Toplina i autoritet sveštenice u Slovačkoj Evangelističkoj crkvi

Pojam žene – popa ili sveštenice, kosi se sa onim što zagovara ovde dominantno pravoslavlje, i rimokatoličanstvo, najbrojnije među hrišćanima u svetu. Rukopoloženje žena u crkvenoslužbene činove dozvoljava mađarska reformatorska, anglikanska, evangelistička i metodistička crkva, a preporučuju ih savremeni odnosi među polovima. I jedan citat iz Biblije o koji se oglušuje većina verskih zajednica koje se u učenju oslanjaju na jevanđelje.

Zato hitamo u Silbaš, na radno mesto Jasmine Kotas-Medveđ, jedne od pet aktivnih sveštenica u Slovačkoj evangeličkoj crkvi augzburške veroispovesti u Srbiji.

Ulazimo u hram, Božja nedeljna služba je već u toku. Prostranim zdanjem se ori pesma na slovačkom, a o kom narodu pripada pastva, govori i prvih par redova klupa za kojima se sedi. To su bakice – zuzice, sa bogatim naborima sukanja u više slojeva, glava pokrivenih maramama. Deo nošnje je i trouglasti „ogrtač" na leđima, nadvijenim nad pesmaricama.

Čudi me što su sve u crnom, ali ovo pripisujem razlici u običajima, o kojima još uvek baš ništa ne znam.

Okrenuta oltaru stoji ona, u crnoj mantiji do poda. Pogled privlači još sa ulaza, iako njena pojava skromna, kao i ostatak hrama, ulepšanog sa par zidnih slika (Tajna večera, raspeće i natpisi na slovačkom) i nekolicinom buketića narcisa i zumbula.

Tako s leđa, poznaje se da je dama po zlatastoj dugoj kosi. Ženski vokal sa razglasa još sa njom ne povezujem. Prizor mi je jako čudan, naviknutoj na gizdave, bradate „očeve". Čak mi deluje kao scena iz nekog alternativnog mističnog filma. Pomalo me i straši, okoštaloj u predrasudama.

Ali, sve se menja kada se okrene „panji fararka" (gospođa sveštenica) . Milo, mlado lice slaže se sa zvonkim glasom, a reč „zvonko" nije fraza, već precizan izraz za milozvučni proizvod njenih glasnih žica, kome, očito, nije cilj da širi strahopoštovanje.

Da nema slike, zaključila bih da je reč o kakvoj nežnoj uspavanki. I, naravno, da nema orgulja, koje zvučni dojam čine svečanim.

Služba se odvija po principu – red melodije, red propovedi. Ali, ni propoved nije suvoparna ni stroga, niti ceremonijalna, već više nalik pripovedanju. Iako je reč o Hristovom stradanju uoči razapinjanja na krst, što razumem na osnovu bliskosti jezika, ali i ono malo biblijskog znanja.

Za ovaj utisak je zaslužan Jasminin glas koji peva i kada priča, ali i njena dikcija, toliko različita od načina kako se drugi sveštenici obraćaju vernicima. Tek sad shvatam značenje reči pastir, a u ovom slučaju – pastirica. Maleno stado u crnom je ovim pristupom umireno, ali i dalje znatiželjno. Kao da se pita – šta će dalje biti sa „Ježišom", premda im je sve iz svetih knjiga dobro poznato.

Ja sam, lično, kao omađijana. Fararkin tonalitet vodi me u detinjstvo. U nikad dovoljne priče majke i bake, koje su formirale moju ličnost. U neki daleki svet pun dobrote i ljubavi, kako se carstvo nebesko zamišlja. Tek tad primećujem da sedim na „muškoj" strani, pa se uznadam da im kršenjem pravila neću narušiti tok molitve. Izbor strane je bio prirodan sa aspekta popunjenosti muških i ženskih klupa.

Iz misli me prene fotografkinja Aleksandrija. Rukom pokazuje da odem gore, na galeriju. Tiho otvaram teške vratnice, ali one, kao za inat, škripe. Penjem se drvenim spiralnim stepeništem, i to kao da je deo neke bajke. Koja primerom govori o davno zaboravljenoj skromnosti.

U centru gornjeg sprata je kućica od drveta, i u njoj dečkić koji svira orgulje, kao u kakvom arhaičnom tonskom studiju. „Ovakav enterijer nije pravilo, ali pomaže da se koncentrišem kad je gužva na galeriji", objasniće posle 16-ogodišnji Vladimir Vlatko Zima, muzičar „pozajmljen" iz Kulpina. Završio je nižu muzičku, odsek klavira, a orgulje mu dođu maltene isto, samo malo složenije.

Sada nema potrebe sa se ogradi od meteža, jer na spratu sedi samo još jedan čovek i devojčica. Ovo me tera da spoznam da u crkvi nema dece, pa čak ni mladih ljudi. Sve to doprinosi utisku vremeplova.

Pogled sa galerije je takođe filmski. Zuzice odozgo izgledaju kao pahulje, kad bi sneg bio crn. Prizor asocira i na zajednice amiša, zastalih u prošlosti. Fararka je, gledana sa ove pozicije, još moćnija, premda autoritet zasniva na blagosti. U jednom trenutku obredno podiže ruke, pa je malene šake čine još krhkijom.

Sledi deo kada svi spuštaju glave, porinjeni u molitvu. Trznem se kad vidim da Aleksandrija ne preza od dubine opšteg stanja, već se unosi u Jasminino lice, i škljoca li škljoca. Fararka ni jednim gestom ne odaje da je primećuje, ili, ne daj Bože, da joj ovo smeta. Svi zajedno izgovaraju slovački „Oče naš", nedeljna služba se završava bez očekivanog pričešća.

Narod izlazi iz crkve ali ne pre no što se rukuje i prozbori koju sa panji Jasminom. Oči su joj mnogo krupnije i plavlje, ovako izbliza. Zna u detalje stanje u kući svakog vernika, pa im postavlja ciljana pitanja. I ne propušta da nekom naglasi „odavno se nismo videli", ali nežno, da ne može biti nežnije. Ipak je majka – majka, a otac – kolac, pa makar nosio osvećene odore.

Toplina prožima i naš potonji razgovor u kući koja bi se u pravoslavnom svetu zvala parohijskim domom. I on je uređen starinski, sa ponekom predstavom Hrista u goblenskom, ili običnom ramu. Smrzli smo se u crkvi, netom završene prve faze rekonstrukcije. Ima još mnogo toga da se sredi, recimo, da se izvuče vlaga iz zida okrenutog ulici, pa se čekaju donacije po brojnim podnetim projektima. Sve to saznajemo u zagrejanoj kancelariji, ali nas fararka seli u mnogo udobniji salon.

Ovde prosto ne znam šta prvo da pitam, ili da se uhvatim za posluženi kolačić. Taman dok se Jasmina presvuče u jednostavno – otmeni komplet, sako i pantalone. A mantiju sa belom mašnom okači o ofinger. Pitanja su bila zbrda-z dola, ali ću sad pokušati da siže odgovora sklopim u celinu.

Biblijski stihovi koji joj daju pravo sveštenstva su reči apostola Pavla iz poslanice Galaćanima koje ne prave razliku među narodima i polovima u misiji širenja jevanđelja. „Treća glava, od 26-og do 29-og stiha", precizira Vlatko.

„Apostoli jesu bili muškarci, ali se Hrist prvo javio nakon vaskrsa – ženama mironosicama", dodaje još jedan razlog za crkvenu „emancipaciju". I začinjava šalom da je tako bilo jer je „znao da će žene pre da razglase".

Prva Slovačka evangelička sveštenica bila je Darina Bancik. Nakon nje su mnoge žene bile rukopoložene. Prva žena sveštenica poreklom iz Srbije je Zuzana Kolarska. One su prokrčile put ostalima.

Izvesnih otpora prema njima je bilo, pa je jedna od narednih, rečita gospođa na komentare pojedinih vernika da „nisu za takve promene", odgovorila: „Možda vi niste, ali Bog s tim nema problema".

Ni Jasminu svi slovački žitelji Silbaša nisu dočekali baš raširenih ruku, posebno nakon osam generacija muških pastira. Ali, „ni Gospoda nisu svi voleli", pa ni fararku ne brine eventualna antipatija, prouzrokovana pretežno navikom.

Ona je od detinjstva težila duhovnom životu, ali je presudio omladinski crkveni kamp u Feketiću, kad joj je bilo četrnaest. Sedeli su oko vatre i pevali pobožne pesme, kada je osetila neodoljiv priziv da služi Svevišnjem. „On nama služi rečju, a mi njemu molitvom i dobrim delima", sažima.

Završila je Evangelistički Bogoslovski fakultet u Bratislavi, isti koji želi da upiše mlađani Vladimir Zima. Za to je već prilično spreman, jer svaki fararkin citat, spretno nalazi u Bibliji. Ne samo da se nadovezuje na njene reči, već je često i preduhitri.

Jasminu to ne ljuti, kao „operisanu" od sujete. Pušta da kaže ko šta ima, i zvonarka, i Olja, koja čeka da na nedeljnom, svečanom ručku ugosti Vlatka. Takav su običaj ustanovili – svake nedelje drugi domaćin za mladu nadu evangelizma.

Jasmina tumači i poreklo Slovaka na ovim prostorima. Za vreme austrijske carice Marije Terezije, svi crastvu združeni narodi bili supozvani da nasele Panonsku niziju. Tada močvaru, ali garanciju ekonomskog boljitka, i, što je još važnije, slobode veroispovesti.

Priča i o Martinu Luteru, začetniku protestantizma, protivniku otkupa grehova za novac. I o njegovom „saborcu" Filipu Melanchtonu. O pravednosti njihove vere spram prošlih zajedničkih vremena, kada si uz nadoknadu dobijao garanciju od Pape, onosno kardinala, da će tvoja ili duša onog za koga se moliš, preći u raj iz čistilišta.

O tome, kaže Jasmina, vrlo obazrivo priča na časovima veronauke, jer su učenicima evangelistima u Bačko-petrovačkoj slovačkoj gimnaziji pridruženi i katolici. Ne bi da ikog povredi, ali istina je istina. „Zato me je episkop i postavio za profesoricu, jer zna da sam ekumenski nastrojena, i da neću nikog da teram da promeni veroispovest", objašnjava svoje stanovište. Suština suštine luteranstva je, kaže, jevanđelje. Forma je manje bitna, što proizvodi tu sveprisutnu skromnost.

Ona se zalaže za modernizaciju uvođenjem drugih instrumenata u službu osim orgulja. Uostalom, i car David u psalmima poziva da se Bog slavi i gitarom, i frulicom, i bubnjevima. To bi išlo na ruku podmlađivanju populacije vernika. Uvela bi i koncerte, svesna da mladi danas imaju druga interesovanja. I ujedno objašnjava što su na službi bile mahom sede glave.

To što su sve bile u crnom, vezano je za vaskršnji post, čiju su poslednju nedeljunačeli. Post je ovde s naglaskom na duhovni, jer „i Bog kaže da greh u usta ne ulazi, već iz njih izlazi".

Što se pričešća tiče, u njihovoj zajednici samo se sedam puta godišnje pristupa svetoj tajni primanja Hristovog tela i krvi, preko osveštanog hleba (hostije) i vina. Zato se raduju Vaskrsu, najbližoj takvoj prilici, koji se ove godine poklapa sa katoličkim.

U prazničnom raspoloženju, zbijaju se i jezičke anegdote, pa Jasmina primećuje da sveštenica nije „popin muž". Kad smo već kod muža, on je nužan za lep zajdnički život, ali ne i kod dobijanja parohije, ili za sticanje čina.

Njen suprug je profesor biologije, obrazovan i načitan, pa često diskutuju sa različnih aspekata o raznim životnim temama. Što je fiskultura za mozak u smislu osmišljavanja propovedi.

Ne znam slovački, ali mi je bilo očigledno da se za ovonedeljnu besedu, Jasmina dugo spremala. Čitala, razmišljala, pa se narodu obratila nadograđenim biblijskim porukama, vezanim za svakodnevni život.

Iako je ponosna i srećna što je žena svešteničkog zvanja, smatra da mora biti reda u muško – ženskim dužnostima, jer to garantuje opšti red. Ni liberalizacija ne donosi sve dobro, važno je naći meru, poručuje tiho. Ali ubedljivo.

Popodnevna nedeljna služba pada ranije no obično, pa im valja ručati i malo se odmoriti. Nevoljno prekidamo druženje. I jedni drugima obećavamo da ćemo se uskoro ponovo videti.

U autu, Aleksandrija i ja razmenjujemo ushićenje atmosferom, proživljenim iskustvom, sećanje na pojedine detalje. I zaključak da ne moraš mnogo da se makneš iz Beograda, da otkriješ sasvim novi svet. Spoljni, kao i unutrašnji, pun mira i zadovoljstva onim što imaš. Jezdimo putem ispunjene duše, vođene sveukupnom lepotom prvog (pravog) dana proleća.

Pogledajte ostale fotografije

Pratite VICE na Facebook, Twitter, Instagram