Reklame
Svaštara

​’Bilo je stvarno odvratno’: Kako izgleda seksualno uznemiravanje na 9000 metara

Zanimanje stjuardese je vrhunski privlačno, ali nosi i brojne noćne more, među kojima je seksualno uznemiravanje na prvom mestu.

pisao Natasha Wynarczyk
22 Novembar 2016, 6:53am

Foto Simone Becchetti via Stocksy

Prošle godine, stjuardesa Esma* je radila na dugom letu kada se dopala jednom putniku. „Puno je pio, i generalno je bio glasan i uznemiravao je ostale tokom leta. Stalno sam morala da mu govorim da bude tiši", kaže ona. Kada je avion sleteo, putnik je klonuo na svom sedištu, i odbijao je da se iskrca. Kada je Esma konačno uspela da ga podigne na noge, on ju je pritisnuo uza zid kabine i zahvalio joj se na tome što je zbog nje dobio erekciju.

„Bilo je stvarno odvratno, bila sam toliko ljuta, jer je potpuno ugrozio moj lični prostor", kaže ona. „Još gore, kada sam to ispričala kopilotu, on se prvo nasmejao – dok nije shvatio koliko sam se potresla". Esma je kontaktirala obezbeđenje aerodroma, koje je izvelo putnika iz aviona. Takođe je i podnela žalbu svojoj kompaniji. „Međutim, nikada mi nisu javili ishod."

Međunarodna federacija radnika u saobraćaju (ITF), koja predstavlja više od 600 hiljada radnika u avio-saobraćaja iz celog sveta, kaže da se žalbe kabinskog osoblja najčešće odnose na „fizički kontakt i neprimereno udvaranje". Većina njih su anonimne i u njima se ne pominje naziv kompanije, zato što se mnoge stjuardese plaše da će izgubiti posao ako progovore.

2014. godine, rezultati istraživanja koje je sprovela Alijansa kabinskog osoblja Hong Konga, u saradnji sa Komisijom za jednake mogućnosti, stacioniranom u Hong Kongu, pokazali su da je 27 procenata stjuardesa i stjuarda iskusilo seksualno uznemiravanje na dužnosti. Ispitanci uključuju zaposlene Kataj Pacifika, Britiš Ervejza i Junajted Erlajnza. Pedeset devet odssto onih koji su ih uznemiravali su bili putnici, a 41 odsto kolege.

Heder Pul, stjuardesa sa 20 godina iskustva u jednoj američkoj avio-kompaniji, i autorka knjige Cruising Attitude: Tales of Crashpads, Crew Drama, and Crazy Passengers at 35,000 feet , imala je dovoljno iskustva s uznemiravanjem. Ali ona im ne ostane dužna, i ne podnosi zvaničnu žalbu, tako što im obično kaže da prestanu s tim što rade, i pripreti im upozorenjem kapetana.

„Kada me putnik dodirne na neodgovarajući način, umem da se zapitam da li vredi da policija dočeka avion", pita se on. „Zar ne bih radije otišla u hotel i naspavala se, umesto da džedžim na aerodromu da bih podnela zvaničnu žalbu – ili još gore, da moj naredni let kasni, zato što imam manje od sata da otrčim do drugog gejta pre ukrcavanja? Lako je to zanemariti, kada pomisliš da više nikada u životu nećeš videti tu osobu. Da svaki dan radim u kancelariji sa istim ljudima, možda bih bila sklonija tome da to rešavam na drugačiji način."

Ni prijavljivanje nekad ne pomaže. „Znam jednu stjuardesu kojoj je neki putnik tokom leta pokazivao genitalije svaki put kada bi prošla pored njega", dodaje Pul. „Ona je to prijavila, ali su joj nadležni (ili obezbeđenje aerodroma, ili lokalna policija) rekli da ne mogu ništa da učine, zato što je stjuardesa, a ne putnik, ili maloletno lice. Poruka je sledeća: mi se ne računamo."

Fotografija: Simone Becchetti via Stocksy

Kejt*, stjuardesi u dvadesetim godinama, u zemlji odredišta i van dužnosti se nabacivao jedan mnogo stariji kolega. Kada je više puta odbila njegova udvaranja, on ju je „dodirnuo na neodgovarajući način".

„Bila sam stvarno ljuta, naročito zbog toga što se to dogodilo pred nekim drugim kolegama", kaže ona, dodajući da je na kraju odlučila da je ne prijavi. „Pomislila sam mi se svo to smaranje ne bi isplatilo. A od tada nisam više nikada bila s njim u posadi – da sam bila, zamenila bih smenu s nekim". Avioprevoznici operišu po sistemu posada. Pošto mnogi imaju veliki broj zaposlenih, može da se dogodi da radiš s nekim kolegom, a da ga posle više nikada u životu ne vidiš – što je još jedan razlog zašto ti incidenti ostanu neprijavljeni.

Seksualno uznemiravanje nije jedini problem s kojim se stjuardese suočavaju. Još od slavnih dana Pan Ama šezdesetih, putovanje avionom je predstavljano kao glamurozno iskustvo sa prelepim ženama u prvom planu. Avioprevoznici su decenijama zapošljavali samo mlade, vitke i neudate žene, i slali ih u prinudnu penziju kada napune trideset i nešto godina. Nakon donošenja zakona protiv diskriminacije, većina prevoznika, naročito evropskih i američkih, više ne operišu na tako arhaičnim osnovama. Međutim, još uvek postoje očekivanja, i kod putnika, i kod kompanija, da žensko kabinsko osobolje mora da se uklapa u određeni imidž.

„Putnici i ostali moraju da imaju na umu da su i oni koji rade kao kabinsko osoblje ljudska bića. Dozvoljeno nam je da ostarimo i malo se ugojimo."

„Na poslu sve vreme slušam komentare o tome da su stjuardese stare i debele. Ljudi se stvarno iznerviraju kada posada ne izgleda dovoljno dobro, po njihovom mišljenju", kaže Pul. Žene se takođe dosta seksualizuju i u reklamama za avioprevoznike – samo pogledajte reklamu za Vietdžet, u kojoj se u avionima vide žene u čipkastom vešu, ili ozloglašeni kalendar Rajanera za 2013, sa fotografijama stjuardesa u kupaćim kostimima, koji je zabranjen u Španiji. Kada se ITF žalila Rajaneru, šef kompanije Majkl O'Liri je rekao: „Primili smo k znanju da ITF ima primedbi na kalendar. Budite uvereni, to nas je ohrabrilo da za narednu godinu osmislimo još već i bolji kalendar."

„Iznenadili biste se kako takve reklame utiču na način na koji ljudi gledaju na nas i postupaju prema nama", kaže Pulova. „Činjenica je da seks nema nikakve veze s mojim poslom, ali je ipak jedna od prvih stvari koje me nepoznati ljudi pitaju kada saznaju čime se bavim to da li sam imala seks na velikim visinama."

Uniforma je još jedan problem sa kojim se suočava žensko kabinsko osoblje. Mnogi prevoznici imaju striktnu politiku povodom uniformi, sve do boje karmina ili laka za nokte koje stjuardesa nosi. Mnoge moraju da nose suknje i tanke najlonske čarape – ako ste ikada leteli više sati, znate koliko hladno ume da bude na 10 hiljada metara. Žensko kabinsko osobolje Britiš Ervejza se izborilo za pravo da nosi pantalone tek u februaru ove godine, nakon dvogodišnje bitke– u sindikatu Junajt su nam rekli da se 83 posto njih založilo za to zbog „toplote i zaštite".

„Razumem da kabinsko osoblje mora da nosi uniforme, da bi delovalo profesionalno i uglađeno u svojoj ulozi", kaže Esma. „Ali ponekad nas pošalju u kupatilo ako nismo dovoljno upadljivo našminkane. Meni ne smeta da nosim šminku, ali to bi trebalo da bude stvar ličnog izbora. Čisto lice nas neće onesposobiti da obavljamo svoj posao kako treba."

U nekim kompanijama, kontrola nad onim što žensko kabinsko osoblje sme da nosi, kako se ponaša, i šta sme da radi u svom privatnom životu je prošireno i na vreme van dužnosti. Katar Ervejz je tu najgori prestupnik, jer je ovu kompaniju 2015. Međunarodna organizacija rada, telo Ujedinjenih Nacija, proglasila krivom za kršenje zakona o diskriminaciji. Otpuštali su stjuardese ako bi se udale ili ostale trudne tokom prvih pet godina zaposlenja. Iako u Katar Ervejzu tvrde da su od tada ukinuli ta pravila, ITF dobija žalbe brojinih žena koje su tokom ove godine iz tih razloga bile otpuštene bez upozorenja.

Saška*, pripadnica kabinskog osoblja koja koordiniše kampanju ITF-a u slučaju Katar Ervejza, kaže da je ova kompanija izgradila „kulturu straha".

„80 posto njihove radne snage čine žene – mnoge dolaze iz zemalja kao što je Indija. Te žene često šalju novac kući i ova kompanija ih privlači zbog relativno visokih plata". Kada nisu na dužnosti, moraju da žive u stanovima za posade, pod strogim nadzorom sigurnosnih kamera, što Saška opisuje kao „užasno okruženje".

Prošle godine je šef ove kompanije svima u kompaniji poslao mejl sa slikom jedne pijane stjuardese Katar Ervejza, kako klonuto sedi na stepenicama ispred svoje stambene zgrade. U isti mah, Saška kaže da se reklamiraju „haj flaj" događaji u noćnim klubovima i hotelima, sa popustom (ili besplatnim pićem) za kabinsko osoblje.

„Iz Katar Ervejza neće da se sastanu s nama, niti da komuniciraju s nama, i stalno ponavljaju da mi (ITF) lažemo o njihovim prestupima", kaže Saška. „Ali mi nećemo da odustanemo – želimo da pomognemo njihovom osoblju da se njihov kolektivni glas čuje, i da prikupimo koliko god možemo informacija, da bismo pomogli da se njihova situacija promeni". U trenutku kada ovaj članak nastaje, Katar Ervejz nije odgovorio na molbe za komentar.

Drugo kabinsko osoblje sa kojim sam razgovarala kaže da se većina everopskih i američkih avioprevoznika popravlja po pitanju rešavanja problema žena – ali ima još dosta mesta za napredak. „Pomoglo bi da se organizuje neka vrsta obuke o saglasnosti pre nego što početnici odu na svoj prvi let – za kabinsko osoblje je normalno da kada odu sa dužnosti piju mnogo alkohola, i znam neke koleginice koje su završile s nekim u krevetu, a da nisu obavezno bile saglasne s tim", kaže Esma.

„Priznanje činjenice da postoji neka vrsta seksizma je dobar početak. Ljudi moraju da imaju na umu da su i pripadnici kabinskog osoblja ljudska bića. Dozvoljeno nam je da ostarimo i malo se ugojimo. To je ludo, znam", kaže Heder Pul. „Mnogi avioprevoznici još uvek pokušavaju da prodaju seksi vibracije – ali mi u avionu radimo zbog bezbednosti, a ne da budemo praznik za oči."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Tagged:
Vice Blog
fenomeni
ženska prava
zlostavljanje
Avioni
stjuardese
Letenje
seksualno uznemiravanje
Osoblje