Pitali smo ljude kojih polnih bolesti se najviše plaše

Tekst je prvobitno objavljen na Tonic

PITALI SMO

„Super triper" možda je jedna od najstražnijih kombinacija reči na engleskom jeziku, u ravni sa „tarantulom koja jede ptice" i „Strateg Bele kuće Stiv Benon".

Na nesreću, baš kao i Benon i pauci koji jedu ptice, takođe je i realnost. Prošle godine su u Engleskoj, Japanu i Kanadi zabeleženi slučajevi vrsta polno prenosivih bolesti otpornih na antibiotike. Ubrzo nakon toga, Centar za kontrolu bolesti je objavio da se pojavio prvi slučaj visokootpornog virusa u SAD. Naučni Amerikanac je nedavno upozorio da bi triper zapravo mogao zaista u ne tako dalekoj budućnosti da postane otporan na sve vrste antibiotika, zbog čega bi postao u potpunosti neizlečiv – i da se ista stvar dešava i sa sifilisom. Opa.
Ali da li postoje supermoćne vrste seksualno prenosivih infekcija kojih se ljudi najviše plaše? S obzirom na nedavni izveštaj Centra za kontrolu bolesti koji kaže da je stopa polno prenosivih bolesti 2015. dostigla istorijski vrhunac, odlučili smo da se raspitamo: koja polno prenosiva bolest vas najviše brine i zašto?

Roman Gonzaels, 27, Stokton, Kalifornija

Ovo je možda zbog seksualnog obrazovanja u srednjoj školi, ali mene lično najviše plaši klamidija. Veoma je proširena, i većina ljudi koji je imaju ne osećaju nikakve simptome. Činjenica da može da miruje sve dok se ne prenese polnim putem mi je posebno strašna. Testiranje je jedini način da otkriješ da li je imaš, što u to vreme – u srednjoj školi – nisam imao nameru (Nisam bio ni blizu toga da budem seksualno aktivan).

Iako nikada nisam imao kontakt, niti bilo kakvog ličnog iskustva sa ovom bolešću, uvek mi čuči negde u mozgu. Srećom, lako se leči antibioticima, ali to što svako može da je ima, a da nema pojma o tome, glavni je izvor mog straha.

Noa Bogdanov, 25, Providens, Rod Ajlend

Kao seksualni edukator, imam sreće da znam dve stvari: kao prvo, svaka polno prenosiva bolest može da se stavi pod kontrolu ili izleči. I drugo, strah od polno prenosivih bolesti je ono što zapravo navodi ljude da se pre odlučuju da slažu o svom statusu i izbegavaju testiranje, nego što se postaraju za to da koriste kondome, uzimaju PrEp i vode zdrave razgovore sa svojim partnerima. To ne znači da polno prenosive bolesti nisu bolne i opasne po život, ali trik je rano ih otkriti, efikasno ih lečiti i biti iskren prema svima kojima si ih možda izložio.

Kada bih morao da izaberem najstrašniju polnu bolest, to bi bio HIV, zato što su mi kao gej muškarcu govorili da mi je suđeno da dobijem sidu i umrem. Ta zabluda još nije potpuno raspršena, i ljudi koji su HIV pozitivni i dalje ponekad imaju problema da nađu partnere u ljubavi i seksu, zbog postojeće stigme – čak i kada je količina virusa neuočiva (što znači da ne mogu da prenesu bolest).

Kenis Mobli, 31, Njujork, Njujork

Ja sam odrastala devedesetih, kada je iza svake kite vrebala zlokobna bolest koja može da te ubije, upropasti ti porodicu i inspiriše precenjeni mjuzikl. Mislim, nemoj pogrešno da me shvatiš, ali bilo bi strašno kada bi mi genitalije prekrili bolni čirevi, ili kada bih dobila rak grlića materice. Bez sumnje. Ali gledala sam Anđele u Americi i neko je u toj predstavi srao krv. Shvatam da je lečenje od tada napredovalo, ali ja nemam dobro zdravstveno osiguranje, i zbog toga me to proganja.

Vivijan Martinez, 31, Los Anđeles, Kalifornija

Ja generalno imam opsesivno-kompulsivan poremećaj kada je u pitanju čistoća, koji se kod mene razvio kada sam bila mala, zato što sam imala užasan ekcem, koji još uvek imam, pa me te sićušne, smrtonosne stvari zaista zastrašuju. Herpes me definitivno najviše plaši, iako znam koliko je to infantilno. Male bubuljice i osip su uvek velika stvar kada je u pitanju moja glupa, osetljiva, krhka koža. Na primer, bubašvabe. Sa njima je lako – vidim te, i mogu da te ubijem. Ali mravi – jebeš mrave. Oni su posvuda. Bljak. Ne mogu. Jok.
I herpes je za mene takav. Ne možeš da ga vidiš, a onda iskoči i uništi ti život na tri do pet užasnih nedelja. Ne znam šta bih uradila kada bih ga dobila. Mislim da bih digla ruke. Znam da to zvuči dramatično, ali već patim od problema s kožom, i zamorno mi je da razmišljam o tome koliko me to iscrpljuje i čini anksioznom. Znam da to nije ništa u poređenju s rakom, ali mislim da sam u fazi poricanja kada je u pitanju mogućnost da dobijem rak, što je neviđeno glupo, ali neznanje je blaženstvo, možda.

Reba Gibs, 24, Noksvil, Tenesi

Nekada sam se užasno plašila herpesa, i jednom sam mislila da sam ga dobila. Otišla sam kod lekara i sve to! Ali lekar mi se samo nasmejao i rekao, „Idi kod dermatologa". To je bukvalno bila samo mala upala kože, što bi bio čudan simptom za  sindrom policističnih jajnika.
To je bilo pre par godina. Od tada sam svesno spavala sa ljudima koji su mi rekli da imaju herpes. Faktor straha je kod mene uglavnom nestao, i iskreno verujem da bi polno prenosive bolesti trebalo da budu destigmatizovane. Ona koje se najviše plašim da ću dobiti je hepatitis C; kada sam ja u pitanju, mnogo se više plašim i mnogo je verovatnije da mi ga prenesu ljudi koji koriste prljave igle, da budem iskrena. Verovatno bih se više plašila side ili HIV-a, kada bih poznavala ikoga ko to ima, ali ne poznajem nikoga, a izgleda da je došlo i do napretka u njihovom lečenju.

Gebi Šulc, 44, Mačias, Mejn

Znam da HIV više ne znači sigurnu smrt – ako imaš zdravstveno osiguranje – ali rat koji trenutna administracija vodi protiv zdravstva, gejeva, obrazovanja i nauke me naterao da se zapitam da li će se lečenje HIV-a vratiti u Reganovu eru, zbog čega definitivno merkam prsten devičanstva.
A čak ni to nije toliko strašno kao povratak sifilisa, koji je nedavno mutirao i postao otporan na antibiotike. To malo ubija raspoloženje, kada počneš da se pitaš koje veče potencijalno prolaznog zadovoljstva će biti zaslužno za to da ti ta bakterija polako istopi lice, mozak i genitalije u srednjovekovni paprikaš.

Kristina Katarina Martinez, 32, Los Anđeles, Kalifornija

Plašim se svih polno prenosivih bolesti, zato što nikada nisam imala nijednu, za šta je delom zaslužan moj ginekolog – koji neverovatno liči na Ajs Kjuba – zato što me tera da redovno dolazim i dočekuje sa povećom dozom radosti. Delom su za to zaslužni i kondomi. Možda ste čuli za njih.

Pretpostavljam da se najviše plašim ljudskog papiloma virusa, krune polno prenosivih bolesti. Nedostatak uočljivih simptoma, zajedno sa nesavesnim stavom većine ljudi prema sopstvenom polnom zdravlju znači da je verovatno samo pitanje vremena kada ću ga zakačiti, i tog dana ću morati da pogledam ginekologa Ajs Kjuba u oči, i to neće biti dobar dan.