'Proveo sam 23 sata pod ruševinama': pričali smo sa troje preživelih u zemljotresima u Italiji

Centar Amatričea, posle zemljotresa 24. avgusta 2016. Foto

via Wikimedia Commons

U nedelju je zemljotres jačine 6.6 stepeni pogodio Italiju, ostavivši više od 18,000 ljudi bez doma, dok je 20 lakše povređeno - na sreću, nije bilo smrtnih slučajeva. Zemljotres, čiji je epicentar bio u Norči, gradiću u centralnoj provinciji Umbriji, usledio je posle dva zemljotresa koji su zabeleženi u blizini glavnog grada ove oblasti, Peruđi u sredu. Svi zemljotresi su zabeleženi duž iste linije pucanja kao i prethodni u kome je u avgustu poginulo 300 ljudi.

Stručnjaci kažu da ovako jaki zemljotresi, poput onog koji se desio u avgustu, izazivaju potrese, koji se potom šire ka već postojećim procepnim pukotinama i tako izazivaju domino efekat. Italija je jedan od seizmički najaktivnijih regiona u Evropi i Sredozemlju - u poslednjem veku, više od 30 zemljotresa je potreslo zemlju, a ovaj u avgustu je bio najjači još od 1980. godine.

Pitali smo troje ljudi koji su preživeli neke od najgorih zemljotresa u nedavnoj istoriji Italije kako izgleda kako si na milost i nemilost Majčice Zemlje.

Zemljotres u Friuliju, na severoistoku Italije u maju 1976. godine bio je jačine 6.5 stepeni i u njemu je poginulo 978 ljudi, 2,400 je ranjeno a 157,000 ostalo bez doma. Nekoliko slabijih zemljotresa je zabeleženo u septembru iste godine.

Tog 6. maja oko devet uveče, bio sam u pidžami i večerao sa porodicom u našem stanu u Udinama. Učio sam za maturske ispite i svako veče bih, posle večere sa porodicom, proveo tri sata učeći u sobi.

Sedeo sam za stolom i učio kad su počeli potresi. Sećam se da sam potrčao u dnevnu sobu, gde se moj mlađi brat igrao ispod velike biblioteke kada su počele da padaju knjige sa polica. Ušao sam tačno u trenutku da sprečim da ogromne knjižurine padnu na njega. Tu i sledeću noć smo proveli u našem autu sa majkom. Moj otac, koji je proveo nekoliko godina u zatvoru u Indiji i preživeo zemljotres na Himalajima, odbio je da izađe iz kuće i tamo je stalno boravio.

Kada je došlo do drugog potresa, bio sam u centru Udina, zaglavljen u saobraćaju u mom fijatu 500 kabriolet. Bilo je vrelo i grad je bio pun ljudi. Osetio sam kako se trese auto i pogledao napolje - video sam da se i zgrade tresu. Žena koja je stajala pored mog automobila je potpuno poludela i počela da vrišti. Delovi grada koji su uništeni u tom zemljotresu su kasnije izgrađeni ponovo zahvaljujući superljudskim naporima građana, a ne italijanske vlade.

- Fabio, 58

Šestog aprila 2009, zemljotres jačine 5.9 Rihterove skale uništio je italijanski grad Akvilu. Zemljotres je "najavila" serija potresa i osetio se širom centralne Italije. Po broju žrtava (309) i šteti koja je načinjena, smatra se petim najjačim zemljotresom u skorijoj istoriji Italije.

Italijani se neće setiti mog imena, ali će se možda setiti snimaka mog spašavanja, koje je prenošeno na televiziji 6. aprila 2009. godine. Svi su na televiziji pričali o devojci koja je bila još živa ali zarobljena ispod ruševina. Ja sam ta devojka. Tek sam par meseci posle spašavanja shvatila da sam postala simbol nade za moj grad.

Danas sam normalna devojka, diplomirala sam, imam posao, snove i brige. Ali kad sam imala 24, provela sam 23 sata pod ruševinama sopstvenog stana. Dugujem život vatrogascima koji su radili 15 sati bez prestanka da bi me spasili. Puno sam izgubila u tom zemljotresu: odeću, cipele, knjige, moj kompjuter, i što je najteže, puno prijatelja.

Često sam razmišljala o svemu što se desilo, u pokušaju da shvatim da li je postojalo dublje značenje ovog mog iskustva. Zaključila sam da mi je pružena druga šansa, što znači da moram da živim život do maksimuma, koristeći sve svoje sposobnosti. To mi je davalo snagu da ne odustanem i pored sumornih meseci rehabilitacije kroz koje sam prošla da bih mogla ponovo da hodam. Izgubila sam ravnotežu nekoliko sekundi i trebalo je puno vremena, rešenosti i vere da je ponovo uspostavim.

- Marta, 31

Zemljotres jačine 6.1 stepeni pogodio je oblast Emilija Romanja 20. maja 2012. Usledilo je nekoliko potresa koji su prodrmali čitav sever zemlje 29. maja. U ovim zemljotresima je 27 ljudi izgubilo život.

Spavao sam kod kuće u mestu San Martino Spinto, nedaleko od grada Modena. Ležao sam na dušeku na drvenom podu, i ostavio sam upaljeno svetlo. Odjednom, svetlo se ugasilo i soba je počela da se mrda gore-dole i levo-desno.

Ustao sam raširenih nogu da ne bih izgubio ravnotežu. Sve što sam posedovao popadalo je sa polica na zidu. Pomislio sam, jebote, umreću. A onda mi je palo na pamet da otvorim prozor, iskočim na krov, odatle na auto i na kraju, na zemlju. Dok sam prilazio prozoru, sve je odjednom stalo. Strčao sam zato niz stepenice i izašao napolje, bos i u gaćama.

Otrčao sam do roditelja - nikad nisam tako brzo trčao - i našao ih na ulici, okružene malom grupom suseda. Prvo što su me pitali je bilo zašto sam samo u gaćama i zar mi nije hladno. I u toj tragičnoj situaciji, bili su pravi roditelji. Ubrzo nakon toga je svanulo i videli smo posledice zemljotresa kojeg smo do tada samo osetili.

Sledećeg dana je pala kiša, ali na sreću, u mesecima koji su usledili je nije bilo. Za to vreme sam živeo u šatoru, dok su moji roditelji živeli u kolima. Moj otac nije spavao kako treba sledećih 40 noći. Legao bi na par sati svake noći ali bi provodio ostatak vremena na straži, za slučaj novog zemljotresa. Jeli smo na ulici, pod suncobranom, a moja majka je jednom rekla: "Možete li da verujete da ima ljudi koji idu na more i plažu i rade baš ovo što mi sad radimo?"

- Ticijano, 48

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu