Oda srpskoj kopiladi

Kada živite u zemlji u kojoj ništa ne funkcioniše kako treba, u društvu obogaljenog sistema vrednosti gde caruju šibicari, protuve i kurve, a bavite se nekim javnim poslom ili ste ne-daj-bože umetnik, na vama je kanda malo veće breme odgovornosti nego na ostalim žiteljima kaljuge. Ukoliko u ovakvoj Srbiji vaš rad ima nekakvu medijsku pažnju, a isključivo se bavite pričanjem viceva o Muji i Hasi, pevanjem o leptirima u cveću, snimanjem romantičnih filmova o Tirketu i Mirketu, ili izveštavanju o novom dečku Ane i Jane - ili ste masno plaćeni za to što (ne)radite, ili ste tupaviji od konferencije za štampu domaće fudbalske lige. Angažovano društveno delovanje, skretanje pažnje sa glavnog toka ili pokušaji otvaranja nekih slabovidih očiju, čak ni u ovom pacovskom okruženju nije imperativ, ali jeste izbor. A to šta ćete izabrati, reći će o vama više od 10 strana gusto pisanog CV-ja i nešto je čime se će vaše dete jednog dana ponositi, ili pak stideti.

Ko je onda uopšte taj koji diže glas protiv? Nekako je najlogičnije da to bude neki klinac koji ne može da nađe posao jer mu je familija malobrojna ili kome u Srbiju ne dolazi omiljeni strani bend jer se organizatori mnogo lakše ugrađuju u domaće koncerte. Očekivano je da takav klinac snimi pesmu, film ili napiše knjigu gde će sve te zlotvore poslati tamo gde se šalju. Iako se tu i tamo nađu takvi primeri (ponajviše u hip-hop miljeu), njih je premalo i oštrice su im često tupe. A šta je sa matorcima? Oni kojima je sve jasno, uglavnom su se povukli ili se bave leptirima i cvećem, ne želeći da talasanjem izgube i ono malo para za hleb i pampers. Međutim, da li su baš svi takvi? Postoji li među njima neko ko će naliv perom, filmskom kamerom ili gitarom, umesto u vazduh raspaliti rafal u pravu metu?

Da mi je neko pričao da će takav "disident" biti bivši član Riblje Čorbe, čovek koji je sarađivao sa članovima grupa Ruž, Kerber, Van Gog, Bajaga i instruktori i koji je svojevremeno obrađivao Olivera Dragojevića, odnosno neko za kog je čuo i moj ćale - rekao bih da je lud. Ne zato što mislim da su pomenuti muzičari loši ili da nisu kul, već zato što većina njih danas predstavlja upravo one matorce u papučama koji ne talasaju. Međutim, Nikoli Čuturilu je očigledno pukao film, kap je prelila čašu i ove godine je objavio, ne samo najbolju pesmu u svojoj trodecenijskoj karijeri, već jednu od najlepših pesama snimljenih na srpskom jeziku u poslednjih mnogo, mnogo godina.

"Neko kao ja" je jedna od dve Čuturine nove pesme na kompilaciji koja će se pojaviti ovih dana. Muzički, to je nenametljiva, akustična balada, a što se teksta tiče, u pitanju je već prava poezija. U stihovima se osećaju uticaji Bore Đorđevića (iz vremena dok mu vrane još nisu popile mozak), pomalo Nikole Vranjkovića, a za mešavinu ironije i bunta može se čak reći da je dostojna jednog Boba Dilana. To što Čutura sve vreme peva novi tekst, gde refren takoreći ne postoji, takođe je nešto što podseća na neke epske pesme Roberta Cimermana.

Iako je Čutura stari vuk beogradskog mejnstrim roka, nikad nisam bio ljubitelj njegove muzike, pa čak ni u rano tinejdžersko doba kada sam na olovci premotavao kasete nekih njegovih kolega. Tekstovi me nisu radili, a njegov gitarski rok mi je vazda zvučao dosadnjikavo. Ipak, kao neko kome je muzika generalno važna skoro koliko i voda, predrasude nikad nisu stanovale u mojoj ulici. Gotovo svaki njegov novi album sam uredno preslušavao, čisto informativno. I sve do ove godine, to prvo preslušavanje je bilo i poslednje. Da li je njegova muzika sazrela, ili sam ja omatorio, da li je tekst pesme "Neko kao ja" našao onu žicu u meni po kojoj mi godinama đuskaju raznorazni idioti, nisam siguran. A evo u šta jesam:

"U pekari jednog jutra

Vratio sam kvaran jogurt

A ni burek nije bio bog-zna šta"

Znate ono kad kupite jogurt ili mleko koji su skuplji zato što imaju onaj šraf na vrhu? Znate kada taj šraf ne možete da otvorite jer je proizvođač ošljario da bi uštedeo? I znate kada se zbog tog loše urađenog sistema pokvari jogurt/mleko? To mi se desilo nekoliko puta, tako da su već prvi stihovi uspeli da mi blago razvuku usne u osmeh. Srpsko jutro u malom.

"Našao sam neku štampu

I uz put čitao za džabe

Gde su kurve i barabe

Bile prošlu noć"

Mislim da svi znamo o kojoj ovde štampi za džabe peva Čutura. Ovaj stih je savršena slika medijskog stanja u kome živimo. Srpskim medijskim nebom gospodare propali basisti i strani brodovlasnici, najčitanije novine uređuju oni što "neznaju" i "nesumljaju" a marketing je sve i svja. Upravo se zbog ovog poslednjeg novine koje Čutura pominje i dele besplatno (zbog čega se penzioneri pobiše za njih).

"Opasno se beda pentra

Gužva kod urgentnog centra

Subota je pa su sportske priredbe"

Ta ironična nežnost kojom Čutura izgovara reči "sportske priredbe", prosto boli. Sigurno vam je poznato da je u Srbiji već godinama diskutabilno da li su navijači isto što i huligani. Ili ovi prvi nisu ovi drugi samo zato što su matori i znaju da bi popili batine? Ono što nije diskutabilno, to je da ovde ne postoji ništa besmislenije od razloga te gužve kod urgentnog centra o kojoj peva Čutura – "tukao sam ga jer njegov tim na dresu ima crnu, a moj crvenu boju" (ili obrnuto). OK, te "sportske" tuče se dešavaju svuda na svetu. Ali da li se u Americi međusobno tuku navijači kečera za čije borbe svi znaju da su nameštene?

"Otrovna je hemisfera

U tom carstvu amatera

Ne dao ti bog da nešto

Znaš da uradiš"

Da li je bilo gde na svetu danas važno šta znaš da radiš i u čemu si dobar? Negde možda, ovde nije odavno. Premda smo i ovde i tamo svi brojevi. Brojevi koji će zadovoljiti gazdu, koji će nam na kraju dati par stotina evra da preživimo do prvog. Nije bitno šta znaš da radiš već da uradiš ono što gazda traži od tebe, šta god to bilo.

"Ako znaš da sviraš, završio si muzičku akademiju, okači batice violinu o klin i pali na svadbu. Ako si diplomirao na žurnalistici i znaš da pišeš, mojne mi tu istražuješ zakulisne radnje u preduzećima, nego daj da vidimo šta se to desilo sa stopalima Kim Kardašijan ili se na sahrani poginule pevačice infiltriraj u rodbinu, da sutra imamo nešto za naslovnu stranu", samo su neki od saveta iskusnih i dalekovidih.

Srbija je zemlja u kojoj je tako nevažno da li nešto znaš ili ne znaš da radiš. Nepotizam, veze, partokratija jedine su stavke iz CV-ja koje te preporučuju. Ne otkriva Čutura toplu vodu, samo način na koji to saopštava ima izvesnog šarma.

"Ne zameri majko zemlji

Što ti ne znam bolje dati

Evo mene možeš mirno

Svojim kopiletom zvati"

Verujem da će se u ovim stihovima prepoznati oni koji se ne ponose sticajem okolnosti, kao što su nacionalnost, pol, seksualna orijentacija ili rasa…ako u ovoj našoj Putinovoj guberniji uopšte ima takvih.

"Za hipnozu nove vrste

Sklopio je čovek prste

Gluva buka ushićena

I aplauza"

Čutura maše Kim Džongu. Ko se pita zašto se ova genijalna pesma ne emituje na radiju i televiziji, kapiram da je upravo dobio odgovor.

"Više ne znam da se ljutim

K'o od lošeg filma smoren

Najbolje je kada ćutim

Ja za ovo nisam stvoren

Lavovi su u egzilu

Sad hijene kolo vode

Il' si lovac, il' si meso

Il' neko kao ja"

Još jedna oda nama koji se u ovom okruženju osećamo kao statističke, a zašto ne i biološke greške. Toliko gorčine, jeda i besa, savršeno odmereno spakovanih u ovih poslednjih 8 stihova, nisam čuo u srpskoj muzici decenijama.

Treba reći da je spot režirao Stevan Filipović, momak koji je u svojim javnim nastupima više puta dokazao da glavu koristi za još nešto osim za šišanje. Verujem da je i to razlog zašto je spot potpuno sinhronizovan sa temom. Čutura sedi vezanih ruku, sa crnom trakom preko očiju i natpisom "Help me" u odvratnom podrumskom ćumezu koji izgleda prljavo, smrdljivo i jadno. Asocira vas možda na neku zemlju?

Čutura je pesmom "Neko kao ja" održao lekciju svim onim "kul bendovima" za koje je njegova muzika "glupavi mejnstrim" i svima koji se u ovom čemeru bave Mujama i Hasama. Iako će svet nastaviti da funkcioniše kao do sad, odnosno lovci će ostati lovci, meso će ostati meso, saznanje da još neko u ovoj vukojebeni razmišlja, da zna da piše i da ne pristaje na "hleba i igara" princip, pruža bar zrnce utehe. I tu utehu nam pruža niko drugi do otpisani roker, koji je nakon 30 i kusur godina bavljenja muzikom napisao ubedljivo najbolju pesmu u karijeri.

Pratite VICE: ​Facebook i ​Twitter.