Černobilj: posledice najveće nuklearne katastrofe na svetu

Pre dvadeset devet godina, kada sam imala samo dvanaest meseci, živela sam sa roditeljima u malom ukrajinskom gradu Pripjatu, na oko sto kilometara od Kijeva. Ovo bi bila još jedna obična priča da grad u kojem sam živela nije bio samo tri kilometara udaljen od nuklearne elektrane u Černobilju, kao i činjenica da je moj tata tamo radio kao inženjer – upravljao je jednim od nuklearnih reaktora.

U to vreme, ljudi u Pripjatu su u proseku živeli 26 godina. Svi stanovnici, njih oko 50 hiljada, morali su da napuste grad u roku od 36 sati, kada je Reaktor #4 eksplodirao tokom sistemskog testa, oslobodivši tako oblak visoko radioaktivnog otpada u atmosferu. Černobilj je, do danas, ovo je najveća nuklearna nesreća u istoriji.

Ta katastrofa je oblikovala moj život, kao i živote hiljade drugih ljudi, od kojih mnogi, uključujući i mog oca Konstantina, nisu više među živima usled izloženosti radioaktivnost i posledica po njihovo zdravlje.

Poslednja serija fotografija Gerda Ludviga "Duga senka Černobilja" ( The Long Shadow of Chernobyl, Edition Lammerhuber, 2014) je nastala kao rezultat devet putovanja u razmaku od dvadeset godina po zoni i okolini mesta katastrofe. Razgovarala sam sa njim o njegovim i svojim iskustvima iz te oblasti.

VICE: Kako je došlo do toga da snimaš Černobilj?

Ged Ludvig: Moji drugi veliki zadatak kao fotografa bio je za magazin Nacionalna Geografija 1993. godine, o zagađenju u post-sovjetskim državama. Znao sam da treba da uključim i Černobilj u priču. Trebalo je da bude samo mali segment projekta, ali je na kraju ispao priča za sebe. Počeo sam sve više da se interesujem za Černobilj kao temu i znao sam da moram da se vratim. Zapravo, trebalo mi je jedanaest godina da se vratim. Vratio sam se 2005, pa onda 2011. godine i najzad, 2013. na duže vreme. Fotografisao sam žrtve, Pirjat grad duhova, "zonu isključenja" i sam reaktor, kao i oblasti pogođene radioaktivnim otpadom u Ukrajini i Belorusiji.

Ja sam, zapravo otišla u Černobilj nekoliko puta da fotografišem sopstvenu priču. Nesreća je drastično uticala na naše živote i na mnogo načina, sve moje želje i strasti iznikle su iz ruševina Černobilja. Ponekad se pitam kakav bi moj život bio da se nesreća nije dogodila. Verovatno bih i dalje živela tamo, udala se i imala nekoliko dece, možda čak i sopstvenog nuklearnog fizičara.

Znači, i ti si bila tamo kada se to desilo?

Da, živeli smo u Pripjatu, a moj otac je upravljao Reaktorom #2. Radio je treću smenu u noći kada se nesreća dogodila. Njegovi prijatelji su radili u kontrolnoj sobi Reaktora #4. Rekao mi je kako ih je video da trče ka reaktoru pokušavajući nešto da izvedu – iako nije bilo ničega što su mogli da urade. Tata je pozvao mamu posle smene i rekao joj da zatvori prozore i ostane unutra; nije mogao da nam kaže zašto. Znam da su morali da potpišu nekakav sporazum o ćutanju. Mama mi je jednom ispričala da su njeni prijatelji otišli na plažu tog dana uprkos njenom upozorenju. Nisu imali pojma o opasnosti.

Da li si se plašio kada si prvi put otišao tamo? Da li si pomislio da ćeš ugroziti sopstveno zdravlje?

Dobro sam se spremio za prvo putovanje, četiri nedelje sam istraživao. Spakovao sam punu torbu zaštitne opreme, uključujući Gajgerov brojač, gas maske, dozimetre, zaštitne čizme i kombinezone. Ali kada sam se pojavio u Černobilju, nadležni su me zamolili da ne nosim zaštitnu opremu, da ne bih uplašio ljude koji tamo rade bez nje. Kada sam posećivao groblje u Pripjatu, u visoko zagađenoj oblasti, ili povratnike u njihovim kućama, nisam nosio nikakvu zaštitu. Kao fotograf, hodate po tankoj liniji i treba vam saradnja sa ljudima da biste odradili dobar posao. U Černobilju sam jeo jaja, ribu i krompir iz kontaminirane zone. Bio sam zabrinut, ali ne i stvarno uplašen.

Koje je tvoje najupečatljivije iskustvo iz zone?

Tek sam 2005. godine uspeo da uđem dublje u Reaktor #4, dalje nego bilo koji drugi fotograf sa Zapada. Fotkao sam oblasti u kojima su radnici smeli da rade samo petnaest minuta dnevno – bez obzira što su nosili svu zaštitnu opremu. Nivo adrenalina bio je neverovatan. Vratio sam se u reaktor 2013. godine i uspeo sam da odem još dalje. Duboko unutar mračnog hodnika, inženjer koji me je pratio otvorio je teška metalna vrata na polugu.

Uspeo sam da opalim nekoliko kratkih bliceva pre nego što me je izvukao, ali sam uhvatio zidni sat. Stajao je zaleđen u 1.23 ujutru, u momentu kada je reaktor eksplodirao i kada je vreme u Černobilju zauvek stalo.

Šta misliš o nuklearnoj energiji i šta pokušavaš da kažeš ljudima svojim slikama?

Ne volim sebe da obeležavam nekim antinuklearnim porukama. Ljudi prebrzo pretpostavljaju da imam predrasude. Želim da moje fotografije pričaju same za sebe. Ja fotkam ono što vidim i želim da onaj ko gleda izvuče sopstveni zaključak. Ali sumnjam da neko ko gleda moje fotografije može da misli da je nuklearna energija nešto to je bezbedno.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu