Reklame
Tehnologija

Zaboravite sve druge, Signal je bezbedan za poruke, kaže Snouden

Okej. Na telefonu upravo imam četiri aplikacije za jednu te istu stvar, komunikaciju sa drugima. Sve kao zbog zaštite privatnosti.

pisao Aleksandra Niksic
16 Novembar 2016, 3:00pm

Foto via Flickr user Cory Doctorow

Nekad mi se čini da sam u poslednjih godinu dana promenila više aplikacija za slanje poruka i, ako baš mora, priču, nego za sve ove godine koliko koristim računar i telefon. Jedan od razloga je što sam stalno u potrazi za nečim što će mi skoro pa u potpunosti ukloniti obavezu da pričam i svu komunikaciju svesti na kuckanje. Drugi je vezan za posao: "Nemoj da koristiš ovu aplikaciju, to može da se prati, provajderi su obavezni da pruže sve informacije policiji ukoliko im traži, otkriće ti s kim i kada pričaš, da ne pominjem torente... " Nema dana da se ne povede bar jedan razgovor, čet ili krug poruka o tome, kao da se radi o najtajanstvenijim podacima o ubistvu Kenedija ili sletanju na Mars za koje još nismo saznali.

U početku sam se vodila razumom - ionako je sve što puštam "u javnost" preko poruka ili u telefonskim razgovorima toliko obično i zanimljivo samo mom sagovorniku ili meni, da nema šanse da bi zainteresovalo čak i nekog kome je toliko dosadno dok nadzire sve te razmenjene bajtove da se dokopao mog broja telefona. One stvari koje su bitne i zanimljive ionako zapisujem hijeroglifima i skraćenicama koje ponekad ni sama ne mogu da razumem. Dovoljno je što sam nekoliko puta pristala da izvadim bateriju i karticu iz mobilnog telefona tokom nekog susreta koji bi možda mogao da potpadne u kategoriju "bezbednosno zanimljivih".

A onda je došao Wikileaks, upoznala sam se sa Torom - koji je baš juče izbacio novu verziju brauzera, a Edvard Snouden je pozvao sve da zaborave na Vajber, Vocap, Telegram i sve druge aktuelne "komunikacione aplikacije" i pređu na Signal.

Koliko god su poruke otkrivene detaljnim čitanjima Vikiliksa štivo za grickanje noktiju, većina onih koje razmenjujemo nisu. Pa ipak, čak i da se radi samo o beskonačnom raspredanju kako će započeti nova sezona Igre prestola, ili analiziranju poslednjih vesti, to su naše poruke i samo onaj ili oni kome su upućene može da zna šta piše u njima. I zato tragamo za sigurnijom, bezbednijom, po mogućstvu lakšom za rukovanje aplikacijom. Doduše, nekad zaboravimo da gomilu podataka sami dobrovoljno izlažemo svima.

Onaj moj zdravi razum sa početka se budi kad neko pomene prisluškivanje telefona, presretanje poruka, ili makar, posle gledanja najnovijeg filma o Džejsonu Bornu. Ali se vrlo brzo povuče pod naletom vesti o hakovanim mejlovima Hilari Klinton, sve u stilu, ako su mogli nju da provale, bilo ruski, bilo neki drugi hakeri, šta tek čeka nas, obične smrtnike? Nedavno sam bila u superuzbudljivom Špijunskom muzeju u Berlinu gde je, pored one i danas fascinantne Turingove Enigme i drugih skalamerija za kodiranje i dešifriranje, za zaluđenike poput mene postavljen test za proveravanje sigurnosti šifre koju koristimo za sve oblike komunikacije. Sav moj dugogodišnji ponos na mudro odabranu kombinaciju slova i brojeva pao je u vodu kad mi je zlobna mašina otkrila da bi za manje od četiri sata provalila šifru. Promenila sam je čim sam imala priliku, pa zato danas psujem jer ne mogu više da zapamtim koja je za šta. Dobro, to su mejlovi, a šta ćemo sa ovim telefonskim porukanjem, gde čak nema ni šifre? Da li je poruka preko aplikacije pravi način da pošaljem nekom nešto što ne želim da vidi bilo ko drugi sem primaoca? I ako već moram, pa valjda je red da se malo potrudim da ne bude baš očigledno, kažem ja inspirisana godinama gledanja trilera. I onda opet otkucam nešto što sam baš mogla i da preskočim.

Okej. Na telefonu upravo imam četiri aplikacije za jednu te istu stvar, slanje poruka. Vajber, jer ga većina ljudi koje poznajem koristi. Tu je Fejsbuk mesindžer koji se ispostavio kao najbrža varijanta da se sa nekim stupi u kontakt jer su, zamisli čuda, svi na Fejsbuku uvek i stalno. Za poruke sa nekima koji su zabrinutiji za privatnost od mene, tu je Telegram. Vocap je tu za ove što su u Americi ili Kanadi, i tamo su se navukli na njega. Ima i taj neki Slek koji je za posao. Tu je i Signal, jer su tako rekli Džejkob Apelbaum, otac Tora i Snouden.

Ova mučena zelena ikona sa belim oblačićem, za one starinske, skoro pa zaboravljene SMS poruke, skoro da se i ne primećuje. Kao i papir i olovka, koje nikad ne mogu da nađem kad su najpotrebniji. Možda privatnost treba vratiti u praistorijsko doba.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Tagged:
signals
Vice Blog
vesti
Privatnost
komunikacija
Poruke
bezbednost
Vajber