Gilmorice su me vratile u život posle pakla leukemije

Tokom moje prve godine na odseku za dramu u srednjoj školi izvođačkih umetnosti u predgrađu Toronta, dobila sam ulogu jedne od tri devojaka koje glume Alkestu. Naš učitelj, režiser, odlučio je da glumice koje su igrale naslovnu ulogu takođe glume i Smrt.

"Kad se probudim u telu Alkeste", izgovorila bih kao Smrt, "ona umire" i potom svukla kapuljaču na svojoj crnoj odori i ustala kao Kraljica koja se žrtvovala u Euripidovom komadu starom 2.500 godina.

Poslednjih nedelja probe, ubledela sam, umorila se i smršala. Pred samo izvođenje predstave, probudila sam se s ispucalim kapilarima oko očiju, koji su, za samo nekoliko sati, postali tamne masnice. Izgledala sam kao da su me tukli.

Kao i mnoga druga upozorenja, i ove znakove smo objasnili i zaboravili. Simptomi su se privremeno popravili; nesvesno mi je bilo još gore. Nastupila sam u svakoj predstavi, ali neposredno nakon poslednje konačno sam uradila analizu krvi i, za svega nekoliko dana, primljena sam u "Bolnicu za bolesnu decu" u Torontu. Posle nebrojenih testova, skenova i pretraga, moja dijagnoza bila je "Akutna mijeloična leukemija" pomešana sa nečim što se zove "Prirodni ubica", tipom belih krvnih zrnaca koje napadaju prirodno nastajuće kancerozne ćelije u telu. U ono vreme, rečeno mi je da je na čitavom svetu svega šest ljudi bolovalo od te vrste leukemije i da niko od njih nije preživeo. Moja konkretna kombinacija nije viđena nikad do tad.

Tokom sastanka na kome je utvrđen protokol mog lečenja, rečeno mi je da najverovatnije neću izlaziti iz bolnice narednih šest meseci. Pomislila sam: U redu, šest meseci, neka. Posle toga će mi biti bolje. Ubedila sam sebe da je moj jedini problem vreme.

Iako sebi nikad nisam dopustila da se plašim smrti, onaj stih mi je odzvanjao u glavi: "Kad se probudim u telu Alkeste, ona umire." Bila sam ta devojka i bila sam smrt; oba elementa bila su sadržana u meni.

Već sam dugo volela Gilmorice kad sam prvi put saznala da je pilot sniman u istom gradu u kom se nalazi moja srednja škola. I jedna od mojih medicinskih sestara, Gurdžit, obožavala je seriju i pokušavala da namesti sebi smenu tako da može delove da gleda sa mnom. Ako bi mi u toku bila transfuzija ili je kesa sa hemoterapijom visila s mog stalka za infuziju, mogla je da ostane sa mnom malo duže. Jednog četvrtka uveče, kad sam tako jako krvarila iz nosa da nisam smela da zabacim glavu nazad da se ne bih ugušila od krvi, najviše sam se nervirala što ne mogu da dignem pogled ka televizoru, koji je visio sa bolničke tavanice.

Jedina druga tinejdžerka osim mene na odeljenju u to vreme, Džesika, upravo se vratila sa putovanja u Grčku, što je, rekla mi je, bila njena "želja". Tada sam prvi put čula za Make-a-Wish, međunarodnu dobrotvornu organizaciju koja deci sa smrtonosnim oboljenjima daje priliku upravo za to: da požele želju. Svaka želja sa sobom nosi nadu, ali za bolesnu decu je nada koja se ogleda u želji posebno moćna stvar, zato što im pruža nešto opipljivo čemu mogu da se raduju. Još važnije, ta želja projektuje život posle bolesti, što nije tako lako kad se nalaziš usred svega, a često nije ni moguće, u zavisnosti od dijagnoze.

Moji roditelji su vodili izuzetno detaljnu hroniku zapisujući u svesku sve lekove koje sam primila, nuspojave na koje je upozoravano i koje su se stvarno desile, vitalne znake, težinu, svaki sken koji je urađen, rezultate svake analize krvi i sve ostalo. U jednoj od tih knjižica pronašla sam sledeći zapis: Sreda, 21. avgust 2002. godine, 5:10 po podne. Džodi je došla da priča sa Herijet o ŽELJAMA.

Iako u sveskama to nije zabeleženo, sećam se da sam od starta znala da želim strateški da odaberem želju — nešto što ne bih mogla da uradim ili nabavim sama, samo uz pomoć novca, i što bi mi omogućilo jedinstveno iskustvo i da putujem. Moja prva ideja bila je da odem na dodelu Oskara, ali to nije bilo moguće iz raznih logističkih razloga. Nije mi trebalo dugo da prelomim: Moja želja bila je da upoznam Gilmorice.

Isprva su elementi serije kojima sam se divila bili duhovitost, inteligencija, drčnost, feminizam, kultura i zajednica. Kako se moj svet menjao, ono što me je privlačilo postalo je, naprosto, normalnost: devojka mog godišta ide u školu, ima prijatelje, jede hranu, nije bolesna.

Moja želja ostvarila se 14 meseci posle tog mog prvog susreta sa Džodi. Tek sam kasnije shvatila da je potrajalo toliko zato što nisu znali da li ću preživeti. Morala sam da sačekam da prođe moje lečenje, da se skloni moja trajna infuzija i da se osećam dovoljno dobro da mogu da putujem. U oktobru 2003. godine, više od godinu dana nakon što sam prvi put primljena u bolnicu, bila sam u remisiji; kosa je počela ponovo da mi raste i pošla sam u treći srednje.

Moji roditelji i ja smo prebačeni avionom u Los Anđeles (kao iznenađenje, avio kompanija je unapredila moju kartu u prvu klasu) i nas troje smo na nedelju dana bili smešteni u luksuzni hotel. Imala sam svoju sobu, u koju nisu dolazile sestre da mi mere temperaturu ili prilagođavaju lekove tokom noći — što mi se nije desilo više od godinu dana.

Onog dana kada je trebalo da posetim studio Vornera u Burbenku, ispred hotela me je čekala limuzina, sa scenarijom za taj dan na zadnjem sedištu. Epizoda se zvala "Umri, kretenu", a u prvoj rečenici Ričard upozorava Lorelaj da mora da jede više brokolija: "Štiti od raka", kaže on. Ne zaboravite, to je bilo daleke 2003. godine: Ričard i Emili su instalirali bežični internet ("Emili, sad ću te izguglati!", kaže Ričard dok hoda po dnevnoj sobi sa laptopom u rukama), a u jednom trenutku Rori kaže: "Ovo je svet Avril Lavinj i mi sad prosto živimo u njemu."

Limuzina je prošla glatko kroz obezbeđenje i zaustavila se na jednom od velikih studijskih parcela. Moji roditelji i ja smo uvedeni, a mene su ubrzano odveli na sređivanje frizure i šminkanje, dali mi bluzu da obučem preko majice i ostavili me na sceni redakcije Dejli njuza na Jejlu. Nisam išla samo da upoznam Gilmorice, već i da se pojavim u Gilmoricama.

Scena koju su snimali toga dana odigravala se na kampusu Jejla, sa Rori i Dojl, urednikom fakultetskih novina, u kojoj Rori otkriva da možda baš i nema talenat neophodan za čitav taj spisateljski fazon. Sad kad sam i sama postala pisac, mogu da vam potvrdim da on neprestano mrmori, taj tihi strah, imali vi ili nemali tako strogog urednika kao što je Dojl.

"Je li ovo nekakvo ritualno zlostavljanje?", pita Rori Dojla dok ovaj šara crvenom olovkom po njenom tekstu. "Jedini delovi koje nisi izbacio su oni koje još nisi pročitao."

Pogledajte VICE dokumentarac "Stondirana deca":

Kao lik "zaposlene u novinskoj redakciji", rečeno mi je da pregledam foto-slajdove i da potpišem prijem pošiljke. Režiser mi se obratio po imenu i pazio na to da se nađem u sredini kadra. Između dublova, momak koji mi je donosio pošiljku na potpis rekao mi je, polu-ljubomorno i polu-flertujući: "Očigledno si favorit — kladim se da te čeka sjajna karijera."

Najbolje od svega je što taj lik nije ni znao da sam ja dete koje je tu dospelo jer je poželelo želju. Nisam bila samo normalna, što nisam bila gotovo dve godine; bila sam i najposebnija osoba u prostoriji.

Skot Paterson, glumac koji igra Luka, pojavio se taj dan. On nije snimao; došao je samo da me povede u obilazak spoljnjeg seta u svom BMW-u. Odveo me je u Dusovu prodavnicu, Lukov restoran i kuću Lorelaj i Rori, sve vreme pažljivo koordinišući prilike za fotografisanje. "Pravimo se sad da radiš u restoranu", rekao je, "i služiš me kafom!" Pričali smo o sportu, letu i drugim potpuno normalnim stvarima. Još jednom, moja bolest — stvar koja je toliko dugo definisala moj život — nije bila ni pomenuta.

Zato što sam se očigledno provela kao nikad u životu, pozvali su me na snimanje i narednog dana. Jedna od kostimografa povela me je u obilazak unutrašnjeg studija, pletući sve vreme dok je hodala i upoznala me sa svima: Aleksis Bledel i ja smo pričale o školi i knjigama; Edvard Herman i ja smo pričali o Južnom Ontariju, gde sam odrasla i gde imamo vikendicu; Keli Bišop je rekla da imam držanje balerine i ispričala mi kako je nekad bila plesačica; a Loren Grejem i ja smo pričale o filmovima i Meril Strip. Svi na setu su se trudili da me prihvate ne samo kao deo glumačke ekipe, već i kao člana porodice.

Pre nego što sam srela sve te ljude, koje sam tako dugo gledala na TV-u, očekivala sam da ću biti oduzeta od strahopoštovanja. Umesto toga, osećala sam se potpuno opušteno. Iako su okolnosti definitivno bile neobične, sve skupa delovalo je tako… normalno? Pili smo kafu, jeli grickalice, rešavali ukrštene reči; prosto smo se družili. Nekako sam uspela da preživim retku i agresivnu vrstu raka, a ovi ljudi su bili međunarodne zvezde — ali tu, na snimanju, bili smo samo ljudska bića koja imaju interakciju na bazičnom, gotovo banalnom nivou.

Mesecima kasnije, kad je emitovana "moja" epizoda, jedna moja prijateljica organizovala je u svojoj kući žurku povodom premijere. Izbrojali smo da sam se u kadru našla 18,5 sekundi, što je delovalo posebno večno. Je li Endi Vorhol izjavio da će svi jednog dana biti slavni 15 minuta, pitala sam se, ili 15 sekundi? Jesam li premašila svoju kvotu ili mi je ostalo još 881,5 sekundi? Moja scena se okončala pre prve pauze za reklame, što je značilo da smo svi mogli da se smirimo i koncentrišemo na gledanje druge polovine.

Kada je epizoda bila gotova, neko je pokucao na vrata. Pretpostavila sam da je neko od roditelja došao da pokupi nekog od nas, ali bila je to moja dobra vila koja mi je ispunila želju, u balskoj haljini i sa statutom Oskara na kojoj je bila ugravirano: Harijeti, za najboljeg statistu.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu