Reklame
Ова прича је преко 5 година.
Svaštara

Bikovi, cirka i bundeve: đavolji karneval se vraća u Kolumbiju

Đavo je posvuda u Riosukiju, u Kolumbiji. Šeta se ulicama usred bela dana, dredovi sa ružičastim krajevima padaju mu preko krvavo-crvenog plašta.

pisao Steven Cohen
18 Februar 2015, 9:32am

Đavo je posvuda u Riosukiju, u Kolumbiji. Šeta se ulicama usred bela dana, njegovi dredovi sa ružičastim krajevima padaju mu preko krvavo-crvenog plašta. Noću on sedi bosonog na ćošku, svira svoju Panovu frulu sa Anda, i pijucka „čiku", tamno, tradicionalno piće od kukuruza, i to iz plastične boce koka-kole od dva litra. A na donjem trgu, odmah pored crkve La Senjora la Landelarija, visok dvadeset metara, nazire se jašući crnog bika koji umesto repa ima zmiju, i stoluje pred svojim podanicima držeći zlatni trozubac.

Utorak je uveče, i barem još jedan dan, đavo će biti apsolutni vladar ovog malog grada na istočnim padinama Zapadne planine Anda (ili Kordiljera Osidental). Na kraju krajeva, ovo je Karnival del Diablo – Đavolji karneval – i sudeći po zlokobnom, zubatom izrazu lica, Njegovom Veličanstvu Kralju se dopada to što vidi.

Lokalci me uveravaju da je večeras najslabije veče šestodnevnog festivala, koji se održava svake dve godine. Većina posetilaca su otišli i vratili se svojim svakodnevnim, pobožnim životima, u Bogotu, Medejin, Kali i drugde. Oni koji su ostali su iscrpljeni usled sati i sati muzike, plesa, i gotovo neprekidne neumerenosti.

„Ranije rumba nikada nije prestajala. Nikada, čak ni da ljudi malo odspavaju", jedan stariji građanin mi je rekao, sa neodobravanjem.

Foto: Mcleoud osim ako nije drugačije potpisano

Možda je tako, ali i mirno veče tokom Đavoljeg karnevala ipak je potrajalo sve do zore. Kvadrili, ekstravagantno kostimirani učesnici karnevala, i dalje su budni i spremni da prave nepodopštine, mada u manjem broju. Zanatlije i ulični prodavci iz svih krajeva zemlje i dalje su poređani po glavnim trgovima, prodaju knjige, kokice, perle, štrikanu odeću, slike, krpene igračke, čorizo kobasice, seme za cveće i, u jednom slučaju, zečiće i piliće. Muzičari i dalje predvode salsu, i kumbija paradira niz mračne sporedne ulice. Guarapo, koji se pravi od fermentisane šećerne trske, i čiča, od fermentisanog kukuruza, i dalje teku u potocima. A javno bludničenje, ako se baš ne ohrabruje otvoreno, svakako nije predmet ničijeg prekora.

„Taj duh, koji je čista ljubav i radost, moraš mu se povinovati, moraš da mu služiš, moraš da ga živiš svojom dušom i telom", rekao mi je Nikolas Lerma. „To je jedini način da zadovoljiš Njegovo Veličanstvo i da među ljudima vlada Njegov mir".

Lerma ima dobar razlog zašto to zna. Kao matačin, karnevalska luda, on je jedan u nizu smrtnih slugu čije je zaduženje da se postaraju da se ova stara i sveta tradicija nastavi. Pripreme za ceremonije i rutale za ovaj šestodnevni karneval traju šest meseci, pre nego što centralno organizaciono telo, koje uključuje i predsednika, gradonačelnika i ostale funkcionere, i mala armija sanitetskog i logističkog osoblja budu pozvani da izvedu ono što je postalo jedan od najčuvenijih kulturnih spektakala u zemlji koja obiluje njima.

Začetak Đavoljeg karnevala bio je 1819-te, pre nego što je Kolumbija uopšte i postojala, prema sajtu organizacionog veća. U to vreme, Riosukio je bio sastavljen od dve oblasti, dve suportstavljenje rudarske zajednice, od kojih je jedna bila sastavljena od Afrikanaca, a druga od domaćeg stanovništva. Kao rezultat mirovnog sporazuma koji su postigle verske vođe obe zajednice, ova dva grada su svoje glavne trgove sagradili jedan preko puta drugog, i počeli su da organizuju ranu verziju ovo karnevala, koji se labavo poklapao sa španskim Dia de los Rehes Magos (Dan tri mudraca).

Riosukio, sastavljen od samog grada, desetina neformalnih naselja koje ga okružuju, kao i domorodačkog rezervata Kanjamomo i Lomaprieta, u velikoj meri je zadržao svoj etnički sastav i tradiciju. U svojoj mešavini afričkih, domorodačkih i španskih mitova i običaja, Đavolji karneval je proslava „bratstva, mira i sreće", i jedinstvena pojava u istoriji ovog sićušnog dela kolumbijskog nemoguće raznolikog kulturnog pejsaža.

On je takođe živi dokaz univerzalne magije cirke. Tradicionalno korišćena kao sud za piće, tikva, ili kalabaca je drugi prepoznatljivi simbol ovog karnevala. Na ceremoniji zatvaranja, smeštena je pored svog gospodara, u nadi da će se oboje uskoro vratiti. Predsedavajući ceremonijom, potpredsednik organizacionog komiteta između ostalog veliča „izuzetni, božanski ukus" "vatrenog, aromatičnog i senzualnog" pića od šećerne trske, guarapa, koje je legendarno po svom obilnom opijajućem dejstvu, i jednako demonskom mamurluku.

Španski uticaj je najočigledniji kod korelahas, ili borbi s bikovima. Za razliku od Španije ili delova kolumbijskih Kariba, odakle dovode bikove za Đavolji karneval, nema zvaničnog matadora (a ni bikovi ne bivaju ozbiljno povređeni). Umesto toga, stanovnici dođu sa svojim porodicama u improvizovanu arenu od bambusa, na periferiji grada, piju aguardiente i podsmevaju se bilo kome ko je dovoljno hrabar ili glup da uskoči u arenu u koju puštaju bikove.

Foto: autor

Tokom prvih dana, jedan dvadesetčetvorogodišnjak je poginuo kada ga je bik nabo rogovima u međunožje. Ali to nije sprečilo građane da dolaze tamo i naredna dva dana. Plemstvo Riosukija, od kojih mnogi imaju udela u vlasništvu rudnika zlata, koliko sam shvatio, sedi u ložama na gornjoj tribini, u senci. Hlade se po podnevnoj vrućini i bacaju prazne limenke piva na bikove kada prolaze ispod njih, i žestoko kritikuju hrabrost trkača. Ostali građani su pravili piknik na obližnjoj padini, ili su se gurali iza zidova kaveza, na koje se trkači očajnički penju, kada im se učini da je smrtonosno krvoproliće neizbežno.

Nikolas Lerma, karnevalska luda, je bio tamo, obučen od glave do pete kao matador, dok ga je kolega, luda Hektor Mario Ramirez, teturajući se, vodio po terenu, uzvikujući nerazgovetne objave publici koja ga obožava. Njih dvojica, od kojih je Ramirezu pripala uloga normalnog čoveka, a Lermi lakrdijaša, kasnije te večeri će se pojaviti u novim kostimima, ovog puta na gornjem trgu, na čelu đavolove pogrebne povorke.

Sotonina vladavina na Zemlji, ili na njenom majušnom delu u Riosukiju, u Kolumbiji, kratka je i tragična. Karneval, započet pompezno i sa raskošnom pomamom, završava se tmurnom, mada pijanom paradom po ulicama.

„Đavole, kako si mogao da nas napustiš?"

„Đavole, ostani sa nama. Molimo te, ostani sa nama. Preklinjemo te."

Ovo su samo neki od povika koji podcrtavaju refren sambe koja se širi sa trga. Iza ceremonijalne povorke kroče ljudi sa kukuljicama, pripadnici sekte obožavalaca đavola, i „udovice" koje jecaju, i deklamuju mračne molitve po toploj noći. Na čeku kolone, zvoneći velikim zvonom koje su na postolju nosila dva Sotonina miljenika, Lerma i Ramirez kliču u nebesa, povremeno prihvataju čašice pića koje im nude posmatrači koji su zadivljeni njihovom izvedbom (o čemu svedoči sposobnost luda da puste prave suze).

„Zašto, đavole? Zašto? Zar misliš da je fer to što si nas napustio bez razloga, posle pet noći provedenih sa nama? Zašto?"

Đavo nije ponudio objašnjenje za svoj iznenadni, mada ne i neočekivani odlazak. Ali ipak je održao poduži pozdravni govor u kojem je istakao vrednost radosti i ljubavi, pre nego što je njegova kopija – zajedno sa kopijom jedne od njegovih žena, žute demonke visoke deset metara – nestala u plamenu i crnom dimu, nasred gradskog trga.

„Možda sam otišao", rekao je đavo, govoreći kroz još jednog sužnja. „Ali ja se nalazim u svima vama. I vratiću se".

Tagged:
Festival
Vice Blog
fenomeni
Proslava
karneval
Latinska Amerika
Kolumbija
Praznik
Đavo
Sotona
Satanizam
Južna Amerika
bikovi
arena bikova
obožavanje đavola
Đavolji karneval