Kako sam se navukao na 2D igricu

U petom ili šestom razredu osnovne škole, ne sećam se tačno, na času engleskog smo radili hobije i dobili smo domaći da za sledeći čas napišemo kratak sastav o najomiljenijim. Ali postojao je jedan uslov.

- Nemoj neko da je napisao da mu je hobi igranje video igrica – rekla je nastavnica, doduše na engelskom, a tako je zvučalo još strašnije.

Drugar i ja smo se pogledali i shvatili da nam škola nije neophodna i da komotno možemo postati moderni Tom Sojer i Haklberi Fin. Milenijalsi nomadi koji će lutati od mesta do mesta, od priključka do priključka i cepati Tony Hawk's Pro Skater. Kakav je to sistem obrazovanja koji autuje gejming kao hobi?

Najviše volim kada neke teoruje budu opovrgnute u budućnosti. Poput one da grom ne udara dva puta u isto mesto ili da nam oči eksplodiraju u vakuumu. Tako je i vreme pokazalo da gejming ne samo da je hobi, već je i sport, ozbiljan biznis, a može da se svrsta i u bolesti zavisnosti.

Ali gejming je pre svega sinonim za najbolji oblik zabave i većina nas bi verovatno založila organe da može da igra ili pravi igrice za pare. E pa ja sam pronašao takvog čoveka, Aleksandra Ćuka iz produkcijske kuće LaCosa, jednog od kreatora igrice Klaus za Playstation 4. I Aleksandar je jedan veliki srećković. Naravno da sam ljubomoran na njega, to se podrazumeva.

Za Klausa sam saznao preko drugara. Iako sada mnogo manje vremena provodim ispred ekrana i nemam obraza da sebe nazovem gejmerom, dešava se da okupimo barem jednom mesečno. Jednog vikenda smo sedeli zajedno i njega je nešto smorio GTA V, pa je uključio Klausa. Ja nisam imao ništa protiv da malo "odmorimo" oči uz 2D igricu, ali nisam mislio da ću se navući na nju. Postojalo je brdo sutacija koje su mogle u meni da probude nostalgičnu plačipizdu i vrate me na osmobitne i 2D igrice, ali sam svaki put odolevao. Koliko god otkinuo na Skota Pilgrima, nisam imao vremena ni strpljenja da na netu pokrenem Donkey Konga ili nešto slično. Čak sam i Flappy Bird uspešno izbegao.

Bilo je pola pet ujutru kada sam ostavio kontroler i krenuo kući. U skorije vreme nije bilo te žurke,filmova, ni stripa koji bi me održali toliko budnim. Ali eto, sa Klausom sam osvanuo i zato sam morao da iskopam više informacija o njemu i razgovaram sa Aleksandrom.

O čemu se ovde, zapravo, radi? Tip se budi u podrumu, ne sećajući se apsolutno ničega, sa samo jednom rečju istetoviranom na podlaktici – Klaus, što predstavlja jedinu referencu na njegovo potencijalno ime. Ima frizuru kao Elvis, košulju i kravatu Džona Konstantina i atletske sposobnosti vanbračnog deteta Juseina Bolta i Ivane Španović. Klaus pokušava da pobegne iz podruma – jer realno, šta bi iko normalan radio u podrumu – i na tom putu pokušava da sazna nešto o sebi, između ostalog i koji đavo radi sam u jebenom podrumu.

Posebno me je navuklo je to što niste samo igrač, tip koji drnda kontrole, već ubrzo postajete jedini Klausov svesni prijatelj, neka vrsta terapeuta koji mu pomaže da prođe kroz amneziju i krizu identiteta. Klaus priča sa vama čitavo vreme – nekad i smara, ali je mahom kul tip – i provlači teme od egzistencijalizma do kritike monotonog savremenog života. Trudite se da sa Klausom izađete iz tog podruma, ali se trudite i da ga razumete, što mi priča i Aleksandar, koautor narativa za ovu 2D kidalicu.

- Svi mi imamo iskustva sa radom u timovima gde nismo imali baš nekog uticaja ili životom u zajednici gde smo se osećali kao mali šraf od koga se nešto očekuje,a koji nemamogućnost da zaista usmerava svoju životnu putanju. I upravo je to tačka na kojoj se pronalazim u Klausu – kaže Aleksandar za VICE, koga možete da vidite u ulozi Klausa u trejleru.

Ovo nije komplikovana igrica – trčite, skačete, hakujete računare i ponekad lomite nešto uz malu pomoć. Ali kompleksnost i zanimljivost nivoa je očaravajuća. Prvih par nivoa sam prešao žmureći, ali uskoro mi se pojavila prva kapljica znoja. Posle dva sata sam hteo da pucam u konzolu, što je, po nekim mojim parametrima, samo dokaz da je igrica dobra. Od platformi koje morate simultano da pomerate dok trčite u suprotnom smeru, blendera koji vam se vrte pod nogama, do bonus nivoa gde vas spašava jedino reč success, možete da se krećete samo ulevo ili pomerate dva igrača, od kojih je jedan vaša senka koja visi naopako i nailazi na drugačije prepreke. Klaus je zabavan poput Super Maria, ali ima tu težinu onog prvog Prince of Persia.

Ilustracije su odlične i kao i muzika koja ume da bude previše iritantna za igrice ovog tipa, ali ovde je odlično pratila atmosferu iz nivoa u nivo.

Ali kako sam se navukao na 2D igricu? Poslednje što sam igrao ovog tipa bilo je Worms Armagedon za PSOne, ali to je ipak vanvremenska igrica. Kako me je onda održao budnim mlađi referent koji ne zna kako se zove i zatočen je u podrumu verovatno zato što je pokvario fotokopir mašinu ili je uhvaćen kako gleda porniće na poslu.

Aleksandar mi priča da je baš ta "jednostavnost" 2D verzije i usmerenost na priču to što je izvuklo ovu igricu.

- Odlučili smo se za 2D verziju jer može jasnije da preneseporuku, pod uslovom da se dobro nadogradi I stigne do svoje ciljne grupe. Videli smo previše malih studija koji izbacuju velike 3D igre koje lepo izgledaju kao ideja ali je njihova realizacija skoro uvek bila ispod proseka. Koncentrisali smo se na kvalitet i prezentaciju, i sa 2D prilazom smo uspeli da postignemobaš ono što smo hteli.

A Klaus je što se tiče svoje kreativnosti stvarno premašio moja očekivanja. Tokom igrice mi se pridružio i K1, koji je Klausova Hulkovska verzija sa sve pocepanom košuljom koja mu služi umesto plašta. On je Klausova sušta suprotnost – jak je, ali nije baš brz ni elokventan i često njih dvojica moraju da se raziđu kako bi svako radio svoje. Klaus čačkao kompjutere, K1, pa, lomio većinu stvari pred sobom.

I defintivno najveće iznenađenje (jebiga, moram ovo da spoilujem) je što se Klaus nakon svih pitanja koja sebi postavlja, razvije kao ličnost i odluči da sam krene svojim putem. Uvek sam kao igrač bio u centru dešavanja, ali sada sam običan asistent koji otvara kapije. Kao oni klinci na Vimbldonu. I dok ja pomažem Klausu, sa zidova prostorija kroz koje on protrčava me pozdravljaju posteri Velikog brata i gomila njegovih klonova. Što me vraća na nešto što mi je Aleksandar rekao na početku razgovora:

- Gejmer nije glavni lik. Klaus je odvojena ličnost, radnik Korpa kome ti pomažeš da izađe u slobodan svet.

Nakon što sam sa Klausom prošao kroz toksični otpad, rotirajuća sečiva i memlu podruma, usput razmišljajući o svrsi ljudskog postojanja, bilo je vreme da se vratim u realan svet, dopadao mi se on ili ne. A u tom realnom svetu je Aleksandar, dečko iz Subotic,e otišao u Los Anđeles i tamo ostvaruje snove gomile klinaca. Završava studije režije, snima kratkometražne filmove i eto, pravi igrice. Zanimalo me je kako nastaje igrica, pa Aleksandar, naravno ne demantuje Tinu Amini koja objašnjava da je jebeno teško napraviti igricu, ali objašnjava da iza toga stoji stvarno dobra zajebancija.

- Tokom studija sam se zbližio sa Viktorom i Kshitijem jer smo imali gomilu zajedničkih interesovanja. To je stvarno san svakog klinca, da radi na igricama. Viktor je već imao iskustva sa programiranjem i neki raniji projekat za mobilne uređaje, ali nas je priča zaintrigirala i navela da je razvijamo dalje - kaže Aleksandar.

Izrada igrice je trajala dve godine, a sam početak je ličio na Divlji zapad. Svako je radio šta je mogao, gotovo bez budžeta. Nakon godinu dana su dobili veći investiciju kanadske kompanije i tada otvaraju pravi studio. Aleksandar preuzima marketing i oni dobijaju licencu i pokroviteljstvo Sonyja, na čijoj se platformi ova igrica prvo i pojavila. Klaus se našao među prvih 75 igrica u 2016. godini, a i recenzije koje sam uspeo da iskopam na vebu su pozitivne.

Klaus se može nabaviti preko PSN stora, ali bi početkom sledeće godine trebalo da izađe i PC verzija, koja će biti poboljšana u svakom aspektu. Nastavak još uvek nije u planu, ali bi neka među-varijanta trebalo da se pojavi.

- Hoćemo da istražujemo svet Klausa i u drugim žanrovima. Zanima nas mobilna platforma, ali ne bih isključio ni neke televizijske projekte zasnovane na ideji ove igrice - dodaje Aleksandar.

Kada vas umori Crysis ili nemate šta da radite dok čekate novi Battlefield, probajte Klausa. Sigurno će vas zabaviti, a možda vas i natera da skinete kravatu, ispsujete šefa i pobegnete kroz podrum. Nikad se ne zna.

P.S. Izvinjavam se svima što neverovatno kasnim sa pisanjem ovog teksta. Zaigrao sam se. Ali vredelo je.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu