Zašto negde rafovi u prodavnicama deluju prazno, iako nema nestašice hrane

Pre nekoliko dana, Bernd Olman, izvršni direktor bavarske privredne komore, rekao je da će Nemci uskoro zaticati manje prazne rafove u svojim lokalnim supermarketima, zato što su potrošači konačno shvatili da je nestašica hrane u zemlji bila samo privremena, i prestali su da panično „gomilaju zalihe kao hrčci“.

„Situacija po pitanju gomilanja se napokon smirila“, kaže on. „Razum polako preovladava. Svi hrčci sada imaju dovoljno toalet papira“. Onaj vic da Nemci imaju reč za sve je istinit, čak i tokom globalne pandemije: hamsterkrauf je veličanstveno opisna reč za gomilanje zaliha, kojom se potrošači koji kupuju previše paketa testenine ili čega god upoređuju sa hrčcima koji mahnito trpaju hranu u svoje obraze.

Iako su se Nemci smirili i više ne „hrčkuju“ po bakalnicama, da li su Amerikanci spremni da se ponašaju racionalno i takođe imaju poverenja u lanac nabavke? Odgovor je… možda, ali samo zbog toga što ne razumemo uvek zašto nekih proizvoda nema na lageru, i šta to znači za ukupno snabdevanje prehrambenim namirnicama.

Kao prvo, kod nas nema nestašice hrane, uprkos broju proizvoda čijih zaliha trenutno možda nema. „Nema nestašice hrane na nacionalnom nivou, uprkos lokalnim izveštajima koji se mogu videti“, kaže za Vašington Post Frenk Janas, zamenik načelnika odeljenja za hranu i reakciju FDA.

„Otišao sam u svoj lokalni megamarket, i video sam nešto praznih rafove, ali u najvećoj meri, kada je u pitanju komunikacija koju sam imao sa nekima od najvećih proizvođača i trgovaca hranom, oni kažu da je ovo stvarno pitanje do danas neprevaziđene potražnje. Doći će do obnove zaliha“.

A kao što je Nacionalni sindikat poljoprivrednika objasnio u divno informativnom nizu na Tviteru, zatvaranje restorana, škola, hotela i radnih mesta znatno je promenilo način na koji se distribuiše hrana. „Obično se jedna polovina hrane kupuje u bakalnicama/lancima maloprodaje, a ostatak na drugim mestima“, piše na njihovom Tviteru. „Ali sada se gotovo sva konzumacija hrane prebacila u prvu kategoriju. Dok su lanci snabdevanja za maloprodaju i trgovinu hranom sada skoro sasvim odvojeni. Oni zavise od različitih prerađivača, ambalaže i distributera. Prebaciti prehrambene namirnice iz jednog lanca snabdevanja u drugi je logistička glavobolja“.

To znači da će možda biti nekih privremenih nestašica (i privremenih prekida u distribuciji) u prodavnicama, dok distributeri ne smisle kako to da rade. To takođe znači da će maloprodaja možda plaćati više cene za proizvode za kojima je potražnja iznenadno skočila, na primer, za jaja.

Vol Strit Džrnal izveštava da je kupovina jaja od kraja februara do kraja marta skočila za 30%, dok je velikoprodajna cena jaja više nego utrostručena, skočivši sa 94 centa za pakovanje od 12 jaja u proseku početkom marta, na 3,01 dolar za pakovanje, prošle nedelje. Da bi ih bilo u zalihama, lanci supermarketa su počeli da kupuju jaja od snavedavača koji ih trenutno ne prodaju restoranima (Kroger, najveći lanac bakalnica u zemlji, udružio se sa Siskom i U.S. Fuds – sa kompanijama koje u normalnim uslovima snabdevaju restorane i, recimo, školske menze – da bi se postarali za to da postoji ponuda proizvoda koji imaju veliku potražnju.).

Ali ponavljamo, to je neverovatno komplikovano. Uprkos činjenici da je prodaja mlečnih proizvoda porasla, sa prodajom mleka koja je porasla za više od 50 posto, prodajom sira koja je porasla za 84 posto, i prodajom putera koja je skočila za neverovatnih 127 procenata, neke mlekare možda će biti prinuđene da bacaju na hiljade litara mleka, zato što su izgubile svoje klijente u velikoprodaji i ugostiteljstvu. Proizvođači sira se takođe muče, pošto možda neće imati mogućnosti da prepakuju ogromne količine namenjene za velikoprodaju u manju ambalažu, pogodniju za maloprodaju.

Povrtari su u sličnoj nevolji, i ostavljaju čitava polja krastavca, bundeve i paprike da istrunu, zato što ne mogu da priušte da plate radnike za berbu, ako nema restorana ili trgovaca na veliko koji bi to otkupili.

„Pomislite na sve one sendviče koje ljudi jedu za ručak kada izlaze napolje. Na hamburgere, ili salate u restoranima“, kaže za NPR Majkl Šadler, sa floridske Berze paradajza, dodajući da uzgajivači povrća „ostavljaju velike količine svog prinosa neobrane“.

U jednom izveštaju Bi-Bi-Sija, objašnjava se da u svakom datom trenutku neki američki supermarket u svom inventaru ima zaliha za 20 do 30 dana. Lokalni distributivni centri za maloprodaju koji snabdevaju sve radnje imaju zalihe proizvoda za još dodatnih 30 dana, dok veći regionalni distributivni centri takođe imaju inventar proizvoda za otprilike mesec dana, koje dobijaju direktno od proizvođača.

Jedan od tekućih izazova je da promet robe putem lanca snabdevanja bude dovoljno brz da se obnove zalihe supermarketa sa prevelikim prometom, i da je u samim radnjama istovaruju iz kamiona, uskladište i poređaju na rafove dovoljno brzo da bi zaodovljili potražnju.

„Drugim rečima, i u mnogim prilikama, supermarketi zapravo imaju proizvode u svojim skladištima, ali nemaju dovoljno osoblja da ih poređaju po rafovima onoliko brzo koliko se rafovi prazne“, kaže Hoze Arturo Garza-Rejes, čelnik Centra za unapređenje lanca snabdevanja na Univerzitetu u Derbiju.

Ali, slično kao i u Nemačkoj, jednom kada američki hrčci nagomilaju dovoljno toalet papira – ili jaja, ili kutija testenine, ili tegli putera od kikirikija – onda će možda i ovde „razum prevladati“. Ovo je i dalje preterano pojednostavljenje neverovatno složenog problema, i izazova će biti i dalje, ali ako manje nas bude zabrinuto oko nestašice hrane koje trenutno nema, onda možda rafovi u supermarketu neće izgledati onoliko zastrašujuće prazno kao ranije.