Reklame
Gejming

Zašto celog života 'gubim vreme' igrajući video igre

"Silazi sa tog kompjutera! Po ceo dan sediš tu i bleneš u taj ekran! Samo gubiš vreme! Te igrice ničemu ne služe! A i nasilne su, kako možeš to da igraš?" – samo svačija keva, ikad.

pisao Aleksa Zdravković
26 Januar 2017, 4:00pm

Fotografija: autor

Volim video igre. Bila je to ljubav na prvi stisak start tastera. Imao sam priliku da se domognem kontrolera pre nego što sam naučio da adekvatno vežem pertle. Kako je meni još kao detetu razonoda bila imperativ, često bih je nalazio na, tada, malom ekranu. Igralište kome bih se okretao je sve češće bilo ono ispunjeno pikselima. Kao neko ko je praktično odrastao uz video igre, za razliku od roditelja ili starijih ukućana, često bih se suočio sa komentarima da takva zabava ničemu ne služi i da samo "gubim vreme".

Ova tvrdnja mi nikada nije bila jasna. Ipak, možda ako se setim tog vremena pre vezivanja pertli, vidim kako bi to moglo da važi. Igre su tada bile daleko jednostavnije. Pružale bi igraču samo puku zabavu, bez mnogo pouke. Govorimo o vremenu pre ambicija današnje gejming industrije. Pre igara punih škakljivih moralnih dilema poput onih na koje ćeš naići u današnjim naslovima. Witcher serijal je školski primer. Pre provokativnih ideja o (ne)čovečnosti, tehnološkom napretku, političkim idelogijama, umetnosti. Pre pretencioznih tema o kojima i ti počneš da razglabaš jednom kada shvatiš da si ponovo uspešno ustanovio da je ta četvrta votka ipak previše i da kej nije mesto na kome treba preterano da se dereš. Ali hej, svakako nastavi, o takvim temama i treba da se diskutuje, samo uz manje alkohola.

Geralt u Witcher 3: Wild Hunt , momenti pre odluke: odrubiti glavu pljačkašima i silovateljima ili popiti pićence sa njima?

Nazad na stvar, čak i tako, zašto ja gubim vreme više od vršnjaka koji se, zabave radi, okreću drugim aktivnostima? Mislim da nisam dovoljno iskren. One ne bi bile deo mog svakodnevnog života i ne bih rastao zajedno sa njima da u početku nisam imao potrebu da bežim, pogotovo kao dete, daleko, čak i odvezanih pertli.

Nisam sreo čoveka koji ne beži. Svi to radimo. Neki u knjige, neki u rad, neki u muziku, drugi, pak, u loše stvari. Za mnoge druge kao i za mene, nakon onog naivnog, dečačkog perioda, mesto za bežanje postale su upravo igre. Zašto tada nisam gubio vreme? Ne znam, mislim da je tada bilo lakše biti italijanski vodoinstalater ili Julije Cezar  nego trpeti razvod roditelja. Možda je kasnije bilo lakše biti Panišer nego stalno biti u tučama koje neminovno gubiš. Možda je bilo lakše biti džedaj, iznad svih strasti i osećanja nego nositi se sa depresijom. Danas u takvim momentima volim da se obučem u odelo omiljenog heroja i strpam onog ludaka iz Batman: Arkham Knight igre, iza rešetaka. Prosto, spavam lakše kada znam da više nikome ne može da naudi.

Betmen pokušava da locira Strašilo u Gotamu, igra "Batman: Arkham Knight 

Video igre su, uprkos svim stereotipima, vrlo bezbedno mesto i mogu savršeno da posluže kao ventil ili meditaciona kapsula. Jako korisne u tom pogledu, pogotovo u današnjem dobu kada je ljudima više nego ikada potrebno da budu sami sa sobom, i promisle. Ako najboljeg prijatelja Miodraga pitam zašto igra video igre, on će mi dati jedan uopšten odgovor, sa kojim je, ipak, teško ne složiti se.

- Igram igre iz istog razloga iz koga ljudi čitaju knjige ili gledaju filmove, da bi se bar na trenutak isključili iz ovog sveta, ušli u tuđe cipele i koračali negde gde inače nikada ne bi mogli. U igrama sam superheroj, svetski poznati detektiv, letim, spašavam svet. Lep sam i zgodan. Tako je to barem počelo. Danas iz video igara crpim inspiraciju za sve ono čime se bavim. One su uvek tu kada dan ne krene baš najbolje i znaju kako da poprave raspoloženje.

One ne bi bile deo mog svakodnevnog života i ne bih rastao zajedno sa njima da inicijalno nisam imao potrebu da bežim, pogotovo kao dete, daleko, čak i odvezanih pertli.

Sa druge strane, neka od najlepših sećanja iz detinjstva su mi dani koje sam provodio igrajući two-player igre sa mlađim bratom. Naravno da sam uvek bio Player 1, ali to nije toliko važno. Nije najstrašnija stvar na svetu biti Player 2, iako bi se Dositej verovatno sporio sa mnom oko toga - smrtno bi se ljutio na mene, ponekad čak danima, zato što je on uvek drugi. Onda bih, naravno, u narednom periodu to bio ja, a ukoliko bi se desilo da preterano pobeđujem, nekim bi mu se čudom Player 2 opet sviđao.

Onu zdravu dozu bratskog rivalstva kanalisali bismo kroz trke (Need for Speed ), borbe (Mortal Kombat ) ili rešavanje zagonetki u mnogobrojnim RPG naslovima, sve dok nas od ekrana ne odvoji večera ili neizbežni i ozloglašeni domaći zadatak.

Do danas ostajemo rivali, a u igri Mortal Kombat X mu ne mogu ništa 

Mislim da su se ipak najbolje borbe odigrale u Azerotu (World of Warcraft ). Često bismo se borili jedan protiv drugog, ali bi za vreme takvih seansi još češće zajedno jurili po borbenom polju, sami protiv svih. Ako bi neko od braće pao, drugi je morao da ga osveti. Bila je to super zabava.

Dobro bismo se zabavljali i družili, pokušavajući da nadmudrimo igru čak i onda kada bi samo jedan igrao. Zajedničkim snagama smo prošli kroz mnoge naslove. Godinama kasnije, uvek možemo da popričamo o naslovima koje smo skoro prešli i o onima koje željno isčekujemo. Iako smo ga igrali zasebno, jak utisak na obojicu ostavio je Uncharted 4: A Thiefs' End , a u ovakvom kontekstu kako i ne bi – priča o dva brata koji pokušavaju da pronađu ono za čime tragaju još od ranog detinjstva. Igra je remek delo.

Nejt i Sem se spremaju da započnu najveću pustolovinu svojih života, Uncharted 4: A Thiefs' End 

Ono što ostaje iza takvih podviga jeste neraskidiva veza zbog koje bih ga ovog momenta pozvao na rundu Mortal Kombata ili partiju Rocket Leaugea,  ali pola četiri ujutru je i ne bih da ga teram da sanjiv prelazi ceo grad samo radi nostalgije. Uostalom, mrzi me da se sada raspravljam oko toga ko će biti Player 1.

Ipak, moje druženje sa ljudima oko igara prestaje sa bratom i par bliskih prijatelja. Ja možda i nisam neko ko se previše druži. Zato mi je zbog priče koju čujem od današnjih srednjoškolaca drago što gejming, iako često predstavljen kao anti-socijalan hobi, u praksi to uopšte nije.

- Jednog od najbliskijih prijatelja, upoznao sam za vreme osnovne upravo kroz multiplayer video igru i to do danas ostaje divno prijateljstvo. Nas dvojica, Nišlija i Novosađanin, povremeno se nađemo u Beogradu, nekad čak i u našim gradovima ne bi li smo se videli uživo i družili van virtuelnih svetova, pošto na regularnoj bazi to baš i nije lako izvodivo - kaže mi Marko, sada već gimnazijalac.

Ako uzmemo u obzir sve turnire, događaje i zajednice koje se stvaraju oko igara, bilo da gledate nekog gejmera onlajn ili želite da se takmičite u aktuelnoj MOBI  ili sportskoj igri , masovna druženja su uvek na raspolaganju ukoliko ste za to raspoloženi.

To nas dovodi do sledeće stavke. Kao i strip ili film, u svom začetku video igra, kao umetnički medij, nailazi na otpor. Video igre u tom pogledu i danas znaju da budu na lošem glasu, pogotovo kod nas. Uglavnom demonizovane, predstavljenje kao faktor koji pospešuje agresivnost, anti-socijalno ponašanje. Ali da skratim mudroserje, citiraću jednu, svim gejmerima, dragu osobu – „Video igre su loše za vas? To su rekli i za rokenrol", rekao je Šigeru Mijamoto, čovek koji je napravio samo najuticajniju i verovatno najvažniju igru svih vremena – Super Mario Bros .

Fast forward u vreme kada polazim u gimnaziju i ambicija gejming industirje o kojoj sam govorio ranije već uveliko biva uspešno ostvarena. U međuvremenu…

"Silazi sa tog kompjutera! Po ceo dan sediš tu i bleneš u taj ekran! Samo gubiš vreme! Te igrice ničemu ne služe! A i nasilne su, kako možeš to da igraš?" – samo svačija keva, oduvek.

Opet, ne znam. Stvarno ne znam kako mogu. Možda zato što imam priliku da prošetam virtuelnom Firencom, Toskanom i Venecijom iz 15. veka, rame uz rame sa Da Vinčijem. Da malo vidim kako su Italijani tada živeli, prisustvujem nekim od ključnih momenata tog perioda. Kad već igramo Assassins Creed 2 , zašto se malo ne pozabavimo i Ničeovim čitanjem starog mudraca Hasana Sabaha i njegovom kriptičnom misli: „Ništa nije istinitno. Sve je dozvoljeno". Direktno iz dela „Tako je govorio Zaratustra". Hm? Pa zašto da ne? Na kraju krajeva, to je centralna ideja igre. 

A evo mene, mislio sam da gubim vreme, kad ono, gle čuda, najbolji edukativni program za mladež u celoj Srbiji. Petnica se ne računa, to nije fer borba.

Inicijacija, Assassin's Creed Unity 

Možda zato što Eli iz The Last of Us  ima više ličnosti i karaktera u svom crnom ispod nokta od one tetke što mi prodaje kifle na štandu preko puta škole za dvaes' dinara. Možda zato što se ovaj virtuelni svet, koliko god on bio nestvaran, čini daleko stvarnijim od vašeg, mog. Ukoliko to želim, mogu u potpunosti da se isključim i opustim - o da, zombi glave će leteti.

Eli pokušava da preživi u postapokaliptičnoj pustoši iz igre The Last of Us 

Nakon svega, dale su mi iskonska ljudska iskustva. Plakao sam, smejao se i plašio sa njima. Vezao sam se za likove tih svetova, na ne tako drugačiji način na koji bi se neko vezao za Gandalfa čitajući Tolkina ili za Potera čitajući Roulingovu. Često su mi bile uteha. To su svetovi u kojima sam mogao da se izgubim i ostaju to do danas. Znam da sam kroz njih dosta toga i naučio. Ljudi danas ne uzimaju mnogo vremena za sebe i svoje misli. Posebno ne sa našim stilom života. Meni su, pak, video igre pružile baš to. Kroz zabavu, uvek su me terale na razmišljanje.

To nas dovodi do krajnje tačke, zbog koje nijedan momenat proveden u mozaiku piksela koji pričaju priče, za mene nikada nije mogao da bude puko „gubljenje vremena". Možda sam se prosto okružio takvim ljudima, ali mislim da govorim u ime svih prijatelja i školskih drugova (toliko koliko vas ima) kada kažem da one nisu samo oblikovale moju ličnost i ukus za tehnologiju, umetnost, filozofiju, već su me i naučile mnogo čemu. Uslovilie da se neprestano preispitujem i neka sam proklet ako mi nisu pomogle da bolje razumem ko sam i šta želim.

Šta ti misliš Gile, jesu li te naučile ove diskete nečemu, pitam vršnjaka Gradimira Ignjatovića, sada studenta umetnosti u novim medijama u Varšavi. Da li bi rekao da su uticale na tvoj život?

- Kakvo je to pitanje uopšte? Bez svih tih raznovrsnih žanrova video igara nikada ne bih bio suočen sa mnogim idejama i problemima koji, nakon što bi ih razrešio ili promislio o njima, jesu potpuno promenili način na koji mislim o pojedinim stvarima. Mogu da kažem da su definitivno imale veliki uticaj na mene po pitanju izbora fakulteta i životnog poziva. Grafika me je oduvek vukla, a pored stripa, imam video igrama da zahvalim na tome - otkriva mi on .

Pitam i Mikija, studenta računarskih nauka na Prirodno-matematičkom fakultetu, ima li šta da doda.

- Ima tu i manje korisnih uticaja i saveta kao što su eksplicitna zabrana razbijanja sedmog pečata, ukoliko ga nekim čudom pronađete, jer ćete tako prizvati na Zemlju četiri jahača apokalipse (Darksiders ), ali hej, nikad se ne zna - kaže i priznaje da su video igre zaslužne za njegov izbor zanimanja, kao i muzike koju sluša.

Ne bih se baš složio Miki... Eksplicitna zabrana razbijanja sedmog pečata je eksplicitna sa razlogom, samo se ti šegači, ali to su ozbiljne stvari.

Igre mogu da budu odbačene kao bezumna razonoda. Čak i tako, moraćete da mi objasnite šta je tu gubljenje vremena, a da sve ostale ljudske aktivnosti to nisu. Ljudi iz različitih razloga rade različite stvari, a ti, dragi čitaoče, i ja, ne igramo igre iz istih razloga. Neko možda istinski gubi vreme igrajući igru, eto, baš kao što bih i ja gubio vreme slušajući operu. Jer, trenutno ne znamo da prepoznamo i cenimo sve ono dobro što ovi medijumi imaju da nam pruže.

Nejt iz Uncharted 4: A Thiefs' End drnda PlayStation

Isto tako, biće onih ljudi koji ne podnose video igre, niti vide šta je toliko uzbudljivo. Za neke one ostaju samo zabava. I to je u redu. Za mene, video igre odavno nisu samo zabava. Video igra je samo još jedan vid igre. Onaj koji meni najviše odgovara.

Ako je tačno da kroz igru postajemo bolji i kroz nju učimo, radi one najveće igre, igre nad igrama, kako ja to onda samo gubim vreme?

Još na VICE.com:

Kako su mi kompjuterske igre pomogle da se oporavim od heroinske zavisnosti

Zašto je tako teško napraviti video igru

Strastvena igra seksualnosti i roda u svetu onlajn video igara

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu
Tagged:
Uncharted
mortal kombat
Super Mario Bros
The Last of Us
shigeru miyamoto
zabava
Video-igre
Gubljenje vremena
игра
bratsko rivalstvo