Rajan Gigs: velika fudbalska nepoznanica

Mislim da je većini ljudi teško da pojme vreme pre svog rođenja. Znam da meni jeste. Zamisliti ogroman raspon istorije ljudskog roda u kom ja prosto nisam postojao, to stvarno napreže um – koji definiše svest. Ne mogu to da uglavim u mozak.

Slično, ne mogu da zamislim fudbalski svet bez Rajana Gigsa. Znam da je to doba postojalo – tu su video zapisi, knjige – ali ne mogu stvarno da ga pojmim. Kako je to uopšte moguće? Gigs je oduvek bio tu.

Prošle nedelje bilo je 25 godina od kako je Velšanin debitovao za Mančester Junajted. Drugog marta 1991. godine, ovaj sedamnaestogodišnjak je ušao sa klupe protiv Evertona i otpočeo neverovatnu profesionalnu karijeru tokom koje je osvojio više trofeja nego bilo koji drugi igrač u britanskom fudbalu.

Ne treba zaboraviti koliko je dobar Gigs bio u svojim najboljim godinama, i koliko je efikasan ostao dugo pošto su te godine prošle. Bio je zaista igrač svetske klase, razorne brzine, maestralne kontrole lopte, neverovatne levice. Golove je i postizao i nameštao drugima. Kad god bi protivnik istrčao na teren sa njim, imao bi pred sobom simbol uspeha Aleksa Fergusona u krvi i mesu; čak i na zalasku karijere, unosio je nesigurnost među suparnike težinom svega što je do tada postigao.

Imao sam samo četiri godine kad je Ferguson na teren Old Traforda poslao ovog mršavog tinejdžera. Kad sam najzad počeo da shvatam o čemu se fudbal radi, Gigs je već osvojio zvanje najboljeg mladog igrača sezone, a Junajted je bio šampion Premijer lige. On je bio u centru zbivanja, i od tada nije silazio sa pozornice.

Usledilo je još desetak trofeja i skoro hiljadu nastupa za klub, kao i par titula u Ligi šampiona i bezbroj drugih kupova, priznanja, i počasti. Najzad se penzionisao 2014. godine, u svojoj četrdesetoj, i odmah postao pomoćni trener kluba. I dalje je u centru zbivanja dok traje tragikomedija zvana post-fergusonovski Mančester Junajted. Prosto odbija da ode.

Tokom devedesetih godina, u Velsu je Gigs bio gigantska tiha figura. Imali smo njegov poster na zidu škole, pored neke nejasne poruke o tome kako je za uspeh važno 1) redovno vežbati i 2) biti Velšanin. Sećam se kako je moj drug iz razreda počeo da plače kad smo čuli glasine da bi Gigs mogao da pređe u Inter (iako je nama tada Mančester bio udaljen koliko i Milano).

Nije u punoj meri postao narodni heroj iz nekoliko razloga – bilo je teško zavoleti ga, a što je još važnije, nije igrao ragbi – ali svakako je bio uzor za nas mlade. Poštovao sam našeg najtalentovanijeg igrača, možda mu se čak i divio.

Sve to vreme, mislio sam da Gigs spada u onu mlaku grupu ljudi koja teži profesionalnom fudbalu: neviđeno nadareni na terenu, neharizmatični i nemušti van njega. Pogledajte snimak nekog njegovog intervjua, pa mi recite koliko je duboke mudrosti ili interesantne lične perspektive imao da ponudi. Odgovor je nimalo. Gigs je imao prilike da igra protiv Zidana, Mesija, protiv oba Ronalda, protiv Pujola i Maldinija i Bufona – a o tome nema ništa zanimljivo da kaže. „Pa dobro, čast je takmičiti se protiv takvih veličina, ali mi hoćemo da igramo svoju igru."

Ni njegov privatni život nije bio ni po čemu izuzetan. Delovao je kao jedan od onih igrača koji van terena praktično ne postoje. Imali smo okvirno predstavu da je oženjen i ima decu, isto kao što smo okvirno znali da naš poštar ima ženu i decu, ili Pol Skols ili Geri Nevil.

Naravno, nisam krivio Gigsa za to. Skols, Nevil, poštar, svi oni imaju pravo da žive dosadne živote ako im se tako sviđa. U Gigsovom slučaju sam bio posebno spreman da mu to oprostim, da zamislim da ga baš ta jednostavnost motiviše da pruža vrhunske partije. Hteo sam da ga zavolim. Obojica smo iz Velsa, znate kako je.

Ali znaš ko je još iz Velsa? Imodžen Tomas!

Ne znam da li sam jedini potpuno pogrešno procenio Gigsov život van fudbala; pretpostavljam da nisam, ali nemam rezultate ankete. Šta god ostatak javnosti mislio, ja sam bio potpuno zatečen kad se 2011. saznalo da on vodi jedan od najkomplikovanijih života u svetu fudbala. Nema smisla da sve to ovde ponovo razvlačim – pretpostavljam da svi već sve znaju – ali recimo samo da je Gigs uradio mnogo toga što bi većina nas nazvala moralno neoprostivo, i više puta izdao poverenje sebi najbližih tokom jednog dužeg perioda.

Rajanov otac, Deni Vilson, smatrao je da će afera uticati na njegov položaj u klubu. „Ne znam kako saigrači mogu da mu veruju kad se zna šta je uradio svom bratu," rekao je ukazujući na osmogodišnju vezu koju je Gigs održavao sa suprugom svog brata. Ne bih rekao da je Vilsonova procena situacije sasvim tačna – fudbaleri su sasvim sposobni da prate dva različita moralna kodeksa, jedan za samu igru a drugi za privatne živote. Iz istog razloga je Džon Teri uspeo da ostane kapiten Čelsija i posle afere koju je imao sa devojkom bivšeg saigrača. „Kapetan, lider, legenda," piše na čuvenom transparentu; nisu imali mesta da dodaju „nemoralno govno".

Da li treba dodati tako nešto? Da li se od nas očekuje da gledamo fudbalere samo dok su na terenu, potpuno nezavisno od života koji vode van njega? Ili više ima smisla da dozvolimo da ono što čujemo o njihovom životu utiče na to kako ih vidimo? Nekako ne verujem da bilo ko od nas – osim najvećih ulizica među navijačima Junajteda – danas doživljava Gigsa na potpuno isti način kao nekad. Nema tu izbora. Kao i Rajan, svi smo mi grešna ljudska bića.

Nisam bez razloga skrenuo u ovo razmatranje Gigsovog privatnog života u tekstu koji navodno obeležava 25 godina njegove karijere. Pošto je do te mere prisutan u fudbalskoj kulturi koju sam ja imao prilike da iskusim, trebalo bi da njega najbolje razumem od svih igrača. Trebalo bi da postoji neki osećaj bliskosti, naklonosti, zbog svega što je postigao i sve one sposobnosti koju je nekad posedovao. U najgorem slučaju, trebalo bi bar da imam neku predstavu ko je on kao osoba.

Pa ipak, uprkos stotinama intervjua i biografskih pregleda i skandal članaka o zavodljivim SMS porukama i dugogodišnjim neverstvima, imam osećaj da više ništa ne znam o Gigsu. Njegov život nam je ogoljen pred očima, pa ipak je nekako stranac danas kao što je i bio pre četvrt veka kad je zamenio povređenog Denisa Irvina protiv Evertona. Dok ga gledam kako sedi pored Van Gala na klupi Old Traforda, kao da ga po prvi put u životu vidim. Samo ga na delić sekunde prepoznam, kao da je u pitanju čovek kog sam nekad na kratko sreo i zaboravio, a onda shvatim da o njemu ama baš ništa ne znam.

Možda je to neizbežno. U isto vreme toliko toga treba shvatiti, a toliko malo ima smisla. Kao što ljudski um nije sposoban da pojmi vreme koje je prethodilo našem životu, tako nije sposoban ni da sagleda Rajana Gigsa.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu