Prvi britanski ozloglašeni krijumčar droge bio je bogati klinac iz umetničke škole

Krijumčarenje velike količine droge obično zahteva organizacione sposobnosti i reputaciju osobe sa kojom se ne valja kačiti. Koordinacija transporta brodskog tereta punog krijumčarene robe usred Rata protiv droge i Rata protiv terorizma nije mali podvig. Pretpostavljam da je i relativno teško izbeći da vas drugi kriminalci ne ojade za vaš tovar, posebno kad uzmete u obzir surovu prirodu sveta trgovine drogom u kom veća zverka jede manju. U Velikoj Britaniji šezdesetih i sedamdesetih, međutim, neki od ključnih igrača bili su poznati kao "gospoda krijumčari". Ti likovi bili su članovi visokog društva koji su rizikovali sve što imaju za malo uzbuđenja i avanture na otvorenom moru. Nisu bili posebno dobro organizovani i nisu se uklapali u arhetip tipičnog nasilnog kriminalca. Frensis Morlend bio je jedan od takvih krijumčara.

Pošto je bio naslednik industrijskog bogatstva, Fransisova mladost se prilično razlikovala od života tipičnog krijumčara droge. Njegova majka bila je cenjena moderna umetnica, njegov otac čuveni lekar, a njegova porodica je išla na kućne žurke sa princezom Margaret i drugim dostojanstvenicima. Morlend je pošao majčinim stopama, postavši glavni pripadnik "nove generacije" pokreta skulptora. Posle toga se, međutim, prebacio na prevoz ogromne količine droge širom sveta i bio prvi prepoznatljivi britanski kralj droge. Sastao sam se s njim da saznam zbog čega je postao tako produktivan kriminalac.

VICE: Kako ste prvi put počeli da se bavite krijumčarenjem?

Fransis Morlend: Krenuo sam tako što sam kupovao drogu za prijatelje. Moj prijatelj se tada vratio iz Maroka sa robom skrivenom u citroenu i želeo sam da uradim nešto slično. Jedno je dovelo do drugog i razvilo se iz toga. Ranije kod nas nije postojala scena droge, te je nastalo veliko uzbuđenje i entuzijazam oko nje. Oduvek sam voleo da rizikujem, tako da me je to najviše privuklo toj priči.

Da li vas je motivisao novac?

Deo uzbuđenja poticao je od činjenice da krijumčarenjem možete da zaradite veliku količinu novca. Kad sam prvi put počinjao, zarada je bila 30 naprema jedan, tako da koliko god da ste nešto zajebali, i dalje ste mogli mnogo da zaradite. Brinuo sam se zbog rizika koji se podrazumevao, ali istovremeno i nisam mario za njega.

Koje ste glavne metode koristili?

Koristio sam razne metode, uključujući i skrivanje droge u harmonici za putovanje u Ameriku, skrivanje u skulpturama za putovanje u Ameriku, stavljanje u citroene za putovanje po Evropi, pa i korišćenje jahti za prevoz.

Na kraju ste odslužili kaznu u Americi. Kako je do toga došlo?

Radili smo sa Amerikancem koji nam je rekao da treba da otpremimo robu na Američka Devičanska ostrva i sakrijemo je tamo. On nam je rekao da su ta ostrva američka teritorija, tako da on može da pošalje kurire iz Njujorka na ostrvo Sent Tomas da bi ih prevezao kući i niko ih neće pretresti na putu nazad. Kad smo stigli na ostrva, saznali smo da su ona zona oslobođena carine, što znači da vas pretresaju. To vam je kao kad se vraćate sa Kanalskih ostrva. To je značilo da ne možemo da koristimo tu trasu. Amerikanac nam je zatim ukrao 20 kila i pokušao da ih preveze skrivene u lend roveru sa potpuno odvaljenim džankijem za volanom. I kakvo iznenađenje, uhvatiše čoveka, a on je policiji i carini ispričao šta ja radim.

Već su nas tražili kad smo stigli u Njujork, tako da sam na raspolaganju imao samo pet dana. Kad me je posetila carina u marini u 79. ulici, popravljao sam prozor na svom brodu. Nisam stigao da istovarim svu robu. Sva posada je napustila brod jer sam pogrešio i isplatio ih pre nego što su završili istovar, tako da sam sve morao da istovaram sam, prebacujem na kolica i potom ih guram do kola i vozim robu do stana koji sam iznajmio. Posle toga sam morao da je nosim do ljudi u centru kojima sam je prodavao. Bio je to veliki logistički problem.

Da li je pre toga neko iz umetničkog sveta znao šta radite ili je za njih to bio potpuni šok?

Mislim da su neki od njih imali predstavu.

Ne mogu da zamislim da ste, došavši iz tog sveta, imali mnogo toga zajedničkog sa drugim zatvorenicima.

Morate da poznajete američki krivični sistem. Oni tamo imaju federalne i državne zatvore. Ubistvo nije federalni zločin, tako da je u tim zatvorima bilo ljudi koji su ubili, samo ne ljudi koji su osuđeni za ubistvo. Imali ste organizovane kriminalce — na primer, mafiju — imali ste pljačkaše banaka, jer je pljačka banke federalni zločin, ljude osuđene za otmicu, krijumčarenje, kanibalizam, ubistvo američkog orla… sve su to federalni zločini. Imao sam sreće da se nađem u zlatnoj sredini jer nisam bio deo nijedne grupe. Nisam bio američki Italijan, nisam bio američki Poljak, nisam bio crnac iz Detroita ili Njujorka, pa sam mogao da se družim sa svima sa kojima sam želeo.

Kakav je engleski zatvorski sistem u poređenju sa američkim?

Prvi britanski zatvor u kom sam se našao bio je poluotvorenog tipa. Bio je grozan. Bio je izdeljen i njime su upravljali bivši vojni oficiri. Brikston, Vondsvort i Pentonvil bili su prenaseljeni i potpuno depersonalizovani, poput ljudskih kanti za smeće. Neki otvoreni zatvori imali su prilično dobre uslove.

_____________________________________________________________

Pogledajte i dokumentarac: Kanabis između bola i zakona

_____________________________________________________________

Dakle, američki zatvorski sistem je u ono vreme bio zapravo bolji od britanskog?

Da, ali sada nije. Gledao sam dokumentarac o zatvoru u Luisburgu — zatvoru u kom sam ja boravio — 20 godina kasnije i u njemu imate dva do tri ubistva godišnje, ljudi služe doživotnu kaznu bez mogućnosti pomilovanja. Danas u Americi možete da dobijete doživotnu kaznu za prevoz preko kilograma hašiša. Sve je otišlo dođavola. Ali to je zapravo otišlo toliko daleko da su počeli da shvataju da su pogrešili.

Koliko se tadašnji svet krijumčarenja razlikovao od današnjeg?

Bio je haotičan, amaterski i dezorganizovan. Droge su danas složene i ima ih previše. Kad sam ja krijumčario, postojali su samo kanabis i heroin, a nismo mnogo znali o heroinu.

Čuo sam da i dalje imate zalihu hašiša zakopanu negde na Karipskim ostrvima. Je li to istina?

Nalazi se na Palom Jerusalimu [ostrvo među Britanskim Devičanskim ostrvima]. Ostao je tamo sada već 45 godina i verovatno je apsolutno neupotrebljiv, ako je uopšte ostalo nešto od njega.

Kako je došlo do toga da ga uopšte zakopate tamo?

Istovario sam tonu toga i zakopao ga u pesku. Kad sam odlazio, zakopao sam još 40 kila zasebno, na vrhu plaže, da mi se nađe ako nešto pođe po zlu.

Da imate malu rezervu.

Tako nešto.

Fransis u svom grnčarskom ateljeu

Čime ste se bavili otkako ste se penzionisali kao krijumčar?

Sve sam se više bavio grnčarstvom, vrativši se korenima.

Vaš skulptorski stil je prilično nekonvencionalan. Mislite li da je vaš nekadašnji način života imao uticaja na vaš rad?

Da, moje skulpture su podrazumevale estetske rizike. Nisu baš ono što biste zvali "bezbednim". Krijumčarenje mi je još omogućilo i da budem oslobođen bilo kakvih finansijskih ograničenja i to je značilo da ako želim da napravim skulpturu, uvek sam mogao da je napravim ili zadužim nekog drugog da to uradi.

Kako danas gledate na krijumčarske dane kad na njih možete da se osvrnete sa naknadnom pameću?

Da sam znao šta će se desiti, naravno da to ne bih radio. Čovek je proizvod svojih iskustava, međutim, i ne mogu da zamislim kakav bih ispao da sam pošao nekim drugim putem, jer je sve to tako hipotetički.

Hvala, Fransise.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu