​Gledali smo „Ubice mog oca“ da vi ne biste morali

U prvom kadru prve epizode nove serije RTS-a Ubice mog oca, nakon špice, ispod Androida najnovije generacije koji zvoni na stolu, ispisuje se titl: „Ne tako davno u zemlji fioka i fascikli". Taj titl, koji je podnaslov serije o ubicama oca čija se radnja u potpunosti vrti oko ubistva mlade devojke, pojavljuje se na početku svake od sedam dosad emitovanih epizoda. Nijednog trenutka, ni u jednom aspektu serije, ne postoji ništa što ukazuje da se radnja odvija u prošlosti. Na primer, utvrđivanje godišta rejndž rovera u vlasništvu jednog od likova dovodi do njegovog hapšenja. Taj model je iz 2016. Svi telefoni koje likovi koriste su novi „smartfonovi". Kostim, scenografija, dijalog, kadrovi Beograda - sve je savremeno. Zbog čega se onda ponavlja „Ne tako davno…", kada je to u potpunosti obesmišljeno svakim sledećim kadrom serije?

Ovo možda izgleda kao traženje dlake u jajetu, ali je, u stvari, jako simptomatično za sve ostale probleme koje serija ima.Na površini, ovo je whodunit plot, tragamo za počiniocem zločina. Aleksandar Jakovljević, žustri, mladi inspektor beogradske policije, uz pomoć sajdkika Mirka, istražuje nasilnu smrt Milice Despotović, ćerke građevinskog tajkuna. Aleksandar živi sa mamom koja brine o vremenu i njegovim dijetalnim navikama. On ima i probleme sa alkoholom, sa sopstvenom naravi, policijskom procedurom (sve ovo u zavisnosti šta treba zapletu u kom trenutku), ali i sa ženama u svom životu: svaka, u trenutku kada se nađe u istoj prostoriji sa njim, počne da ovulira.

Marjanović, njegov šef, predstavlja očinsku figuru. On je prijatelj njegovog pokojnog oca koji je umro pod nerazjašnjenim okolnostima i naizmenično pomaže Aleksandru i preti mu suspenzijom. Konstantno sabotira Aleksandrovu istragu u dosluhu sa direktorom policije Obradovićkom i ministrom Kovačevićem, ali i drži Aleksandrove slike (i slike njegove majke) u svom stanu. Inspektor Džekil i otac Hajd.

Svi drugi likovi su sekundarni i njihova motivacija, ciljevi i ponašanje uvek se vrte oko njihovog odnosa sa Aleksandrom - pogotovu ženski likovi - ili oko potreba zapleta.

Mrtva Milica je ćerka jednog od suvlasnika građevinske firme CityLand (Jovana) i ta firma i kontrola nad njom je u središtu zapleta. Kosta, drugi suvlasnik i ljubavnik Jovanove bivše žene Natalije, želi da preuzme firmu. Ministar Kovačević, koji je kvazi-makro Jovanove sadašnje devojke Tijane, gaji još uvek neotkriveni interes za firmu, a njegov sin, Peca, bio je u tajnoj vezi sa trećim suvlasnikom firme, Strahinjom. Tu je i diler droge Srle, koji je povezan sa policijskim vrhom, i kao i oni, zainteresovan za firmu. Aleksandar ih sve istražuje.

Dakle, svi su međusobno uvezani i odatle se razvija mnogo različitih linija zapleta i podzapleta koje je nemoguće razumljivo prepričati. Ali dve od tih linija su odličan primer kako su likovi potčinjeni zapletu do mere da i oni i zaplet izgube smisao.

Strahinja je osumnjičen za ubistvo jer nema alibi za noć u kojoj je počinjen zločin. On je te večeri bio sa Pecom, ali obojica odbijaju da to kažu zbog straha od ministra. Strahinja se na pola sezone ubija u pritvoru koristeći maramu koju mu je Peca poslao preko Aleksandra, u podzapletu potpuno preuzetom iz Kuće od karata. Nakon ovoga, Peca kaže svom ocu da je gej, što ovaj prihvata bez problema, te ceo podzaplet o Strahinji i Peci i gej odnosu i strahu od ministra gubi smisao.

Dalje, Milica je bila u dugogodišnjoj vezi sa Dejanom, teniskim trenerom, čiji je lik u potpunosti zasnovan na Novaku Đokoviću. Dejan je u noći ubistva navodno bio u Bugarskoj, ali Aleksandar, uz pomoć Mirka i lopova Pere, koga redovno koriste da provaljuju u stanove, pronalazi Dejanov francuski pasoš koji dokazuje da je u noći ubistva dva puta prešao granicu. Ali pošto su pasoš ukrali, Dejan izlazi iz zatvora. Aleksandar i Mirko zaključuju da je razlog što je Dejan pušten to „što su svi uvezani kao crevca", a ne njihovo kršenje rutinske policijske procedure koju inače poštuju u drugim trenucima u seriji. Cela linija „pasoš" se razvija ovako ne zato što nam govori nešto o likovima - nigde se u seriji ne ukazuje da su inspektori uradili nešto loše - već zato što zapletu ne odgovara da se moguća Dejanova umešanost u ubistvo razreši na pola sezone.

Žene u seriji, pre svega tužiteljka Marija i forenzičarka Jelena, kao likovi su u potpunosti definisani kroz odnose sa Aleksandrom. Marija je opsesivno zaljubljena. Ona potpisuje svaki njegov zahtev, odobrava mu svaku želju i generalno je nazainteresovana za bilo šta osim za ostvarenje veze sa njim. Ljubomorna je na Jelenu koja je u hoće-li-neće-li odnosu sa Aleksandrom. Akcenat na toj dinamici je toliko jak da su se u svakoj od sedam epizoda do sada desile dve scene: Jelena razočarano i ljuto beži od Aleksandra; Jelena kasnije u epizodi oprašta Aleksandru.

Ni jedna ni druga nemaju bilo kakve druge ambicije, ciljeve ili želje sem da budu sa njim. Obe svoje poslove koriste samo kao instrument da se približe/pomognu/odobrovolje Aleksandra.

U jednom trenutku u šestoj epizodi, Jelena prvo kaže Aleksandru: „U stvari, ti me povređuješ od prvog dana."

Onda, trenutak kasnije: „Ali to sad nema veze", da bi poentirala sa: „Ako ja mogu nekako da ti pomognem, javi se."

Dinamika ovog trougla važi i za ostale ženske likove. Svi su u potpunosti definisani kroz sopstveni odnos sa muškarcem i njihovo jedino stremljenje je brak - Jelena, Marija, Tijana, u produžetku i Aleksandrova majka - ili osveta zbog propalog braka (Natalija). Ženski lik koji nije u potrazi za brakom, već karijerom, Obradovićka, potpuni je negativac. Tokom ovih sedam epizoda, serija još uvek nije položila Bechdel test: dve žene u jednoj sceni nijednom do sad nisu pričale o bilo čemu drugom osim o muškarcima u svojim životima.

Da ovo ne bude samo jedan ogroman spisak mana serije, bitno je naznačiti i kvalitete, iako se oni više odnose na konstrukciju, nego na samo egzekuciju. Kreatori serije jasno razumeju jednu stvar: potraga za ubicom je toliko primamljiva udica da mogu sebi da dozvole mnogo sloboda u vezi sa postavkom i unutrašnjom logikom likova i raznih podzapleta. Rejtinzi su odlični, popularnost je velika, serija i identitet ubice su glavne teme srpskog interneta.

Međutim, problem je u tome što postoji ogroman prostor između onoga što serija jeste i što želi da bude. Tokom promocije, pričalo se o „skandinavskim krimi serijama" kao uzorima. To je jako korisna referenca jer:

a) skandinavske serije niko nije gledao, i

b) to zvuči kao nešto uzvišeno i kvalitetno, kao „švedski standard".

Ali, u svojoj srži, „Ubice mog oca" više podseća na policijske procedurale kao što su CSI i Law & Order nego na Killing ili Pravog detektiva. Likovi neprestano rekapituliraju radnju zarad gledaoca, čak i kada to nema nikakvog dramskog smisla. Iznova se ponavlja metod: kaži šta će publika da vidi, pokaži to publici, onda ponovi publici šta je videla.

Takođe, „skandinavske" serije, Pravi detektiv i mnoge druge serije „zlatnog" (Sopranosi, Wire, Mad Men, Deadwood) i „platinumskog" (Breaking Bad, Game of Thrones, Homeland, Orange Is The New Black) perioda koristile su žanrovske matrice samo kao okvir unutar koga se te matrice izglobljuju, i narativno i stilski i značenjski. Problem sa serijom Ubice mog oca je što je narativno jako često nelogična - likovi se stalno ponašaju na određeni način samo zato što je to zapletu potrebno. To dalje izaziva da serija stilski bude haotična - fotografija je u hladnim bojama, muzika je zlokobna, ceo svet je depresivan, pun korupcije i straha. Ali su likovi često preterano ekspresivni, upadaju u snažne emocije i šale i gegove, a sam zaplet iz Skandinavije odleti do Turske ili Venecuele kada je tema ljubavni život glavnog junaka. Zbog toga je primer sa početka ilustrativan.

A značenjski, iza svih tih nelogičnosti i stilskog haosa, stoje već milion puta ponovljene lekcije o bogatstvu kao zlu, o porodici kao temelju i suštini čovekove sreće i o „običnim ljudima" kao žrtvama sistema. Zbog toga su svi njihovi postupci, bez obzira koliko nemoralni - krađa pasoša, pretnje svedocima - opravdani time što su žrtve.

Lik Aleksandrove majke najviše govori u prilog ovome. Ona je još jedan ženski lik čije se celokupno postojanje svodi na njen odnos sa sinom: iznova ga pita hoće li da jede, sprema mu hranu i radi na tome da nađe ženu koja će da mu sprema da jede. Aleksandar se verbalno protivi ovome, ali, bar za sada, prekida odnos sa Jelenom (ljubav) jer je Marija trudna sa njim (dužnost). Rutinski dozvoljava sebi kršenje zakona i procedura, ponekad čak i bez bilo kakve potrebe, nikada ne preispituje sopstvene postupke, već samo drugih, pogotovu kada su posledice po njega negativne. Jednostavno, ponaša se kao klasičan junak domaćih serija: svi moji postupci su opravdani, bez obzira kakvi su, a svi postupci drugih su prihvatljivi samo ako su u skladu sa mojim željama.

Bez obzira na razrešenje, to jest, bez obzira na to ko je ubica, kulturološke i bilo kakve druge poruke koje serija šalje u potpunosti su u skladu sa onim što smo videli do sada u domaćoj produkciji - patrijarhat je ispravan poredak, i svi problemi proističu iz toga što je poredak urušen. To jest, što je neko ubio Aleksandrovog oca, bez obzira da li je on to biološki stvarno bio, i Aleksandar je u potrazi, na simboličkom nivou, za ljudima koji su narušili poredak, što se na narativnom nivou ogleda u policijskoj korupciji, bogatstvu u kome uživaju nemoralne osobe i smrti nevine devojke, čija je smrt već postavljena u okvir „kazne za grehove" roditelja.

Ubice mog oca su u ovom smislu kao neki „izvrnuti Pavić". Da, na nivou forme izgleda drugačije, ali je u svojoj srži isto: porodica je cilj, bogati su zli, sistem je korumpiran, ali to je „uvek tako bilo" i ti treba da se „snađeš" u njemu okružen ženom i decom. Dinamika skandinavskih i američkih savremenih serija je upravo obrnuta: okvir je, naizgled, mejnstrimaški, ali se onda unutar tog okvira sve izvrće: ništa nije crno/belo, sve je u nijansama sivog, junaci ne postoje, „poredak" nije više moguć jer niko nije čist.

Pošto je ovo whodunit, sve se svodi na pitanje: ko je ubio Milicu? Moguće je da je ubica neko od glavnih likova, ali sasvim je moguće i da je neko od njih samo posredno povezan sa ubicom koji tek treba da bude uveden. Moguće je takođe i da je neko potpuno nasumično ubio Milicu iz razloga koji se uopšte ne tiču dosadašnjeg zapleta. Moguće je i da Milica nije u stvari mrtva, da su DNK rezultati sa spaljenog leša lažirani i da će se ona pojaviti živa i zdrava u poslednjoj epizodi.

Lista osumnjičenih za sada izgleda ovako:

Dao je lažni alibi, bio je u Srbiji u noći ubistva. Zbog toga što je njegov pasoš ukraden i zbog toga što je povezan sa ministrom, nismo dobili razrešenje sumnje u njega. Ali teorija je jasna: Dejan je ubio Milicu zbog ljubomore, a ministar koristi situaciju da preuzme firmu.

Znamo da od početka pokušava da preuzme kontrolu nad firmom. Njegov odnos sa Natalijom izgleda da je više iz koristi nego iz ljubavi i jedino što ga sprečava da već sada preuzme kontrolu nad firmom je jasno izražen osećaj krivice zbog cele situacije.

Kriminalac je, ubistvo mu nije problem, a preko Jovana, koji je u ovom scenariju samo korisna budala uplašena zbog hipoteke, hoće da preuzme firmu bilo za sebe ili za ministra.

Manipuliše policijom, kontroliše Tijanu, imao je dokumente vezane za firmu u svom sefu. Upotrebio je nekog od gore navedenih, ili sve njih zajedno. Ili se možda on dopisivao sa Milicom u noći ubistva i ubio ju je svojim rukama.

Milicu je ubio sistem fioka i fascikli. „Ne tako davno." Nije ni bitno ko ju je konkretno ubio i zapalio, svi su imali interes da se to desi.

Neko koga niti smo videli, niti se pričalo o njemu, a to je uradio iz razloga koji će tek biti otkriveni.

I naravno, na kraju, ono što bubri po internetu od početka: ima „motiv", svet i svi ti prljavi ljudi su mu uzeli oca, na kraju špice gleda u grob ne znamo koga, ne pominje sopstvene sumnje da li mu je Marjanović otac jer već zna da jeste, nalazi se u savršenoj poziciji da traga za samim sobom, često je agresivan, priča o „mraku u svojoj glavi".

Ovaj obrt bi bio šokantan, što je uvek dobro za whodunit, ali kratkovid, jer ne bi bilo druge sezone. Isterao bi do kraja „obrnuti Pavić" teoriju i učinio bi već jako neprikladne naslove u novinama o tome da će druga sezona biti istraga ubistva Jelene Marjanović dodatno groznim. Problem je naravno što ne postoji nikakva veza između njega i Jovana i Milice, ali nije nam otkriveno šta se nalazilo u kompletnom izveštaju o ubistvu njegovog oca.

Ovo verovatno nije ono što se desilo, a i sasvim je moguće da nije niko od navedenih osumnjičenih. U Pravom detektivu, još jednom od uzora, ubica je bio potpuno nasumičan tip koji nije imao veze sa ostatkom serije.

Bez obzira na razrešenje, Ubice mog oca su isprazno iskustvo u kome stvari na površini izgledaju kao ozbiljna krimi serija koja koristi istragu ubistva kao okvir unutar koga ispituje društvene probleme, ali je u stvari samo novo pakovanje u kome se nalaze svi oni isti klišei koje već decenijama gledamo, samo što sada možemo i da pogađamo ko je ubica. „Pavić" koji pozira kao krimić.

@StoriLajn

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu