onda krenu da ubeđuju, ali pošto želim da napredujem, ne pristajem ni na šta. Čak ni na čašćavanje nakon utakmice. Kad pobede, posle pravednog suđenja, znaju da nude pare. Nikad ne uzimam, jer znam šta to sa sobom vuče. Sledeći put će nuditi pre utakmice i podrazumevaće se da ću pristati, i onda kreće začarani krug. Srećom, pa se ne izdržavam od toga, pa i mogu da istrpim pritiske, jer stvarno želim da napredujem iz mnogo razloga. Ako ništa drugo, bar da uporedim, ko je nasilniji i kreativniji u napadu na sudiju.

Svega ima, i koliko mi god bilo teško da se pomirim sa tim da je su i te odvratne situacije deo navijanja, nekad se i oduševim koliko su kreativni u psovanju. Da su toliko kreativni u kreiranju taktika, možda ne bi uvek sudija bio kriv.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu