Goran Ivanišević za VICE: Ne verujem da bi išta bilo od mene da nisam iz Splita

Ako moramo izdvojiti jedan razlog zašto je prostor bivše Jugoslavije prethodnih desetak godina velesila u muškom tenisu, onda je to sigurno Goran Ivanišević. Iako je i pre njega bilo igrača koji su beležili značajne rezulate, niko pre njega nije bio planetarna zvezda. A čini se da je klincima trebalo samo pokazati da je i to moguće. Posle njega dobili smo Đokovića, Ljubičića, Ančića, Zimonjića, Karlovića, Tipsarevića, Troickog, Čilića, Lajovića, Ćorića…

Goran je jedan od onih ljudi koji su celog života stvari radili na svoj način. Zbog toga je neke velike mečeve izgubio, ali je zbog toga i mnoge druge pobedio. Mogao je pobediti svakoga, ali i izgubiti od bilo koga. Jedini je osvajač Vimbldona koji se na turniru našao zahvaljujući specijalnoj pozivnici u ovih 140 godina istorije. Takođe, jedini je igrač u istoriji profesionalnog tenisa, koji je morao da preda meč jer je ostao bez opreme za igru, nakon što je pre toga polomio svih sedam reketa koje je imao.

Iskoristili smo jedno majsko prepodne da se sa Goranom nađemo na kafi na golf terenima u Zaprešiću, pored Zagreba, i popričamo o njegovim počecima, karijeri, tenisu nekada i sada, ali i o tome čime se danas bavi i kako planira da promeni profesionalni sport i učini ga dostupnim svim talentima.

VICE Sports : Gorane, kako si ti odlučio da se baviš tenisom? Šta te je prelomilo, i kako su izgledali prvi dani tvojeg teniskog života?

Goran Ivanišević : Pa… Vrlo jednostavno je počelo. Moj otac je bio teniser, a u Splitu je uvek bilo nekog sporta tu okolo - balun, tenis…porodična kuća je bila nekih 20 metara od teniskih terena. Otac me je jednom poveo kad je on išao igrati, i tako je počelo. Imao sam sedam godina… i znaš šta je interesantno? Prvi put kada sam otišao igrati tenis, ja sam razbio reket (smeh). Ne znam, jesam li ja to video od nekoga, ili je to taj talenat za razbijanje proradio u meni, ali eto, vratio sam se kući sa razbijenim reketom.

To su bila neka druga vremena, prvo si morao proći neku tenisku školu. Znači, imao si prvi kurs, pa drugi kurs, i tek onda možeš ići među takmičare. Ja sam počeo tenisku i osnovnu školu paralelno, brzo to prošao, i sa devet godina sam već igrao prvi turnir - u Zagrebu. Prvi veliki uspeh je bio finale prvenstva Jugoslavije za moj uzrast iduće godine u Zenici, što je bilo veliko iznenađenje - niko nije znao koji san, šta san, ali eto, malo po malo sam se pokazivao.

Kada dolazi onaj trenutak kada moraš da odlučiš da ti zaista želiš da se baviš sa tenisom? Kada kreću putovanja, troškovi, odricanja…

Kad sam sa 14 godina završio osnovnu školu, našao sam se na raskršću. Da li dalje škola, ili dalje tenis… Ne može po meni jedno i drugo, nešto bih ja tu zanemario. Odluka je bila na mojim roditeljima, a novaca - nema. Nema, ni na vidiku… Mi sklapamo kraj sa krajem, ja lomim rekete, sponzori nešto obećavaju, menadžeri dolaze, al' to je sve ono… E, onda su tata i mama doneli odluku da prodaju didin stan i upuste se u tu životnu avanturu bez garancije. Jesam ja do 14 godina bio jedan od najboljih ne u Jugoslaviji, nego i u svetu, ali opet, ko ti može reći u tom trenutku - bićeš uspešan i živećeš od tenisa? Niko nema kristalnu kuglu da mom ocu kaže "tvoj sin će biti jedan od najboljih na svetu". Moj otac, koji je bio fakultetski profesor, tada mi je rekao "ti si, sine, bolji u tome što radiš od onog što ja radim" i posvetio se mojoj karijeri.

Kako si se kao mlad navikao na taj nomadski život? Još si de facto dečak, a sam u putovanjima, sam na turnirima…

Navikne se čovek na sve. Ne može te niko pratiti, nemaš para za trenera, ma, dobro je da ima za mene. Bukvalno mi je data šansa, pa da se snađem.

Najgori dan u mom teniskom životu se desio 1988, sećam se kao juče da je bilo. Išao sam za Australiju, da igram Adelejd, pa onda i kvalifikacije za Australijan Open i da igram juniorski turnir. Pre nego što sam otišao, otac mi je rekao: "Vidi, imam loše vesti, sestra ti je bolesna, moramo se posvetiti njoj, sada si sam". Sve to kao da je probudilo nešto u meni. Tretmani za tu vrstu bolesti koju je ona imala bili su jako skupi, uopšte, malo se znalo o tome, dosta ljudi je umiralo od te bolesti… Ja te noći nisam spavao. Sledećeg dana sam otputovao za Australiju, i tamo izgubim u finalu kvalifikacija za Adelejd, ali uletim kao "laki luzer" i završim u prvih osam. To me je svrstalo među prvih trista na svetu, i donelo direktan žreb u kvalifikacije za AO. Ja tu prođem kvalifikacije i postanem prvi koji je iz kvalifikacije ušao u četvrtfinale, pa na kraju nisam ni odigrao taj juniorski turnir.

U svakom slučaju, odjednom sam 121. na ATP listi, i sav taj nagradni fond što sam zaradio u Australiji ja uzmem u - kešu. Znači, ja toliko novaca sam vidija samo na televiziji… i sećam se, letim Melburn-Beograd, igramo Dejvis Kup protiv Danske u Beogradu, a ja letim sa tom hrpom love sam u avionu. Ej, oka nisam sklopio od Melburna do Beograda… Sva lova mi u jakni koju nosim, stjuardesa me jedno 16 puta pitala da l' da mi uzme tu jaknu i ostavi negde, ja sve "neka, u redu je, dobro mi je", a nije da nije bilo vruće. Kad sam došao kući, samo sam rekao ocu "evo ti pare, evo ti i jaketa", ma samo da idem da spavam više.

Kraj godine sam završio oko pedesetog mesta, i onda su se menadžeri konačno ozbiljno počeli interesovati za mene. Ali, da nije bilo mog oca, i moje porodice, ja ne sedim ovde danas i pričam sa tobom. Dosta je tu njihova zasluga.

Spominjao si juniorske turnire. Kakva je tranzicija između juniorskog i seniorskog tenisa, i koje su to najveće razlike između te dve stavke?

Eh, mi smo samo nekako došli i krenuli, kako da ti kažem. Recimo, sećam se US Opena 1988 za juniore - tu smo bili Džim Kurijer, Pit Sampras, Majkl Čang, ja… Čang je tu bio najveća zvezda, Samprasa niko nije šljivija dva posto. Ali eto, na celom tom turniru je bilo barem 20-30 igrača koji su bili top 50 posle. Statistički gledano, u moje vreme top 50 je bio pun mladih igrača, ne toliko i starijih. Sada se našao tu neki balans.

Ali evo možda i malo konkretnijeg odgovora na tvoje pitanje. Posle tog Australijan Opena, dobio sam pozivnicu za turnir u Skotsdejlu, u Arizoni. I, tamo u četvrtfinalu ja dobijem da igram protiv Ivana Lendla. Lendla… Do pre tri nedelje meni poster Ivana Lendla stoji na zidu sobe, gledam i navijam za Ivana Lendla na televiziji, a sad evo me tu zajedno izlazimo na teren. Meni se odsekle noge, da je on meni napravija "bu!" pa bi u nesvest. Nismo ni izašli na teren, a on je već dobio prvi set.

Na kraju, ja sam se opustio i zamalo mu uzeo set… I ja sad razmišljam, vidi, nije ni ovo toliko strašno, on je prvi, ja stodvadeseti na svetu, ali evo, igramo, bio sam blizu seta. Posle, u Splitu, pitaju me kako je bilo igrati sa Lendlom, a ja im kažem "a ću, nije to ništa…". Tek oni će, "ajde ajde, šta si se uobrazija, sad bi ti Lendla dobija!". Ali ja sam tada shvatio da sam dovoljno dobar da igram sa Lendlom i sa drugima. Samo mi je trebalo malo vremena.

Ja sam relativno brzo ušao u viši rang ATP-a, ali danas bi to bilo još brže. Danas se ti turniri na kojima mladi teniseri stiču bodove zovu "fjučersi", a ranije su bili "sateliti". Ej, ti na satelitima izgubiš mesec i po dana da bi došao do nekih poena, pa sa tim poenima uđeš na masters satelita, pa tek tamo skupljaš ATP poene. Sad je sve to razdvojeno, pa se brže skupi dovoljno poena da prođeš u seniorski tenis.

Kada već pričaš o posterima, jesi li imao neke teniske uzore, idole? Čitao sam da si voleo Džona Mekinroa, i to mi je nekako i logično. Je li tu bio još neko?

Dobro, Mekinro sigurno, zbog live ruke, zbog temperamenta… Samo, ima jedna stvar, ja mogu reći da sam prošao sve generacije. Kad sam počeo, igrali su Džimi Konors, Mekinro, malo sam i Bjerna Borga uvatija ono kad se vraćao, pa sam prošao Matsa Vilandera, Stefana Edberga, Borisa Bekera, pa sam prošao svoju generaciju, pa stigao i do Nadala i Federera, tako da… Mekinro mi je bio idol, ali sve sam ja voleo pogledati.

Ja sam jako brzo prešao put od dečaka koji lepi postere po zidovima do čoveka koji mora odjednom da razmišlja kako dobiti te iste igrače sa postera. Svi ti idoli postali su protivnici. Pa i prijatelji.

Ti si, pored singl karijere, bio i istaknut dubl igrač sa puno uspeha i to sa različitim partnerima. Malo u reprezentacijama Jugoslavije i Hrvatske, a malo i na ATP turu. Ovako, na prvi pogled, deluje čudno da si baš ti ispao dobar dubl igrač, budući da deluješ kao izraziti individualac.

Ha, a ja sam baš suprotno, manje individualac, a više društveni tip. Moj otac se stalno čudio kako sam ja to uspeo u individualnom sportu, ja sam uvek više bio za kolektivni sport. Oduvek sam voleo igrati parove, štaviše, svi su hteli igrati sa mnom, a ja sam uvek voleo igrati i singl i dubl jer mi je to bio neki dodatni trening.

Ja sam se uvek više nervirao zbog dubl igre, mnogo sam tu više živaca izgubio nego po singl mečevima.

Jedan od tvojih prvih velikih dubl mečeva, koji ste Boba Živojinović i ti igrali protiv Borisa Bekera i Erika Jelena u Dejvis Kupu, poslužio je kao idealna prizma tvoje karijere - jak servis, voleji, retko više od pet razmeni lopte i pet setova. Je l' postoji neko objašnjenje zašto si odigrao toliko mečeva na pet setova?

Dosta se toga desilo zbog koncentracije. Nekako se opustim, pa stvari krenu po zlu, pa drž, ne daj… Ali nije mi to mnogo smetalo. Ja sam mogao igrati pet setova na svakoj podlozi - travi, betonu, zemlji. Ali ima veze i to što sam bio tvrdoglav, ja sam u svojoj glavi voleo da se takmičim sa različitim protivnicima. Evo recimo, igram sa nekim Špancem, i zapnem da mu dokažem da ja mogu da budem bolji "linijaš" od njega. I dobijem ja to, ali se uništim, ne mogu sutra na noge stat. I tako, dosta puta ja krenem sa krivom taktikom, i dosta puta se izletim u prazno ali imam dovoljno vremena da se vratim - zato pet setova, prosto sam tu imao više šanse da ispravim greške. Mislim da mi procenat dobijenih mečeva koji su išli do petog seta inače nije loš, jer uglavnom u tom petom setu uspem naći neki mir, kažem sebi, ok, dobro je, dosta si stajao na terenu, sad bi mogao i da pobediš.

Pomenuli smo Borisa Bekera, koji je okončao tvoj prvi ozbiljan pohod na Vimbldon 1990. u polufinalu. Kako je to bilo igrati protiv njega?

On je jedan od mojih najdražih igrača. Pre tog Vimbldona sam ga dobio na Rolan Garosu, a sad kad pogledam, trebalo je i tada da ga dobijem. Ja sam servirao za 2-0 u setovima, ali nekako… Ma, ja sam se nekako zadovoljio tim polufinalom. Ono, polufinale, centralni teren, svi me gledaju, niko ništa ne očekuje… Na kraju sam ja njega triba dobit. Imao sam svoje šanse, da sam ja samo malo više verovao… Bio sam preopušten za svoje uslove. Uživao sam u tom polufinalu, nije sramota izgubiti od Bekera, međutim, stvarno je moglo i drugačije da se završi.

Na tom Vimbldonu sam ja video da meni trava suštinski može "ležati", tj. mom stilu igre. Ja nisam nešto preterano voleo igrati na vreme, jer u to vreme trava je toliko bila brza, da prosto lako ispadneš iz udarca. Ali onda razmislim, hm, ovaj moj servis je dobar, mreža mi je dobra, reterniram dobro, možda će ovo biti moj turnir. I eto, u narednih deset godina sam ga mogao osvojiti pet-šest puta, ali dobro, hvala Bogu, ispalo je tako kako je ispalo, jedan mi tu stoji kući ali da sam imao više šansi da ga osvojim - jesam.

Zašto je Vimbldon po tebi jedinstven? Mislim, ima tu još turnira na travi, i Kvins je na travi, Hertogen-Bos je na travi… Ali tebi je nekako Vimbldon uvek bio cilj.

Kao mali sam uvek najviše voleo gledati Vimbldon. Ta trava je mene fascinirala - kako neko uopšte može igrati na travi? Kakva crna trava… ja sam mislio da je to ova trava što mi imamo u parkovima. Posle sam shvatio da to nije baš tako.

Kada sam prvi put došao na Vimbldon, 1988, to je za mene bio neverovatan događaj. A zašto ne Kvins? To je totalno drugačija trava! Trava na Vimbldonu je nekako mekša, bolje je vatala moj servis, a i brate, Vimbldon kao Vimbldon, to je jedno čudo. Gledati sav taj narod kako stoji u redovima, kako dolazi naveče da stane u red za kartu koju kupuje ujutru, meni je to bilo sjajno. Iako je Rolan Garos prvi "Gren slem" turnir na kojem sam napravio nešto, Vimbldon je meni uvek bio poseban. To se, uostalom, kasnije i odrazilo na mojim rezultatima.

Osim onaj put kada si 1991. izgubio od Nika Brauna, čoveka koji je bio 591. na ATP listi.

Jao… to samo ja mogu. To samo ja umem. To je jedna specifična situacija u mom mozgu, ali zbog toga su me ljudi u neku ruku i voleli, jer sam bio nepredvidiv.

Taj čovek nije pošteno ni igrao tenis, on je bio neki teniski trener. On dolazi čovek autom i na autu mu piše "teniski trener". A ja, ja došao na utakmicu ka da iden na plažu. Opušten sam skroz, razmišljam, ma ovaj je trener, ne mogu ja od ovog da izgubim sve da igramo sedam dana zaredom. I malo po malo, ide treći-četvrti set, stvari se zakomplikuju, ruka mi se skratila, on počne da pogađa i odoh ti ja tako u istoriju, izgubim od od 591. i proslavim čoveka.

Eh, mnoge sam ti ja čudnovate proslavio… Ali znaš šta je sreća? Sreća je što u ono vreme nije bilo sportskih kladionica, jer da jeste, ja verujem da bi neko posumnjao da ja to namerno gubim. I stvarno, zapita se čovek, kako sam ja to, kojeg vraga, mogao izgubiti?

Bio si učesnik prva dva olimpijska teniska turnira u skorijoj istoriji na kojima su se delile medalje, u Seulu i Barseloni. Kakvo je to bilo iskustvo, i kako ti vidiš olimpijski tenis? Deluje kao da mu se profesionalni teniseri ozbiljno posvećuju tek u poslednjih desetak godina.

U Seulu sam bio najmlađi član ekspedicije, i kad pogledaš koji su ljudi sve bili tamo - rukometaši, košarkaši, veslači, ma, kad pogledaš koja su to imena, bilo je čudo biti u tom društvu.

U Barseloni je turnir igran na verovatno najsporijoj zemlji u istoriji tenisa. Ja sam voleo tu podlogu, dobro mi je išla, ali je tokom turnira bilo nerealno vruće a ja sam sve mečeve igrao na pet setova - i u singlu, i u dublu. Tako sam u polufinalu protiv Marka Rosea, koji je kasnije i osvojio zlato, ostao bez benzina. Ali taj turnir je bio zlo jak - igrali su i Sampras, i Kurijer, i Beker, i Edberg… Da je turnir moga bit' jaći, nije moga' bit jaći. U dublu mi je žao, eh, izgubili smo Prpić i ja od Ferere i Norvala, mogli smo igrati sa Bekerom i Štihom u finalu ali dobro. Nije ni ovako ispalo loše.

Taj osećaj, kad osvajaš medalju i penješ se na postolje, uopšte kad si na Olimpijskim igrama i selu… To je poseban osećaj. Svi se družite, svi čekaju u redu, nema ono ti si faca pa ćeš preko reda, nego stojiš sa svima, pa kad je tvoj red za hranu… Četiri puta sam bio olimpijac, i svaki put je bilo drugačije, zanimljivije. Samo, drugačije je kad si u selu i kad si smešten van sela. Kad nisi u selu - nisi na igrama. Taj deo se mora osetiti prosto.

Te 1992. si pored olimpijskih igara imao i prvo vimbldonsko finale. Dosta čudan Vimbldon, i dosta čudno finale, složićeš se?

Paaa…i da i ne. Ja sam '92. imao užasno težak žreb. Da sam pitao nekoga da mi napravi gori, ja mislim da ne bi moglo. Lendl, pa Edberg, pa Sampras u polufinalu… Sa druge strane Agasi i Mekinro, igramo u isto vreme zbog kiše, i Agasi tu pregazi Mekinroa, a ja i Sampras se naservirasmo…i onda imamo finale u kojem sam ja apsolutni favorit. Ma, bilo je pitanje hoću li dobiti u tri ili četiri ili možda pet setova. Dobijao sam ga i na zemlji, i na betonu, a sad mi dolazi na travu koja je "moja" podloga.

Međutim, po prvi put na tom turniru ja igram sa "linijašom", i to me malo zbunilo u početku. U jednom trenutku, ja osećam kako gubim meč - ja se ne osećam dobro u tom meču, iako dobro serviram, i dobro se držim, ali nekako klizi mi to iz ruku. Baš nedavno sam gledao na Jutjubu - hvala Bogu pa danas imaš Jutjub - možeš gledati šta hoćeš - i razmišljam, pa kako sam ja ovo izgubio. Ali dobro - izgubio sam jer je on tog dana bio bolji, i tako je to.

Ipak, ono što jesam primetio je da sam ja bukvalno "bacio" gomilu gemova, i to da je u tim gemovima on mahom bio statičan. Takav je bio i poslednji gem na meču. Ja serviram - dupla greška, dupla greška, as, as, onda me on "otpasirao" na voleju i na kraju zicer volej bekhendom ja spustim u mrežu. I to je to - poklon, prosto.

Mislim da sam ja, opet, previše opušteno ušao u to finale. Da sam ja imao malo više tog finalnog iskustva, možda bi bilo i drugačije. A on je pre toga izgubio jedno dva Rolan Garosa… Šta znam, možda je to bilo njegovo vreme da osvoji te godine.

Tada si bio bolji od Samprasa, ali '94 i '98 je on slavio u finalima. Pogotovo taj meč iz 1998. je bio interesantan, da kažemo.

Uh… E tu, tu sam prvi put u životu igrao sa Samprasom sa uverenjem da on mene ne može dobiti. I tako sam se i osećao, i tako sam i počeo - imao dve set lopte za 2-0 u setovima. Ma, nekako, ja njega brejknem kad mi se brejkne, verujem da sam bolji, i onda na kraju pogledaš rezultat i vidiš njega kako diže pehar, a ja opet onu tacnu. Taj meč je najveće razočaranje u mojoj karijeri. Posle tog meča, moja karijera je krenula nizbrdo - nisam se mogao oporaviti.

Znaš, drugo mesto je velika stvar, ali… Kad ideš nekoga pitati ko je igrao finale, evo, recimo, svetskog prvenstva u fudbalu, znaš uvek ko je osvojio, ali za finalistu treba malo da razmisliš. E, tako ti je i u tenisu. Veliko, veliko razočaranje je to izgubljeno finale bilo za mene, i jedan jako bolan i težak poraz.

Te godine se desila i jedna od čudnijih povreda u tvojoj karijeri. Ti si generalno imao nekih problema sa povredama, ali opet, imao si i neke samo tebi svojstvene povrede. Bi li umeo da mi objasniš kako ste to Mark Filipusis i ti došli na ideju da glavom prebacite lopticu preko mreže u isto vreme i tako se sudarite?

Ja mislim da sam se u karijeri više puta samopovredio nego bilo ko drugi. Čak mislim da bih mogao i knjigu da napišem o tome - kako se povrediti na način na koji se niko ne može povrediti. Ali za ovo što ti spominješ, e tu sam zapravo najmanje ja kriv.

Igram ti ja tako parove sa ovim Australijancem, koji nema pojma o fudbalu a misli da zna nešto. Stojim ja na mreži i lopta se odbija ka meni, i ja hoću glavom dodati skupljaču, onako, lagano, kad se odjednom ja tu nađem na podu. Znači, ka da me onaj brzi vlak japanski udarija - samo vidim krv oko mene, ležim, pojma nemam o čemu se radi. Kad ono, Filipusis, moj partner dobri, je u istom trenutku imao istu ideju kako bi on glavom mogao dodati lopt, ne znam kome, i onda me tako mlatnuo glavom, nokautirao prosto. I još me sudija pita je l' mogu da nastavim da igram!

Odveli me odmah u svlačionicu, sašili mi jedno tri-četiri kopče… Posle sam ga pitao, di si ti molim te krenija, njemu to eto ni danas nije jasno, ali na kraju priče, ja sam taj koji ima četiri kopče na glavi a on nijednu (smeh).

Dobro, malo smo se nasmejali. Ali imao si ti ozbiljnijih povreda. U jednom trenutku, bio si blizu ostavljanja tenisa, ali si ipak uspeo da preokreneš stvari. Podseti nas kako je to išlo.

Dobro pitanje. Eto, vratimo se na tu 1998. Kao što sam rekao, tada su stvari krenule ozbiljno nizbrdo… Samopouzdanje me je napustilo, ruka me je počela sve više i više boleti, to je bila ozbiljna povreda koja je uticala na moju mehaniku. Treba mi taj servis, ja moram da serviram dobro da bih pobeđivao, a svaki put kad to uradim ruka me zaboli.

E onda se desilo ono, kao u onoj pesmi - "Dotak'o sam dno života". Bila je to 2001, igrao sam kvalifikacije Australijen Opena, i to igram prvo kolo i ne mogu da nađem gde je teren. Ja nemam pojma gde je teren, tražim ga, već sam lud od svega, napolju 800 stepeni a ja ne mogu da nađem teren na kojem igram! I mislim se, majke ti mile, jel' moguće da sam ja spao na ovo. 'Ajd što igram kvalifikacije, al što ne mogu naći teren, ja nisam čuo da taj broj terena postoji, mislio sam da je to van onog kompleksa, da su me poslali na parking da igram.

Na kraju, ja dolazim na taj teren konačno, ljut na sebe, ljut na cili svit, i majstorski izgubim taj meč. Majstorski, prosto… Odradim ja to, krenem nazad, i onda sam u avionu imao razgovor sam sa sobom. Rekao sam, vidi, ili ćeš igrati tenis, ili je vreme za penziju. A ako prestaneš, opet, razmišljaš… Nije mi bila loša karijera, ali ne mogu tek tako da odem. Nešto tu fali.

Šta se desilo onda?

Onda sam otišao na čelendžer turnir u Hajlbronu, tu igrao finale, pa odem u Milano, uđem u osam i izgubim od Federera, ali sam, rekao bih, malo bolje počeo da igram. I onda mi se desi Kvins, na dan kada ja treba da dobijem pozivnicu za Vimbldon ja na Kvinsu izgubim od Kristijana Karatija. Dobro, de, možeš ti izgubiti od Karatija, ali način na koji sam ja taj dan igrao, to je bilo negledljivo. Ja samom sebi ne bih dao "vajld kard" za Vimbldon posle tog meča.

Međutim, na moju sreću, Englezi su imali osam pozivnica, pa sam ja eto dobio jednu na staru slavu. Posle toga se desila isto jedna interesantna stvar - otišao sam u Hertogen-Bos i promenio reket. A reket, znaš kad se menja reket…ili na kraju sezone, ili se ne menja uopšte. Ali tada sam razmišljao, vidi, gore ne mogu igrati od ovoga. Mogu samo bolje, ili isto. A taj reket, šta znam, svidela mi se boja, bio neki crni, oni meni kažu da je to isti a meni uopšte nije bio isti… Ali dobro.

Nikad neću zaboraviti moj trening pred Vimbldon, u subotu pred turnir. Treniram ja sa Zikijem, Nenadom Zimonjićem, mojim velikim prijateljom, i kaže on meni… nisan te vako vidija servirat. Nije mi čovek vratio servis tog dana, uopšte. A inače, kad serviraš tim "prestiž" reketima od Heada, oni imaju taj neki specifičan zvuk kad baš dobro odserviraš, i ja sam taj zvuk bio izgubio - par godina ga nisam čuo. A taj dan, ja čujem, zvuk se vratio. Ni sam ne znam šta se desilo, to je neka misterija. Nikome to nije jasno.

Koliko sam ja upućen, tvoje pripreme su bile ipak malo temeljnije od toga. Ti si za London krenuo iz Varaždina.

Hah… Da. Ja sam otkazao Pariz i spremao se u Splitu, i usput pratio završnicu hrvatskog fudbalskog prvenstva. Hajduk je prvo igrao jako bitan meč u Zadru, pa se išlo prvo u Zadar, a onda gostovanje u Varaždinu kod Varteksa gde Hajduk mora da pobedi da bi osvojio titulu. Noć pre, nas deset ludaka kreće u Varaždin, pivamo cilu noć, sutra utakmica, Hajduk pobeđuje, mi se vraćamo u Split…pa onda doček, mi na rivi, fešta kakvu samo Split može prirediti. A ja se mislim, heh, šta bi bilo tek da ja mogu osvojiti Vimbldon! A Vimbldon počinje za dve nedelje, a ja ne mogu dobiti nikoga u tom trenutku, ali dobro, opet, ja razmišljam kako bi to bilo lipo.

Ja sam u tom trenutku bio fizički solidno spreman, iako me je ruka već užasno bolela. Ali stegnuo sam zube, rekao sebi, vidi, serviraš dok ruka ne otpadne, kad otpadne možeš napustiti teren.

U kom trenutku ti počinješ da shvataš da će do tog dočeka na Rivi možda ipak doći? Kada si počeo da razmišljaš o osvajanju turnira?

Posle drugog kola. U prvom kolu sam dobio nekog kvalifikanta, nekog Šveđanina, Jonsona, tako nešto, i u drugom kolu dolazi mi Karlos Moja, nosilac. Tu sam osetio da mi se servis vratio, i da će se nešto veliko desiti. A nesretnog Moju sahraniše posle na konferenciji za štampu, kao "kako si mogao da izgubiš od ovog"?

U suštini, mene su otpisivali svako sledeće kolo u medijima. Jedini koji je verovao u mene bio je Pet Keš, koji je stalno upozoravao kako "Ivanišević zna igrati na travi, igra dobro, i sa njim se nikada ne zna". A ja, opet, ne mogu pred meč reći "ej ljudi, ja osvajam Vimbldon" jer bi me odmah došli voditi u ludnicu, zatvorili bi me tamo u londonsku kulu. Svaki meč sam igrao sve bolje, dobio onda i Rodika, i Rusedskog, i Safina, i onda se desilo to polufinale sa Henmanom.

To je bila poslednja šansa da Henman uradi nešto.

Desilo se tad prvi put da Henman igra polufinale protiv nekoga ko nije Sampras. I to je sve Britance mnogo osokolilo, za njih taj meč kao da nije ni postojao. Nema ga. Ja ustanem ujutru i gledam te njihove emisije, svi već pričaju o tome kako Henman igra finale. Ja ne moram ni da izađem na teren, Henman je finalista, čekamo samo hoće li biti Agasi ili Rafter. A ja se mislim, polako ti, Henmanu, još mene moraš dobit. Ja njega, doduše, nikad nisam dobio, ali dobro - polako.

I onda se desilo to čuveno "trodnevno" finale. Ja sam tu dobro počeo, dobio prvi set, trebao dobiti drugi, i kako ne dobijem drugi sve se promeni. On počne totalno da dominira, nula šansi sam imao u trećem setu, ubio me čovek. I tačno se onda sećam, 2-1 za njega, četvrti gem četvrtog seta, i počinje neka kiša… Ma, velika kiša. Šalju nas u svlačionicu, ja ljut na sebe, na sve sam ljut, ali u tom trenutku u svlačionicu ulazi Jovan Savić, sparing partner sestara Vilijams - inače, jedan jako smešan lik. I počne on meni da priča viceve, doživljaje, fore… ja počnem da se smejem, zaboravim da sam igrao, da je prekid, da je kiša, da gubim, on je mene prosto opustija. Posle par sati dolazi nam Alan Mils, turnirski sudija, i kaže: "Momci prekidamo, ne staje kiša, nastavljamo sutra", i u tom momentu sam znao da sam dobio meč.

Prosto govoreći, Henman je imao šansu, ali neko odozgo je poslao kišu. Kad smo nastavili, ja sam igrao sve bolje, on je igrao sve gore, i tako se i završilo. On svoju šansu nije uspeo da iskoristi.

I onda finale sa Rafterom.

Pa to je finale koje će ostati zapamćeno kao finale sa najboljom atmosferom u istoriji Vimlbdona. Ta atmosfera na tom meču je bila fudbalska, sušta suprotnost vimbldonskom standardu. Ja sam mislio da sam na nekoj utakmici Premijer Lige, iskreno.

Mislim da mi je dosta pomoglo što sam ja ušao u finale jedva dan posle polufinala. On je završio svoj posao u petak, pa je čekao petak veče, pa subotu, pa nedelju… A ja, ja se taj dan probudio u pet sati ujutru, nisam mogao da spavam, samo sam čekao da taj meč počne.

Nije to bilo neko preterano lepo finale, nije to bio neki spektakularan tenis, ali je sigurno bilo jedno od najuzbudljivijih. Moje četvrto finale, njegovo drugo, ja kao "vajldkard", odlični smo prijatelji, ali neko je tu, nažalost, morao dobiti. On je osvojio dva US Opena, ali ovo - ovo je bilo moje. Tako je bilo zapisano.

E, onda je usledio taj doček na Rivi o kojem si maštao.

Ja sam u jednom trenutku pomislio, jel' moguće da je ovoliko ljudi došlo zbog jednog čoveka, zbog jedne osobe? Split je goreo… More je gorelo. Svako ko je bio živ tog dana je došao na doček. Nema veće nagrade kada te grad, koji bi te u jednom trenutku možda i pojeo, ovako digne i ukaže ti to poštovanje. To je moj grad, to je posebna priča, jedna ljubav…ne znam. Ne verujem da bi išta bilo od mene da nisam iz Splita.

Možda i bi, ali ne ovako. Taj grad ti daje jednu posebnu energiju. Ako uspeš iz Splita, onda si stvarno uspeo. Znaš, bilo je onih, ajme bija san ja dobar al' me nije mater probudila pa nisan stiga na trening, ili mu je pobegao autobus, ili ga trener nije voleo, ili ajme lito je ko će igrat liti, moramo ići igrat picigin doli… Dole ti je ludilo, ja sam tu svašta prošao, ali Split je jedan poseban grad, i daje, kao što rekoh, jednu posebnu energiju.

Nakon tog Vimbldona, odigrao si još nekoliko sezona, a upečatljiva je ona situacija kada si se u Majamiju povredio na plaži. Još jedna od stvari koje samo tebi mogu da se dese, zar ne.

Ha! Jeste, to se desilo posle jednogodišnje pauze kada mi je ruka totalno otišla. Posle duge rehabilitacije, odem igrati Indijan Vels i Majami, ali ne mogu servirati više od 150 na sat. Prvo kolo Indijan Velsa ja igram protiv Kuertena, serviram mu 150 na sat on odmah bum-retern…mislim se ja, ovo neće biti dobro. Dođem posle u Majami i shvatim da ne mogu da držim reket. Ma, ne mogu, gotovo je.

Šta ću, idem barem da se okupam, Majami, lepo more. Odlazim na plažu, izlazim iz mora, kad ono ispred mene trče neki tip i cura, onako, levo, desno, a ja hodam polako kao nešto da ih izbegnem i ugazim u valjda jedinu školjku na celoj plaži od pet kilometara. To se onda toliko iskomplikovalo - slabo su mi očistili ranu, pa sam završio na operaciji, pa se inficiralo, ušla neka bakterija…i tako od običnog kupanja ja odoh pod nož. Još jedna od mojih suludo bizarnih povreda.

Nakon te operacije više nije bilo povratka. Neke 2004. sam uzeo pauzu od šest meseci da se makar malo dovedem u red, i da odigram svoj poslednji Vimbldon. Jer ipak, tamo je i sve počelo. I tamo se i završilo. Oprostio sam se u trećem kolu protiv Hjuita, na najlepšem terenu na svetu, nije mogao biti lepši oproštaj. Čovek me ubio, dobro, šanse nisam imao ali ponosan sam na to treće kolo.

Posle tebe, nekako se tenis u regionu otvorio. Prvo Ančić, Ljubičić, Karlović u Hrvatskoj, a zatim i cela nova generacija srpskih tenisera.

Ta promena je jako brzo došla, i nije se ni osetila. Ja sam otišao, oni su nastavili tamo gde sam ja stao… Ljubo je bio treći na svetu, Marija je nažalost sprečila bolest da bude još bolji, Ivo je još uvek tu, bolji nego ikad…kasnije je došao i Marin Čilić. Ali generalno, da, otvorilo se sve to, pa je "prešlo" i u Srbiju.

Posle Bobe Živojinovića, nastala je jedna velika rupa u srpskom tenisu. Svi su se nekako mučili, dobro, tu je Ziki, ali nije tu bilo nečeg baš ozbiljnog, sve do jednog momenta. I ja se dobro sećam, kao da je juče bilo, 2000. sam bio kod Nikole Pilića u Minhenu, i posle ručka on me pita daj molim te odvoji pola sta, ima tu jedan mali, taj će biti u top 10 sigurno, a biće i bolji. Kažem ja, hajd' dobro, da odigram sa tim dečkom pola sata, i dođe tu jedan mali, tanki, ima trinaest godina, i zove se Novak Đoković.

Odmah se videlo zašto je Nikola Pilić rekao to što je rekao, i istorija je pokazala da je bio u pravu. Ne samo da je bio top 10, nego je dominirao svetskim tenisom. Tu su onda došli i Tipsa, i Viktor, i sad Lajović… Ima tu talenata. Spomenimo i Jelenu Janković i Anu Ivanović, koje su imale zapaženu ulogu na WTA turu. Odjednom je ovaj deo Evrope postao teniska velesila.

Kako komentarišeš trenutna zbivanja u svetskom tenisu? Borna Ćorić je evo nedavno pobedio Endija Mareja. Novak je u krizi, Federer i Nadal se vraćaju…

Pa, da mi je neko pre godinu dana rekao da će se Federer i Nadal vratiti, iako su ih svi otpisivali…mada, nisu ih ni smeli otpisati, jer su to ipak Federer i Nadal, je li. A sa druge strane, dvojica koji su dominirali pre godinu dana, Marej i Đoković, igraju ispodprosečan tenis za njihove standarde. Ja mislim da će se sve to stabilisati vremenom, Nole je prekvalitetan da se ne izbori sa tom krizom, baš kao i Endi.

Mada, sve je to dobro za tenis u suštini, mladi lavovi kao što su Borna, Zverev, Kirgios imaju priliku da se pokažu. Ima dosta promena u top deset ATP-a, svako svakog može dobiti. To je dobro, nema više one standardne nekolicine superfavorita. Rolan Garos i Vimbldon će biti izuzetno zanimljivi ove godine.

Ti si danas teniski trener i trenutno radiš sa Tomasom Berdihom. Kako je to počelo, i kako se tu snalaziš?

Pa, počelo je tako što me je Federer zamolio 2008. da mu budem sparing partner pred finale sa Nadalom. On je to finale dobio, tako da mu je valjda pomoglo, i tu se rodila ta neka ideja o trenerskom poslu. Iskreno, ja sam uvek voleo da radim sa mlađima, da pomažem, ali kada sam prestao sa aktivnim igranjem malo sam se pogubio što bi rekli - nisam više hteo da putujem, ostao sam u tenisu ali nisam bio spreman da se vratim na Tur kao trener.

Ta želja da budem trener mi se vratila neke 2011, nakon što sam proveo neko vreme kući, odmarao. Sa Marinom sam počeo da radim 2013., prvo je prošlo onih mučnih pet-šest meseci sa onom doping aferom, pa smo krenuli sa radom ozbiljno tek sledeće godine. Onda je usledio onaj US Open koji je Marin osvojio 2014. On je tu demonstrirao tenis kakav se retko viđa…meni je tu kao treneru bila ogromna satisfakcija to gledati. Gledati svog igrača kako raste, kako napreduje…

Ta saradnja je trajala koliko je trajala, završila se kako se završila, a onda je došao novi izazov - saradnja sa nekim drugim teniserom, nekim ko nije iz Hrvatske, takođe visoko rangiranim teniserom. Svaka nova saradnja donosi nove probleme, nove dobre stvari…ja mom igraču mogu pomoći svojim iskustvom da on nađe rešenja, ali kad on izađe na teren, odluke su njegove i samo njegove. Ja onda postajem navijač.

Svaki intervju sa tobom je pun prisećanja na razne anegdote i gluposti koje si pravio. Podatak da si ti jedini teniser koji je morao da preda meč jer je ostao bez reketa je sada već antologijski, ali ima li nešto što dosad nikome nisi ispričao?

Uf… Pa evo, recimo, kada sam osvojio Moskvu 1996, sećam se da sam svaki dan turnira dolazio u hotel u sedam sati ujutru. Znači, posle meča bih išao u izlazak, krenuo bi nazad u hotel oko pet, stignem u sedam, odspavam do tri, ručam, i onda bez zagrevanja izađem na teren oko šest-sedam…i osvojim turnir.

Samo odmah da poručim mladim teniserima da ovo nije zdravo i da ne pokušavaju to isto. Dodao bih da uopšte nisam pio tokom turnira, ako piješ odmah si gotov, ali znaš kako, bila je dobra atmosfera. Kažu, Moscow never sleeps, a bogami ni ja. Eto šta je dobro samopouzdanje, nit se zagrevam, niti spavam, i osvojim turnir. A 2000. sam trenirao po sedam sati dnevno, išao u devet u krevet, i ispao jedanaest puta za redom u prvim kolima. Jedanaest puta. Ej, da me je neko puštao ne bih ga mogao pobediti.

Ti si u poslednje vreme angažovan oko programa Pro Sports Angels , koji je u suštini crowdfunding platforma za mlade talente. Bi li nam rekao nešto više o tome?

Pa vidi, da sam ja ovo imao u moje vreme, i da je ovoga bilo u moje vreme, život bi bio lakši. I meni, i mojoj porodici, i svima oko mene, ma, i mnogima. Kad su mi prezentovali ovu ideju… Znaš, meni svašta prezentuju, ali ovo je stvarno fenomenalno, ovo još niko nije napravio.

Ovo je šansa za svakog mladog igrača, za svakog ko nema šanse, priliku, koga su otpisali, ko ne može naći sponzore, a kvalitetan je. Ja mislim da ćemo mi sa ovim servisom zaista olakšati mladim igračima i njihovim roditeljima, da im se malo olakša pritisak. Jer pritisak je velik, ti na terenu moraš misliti o poenima, i o finansijama. Pa hoćeš li putovati tu, pa hoćeš li platiti trenera, uštedeti na avionu, na hotelu… Pa ako ne dobiješ ovde ne možeš ići na sledeći turnir…ova platforma ti omogućava da imaš svoj raspored, svoje ljude, svoj način rada. Ako ti mladi teniseri postanu dobri, to znači da smo mi koji smo investirali u njih napravili dobar posao.

Ja sam odrastao u sportu u kojem se nešto samo obećava. "Ej, biće". Pa "dođi sutra". Pa "dođi prekosutra". A ovo je vrlo jednostavno i transparentno. Imaš internet, dođeš, uloguješ se, prezentuješ svoj plan rada, dobiješ sredstva, igraš turnire. Biće to prava revolucija u sportu, kažem vam. Tekst: Ivan Minić, Fotografije: Stefan Đaković