​Kratki istorijat zločina počinjenih u Beloj kući

Ne, verovatno nikad nije postojao predsednik sa zločinačkom crtom poput Frenka Andervuda, ali to ne znači da su kriminalne radnje nekako uspele da zaobiđu Belu kuću. Daleko od toga, otkako je prva rezidencija podignuta na tom mestu 1800. godine, u njoj je počinjeno na desetine pouzdano dokumentovanih zločina.

Verovatno najzanimljiviji zločin počinjen na adresi Avenija Pensilvanija 1600 bio je ubistvo Filipa Bartona Keja, okružnog tužioca za DC i sina Frensisa Skota Keja, autora državne himne, iz 1859. godine. Na licu mesta ga je ubio hicem iz pištolja muž njegove ljubavnice, koji je sasvim slučajno bio njujorški kongresmen Den Siklz. Siklz je uzviknuo: "Kej, ti nitkove, obeščastio si moj dom, moraš da umreš", pre nego što je nekako uspeo da ispali smrtonosni hitac pravo u Kejovo međunožje. Ali iako je ovu noćnu moru Džejms Bjukenen mogao da čuje, ona se zapravo desila ispred Bele Kuće na trgu Lafajet, a ne tehnički na samom posedu.

Ostali primeri iz ovog istorijata odigrali su se negde u kompleksu Bele kuće, u glavnoj zgradi Bele kuće ili na okolnom posedu. Naravno, ako poredite predsednikovu kuću sa parkingom u Kemdenu, u Nju Džersiju, stopa zločina biće relativno niska. Ipak, izgleda da su se tamo dešavale tri vrste zločina: zabavni, politički i kategorija koju ću nazvati: "Gledajte me! Radim nešto ilegalno u Beloj kući!"

Zabavni:

Svaka gej aktivnost koja se desila u Beloj kući pre nego što je 1993. povučen zakon Vašington DC-ja o sodomiji smatrao se zločinom, a gej aktivnosti je verovatno bilo.

Autor K. A. Trip slavno je iskopao ubedljive dokaze da je Abraham Linkoln upražnjavao seks u Beloj kući sa svojim glavnim telohraniteljem Dejvidom Deriksonom kad god je njegova supruga Meri Tod bila odsutna. Štaviše, glavni biograf Meri Tod, Džin H. Baker prihvata tu interpretaciju istorije. Da su uhvaćeni na delu, bili bi kažnjeni sa do deset godina zatvora. Linkolnov prvi prethodnik Džejms Bjukenen bio je gotovo sigurno gej, ali je veći deo života proveo kao samac i nema informacija koje bi ukazivale na to da je Bjukenen ikad primao goste u spavaćoj sobi Bele kuće.

Nije jasno da li su drugi predsednici počinili zločin jebanja u dupe u Beloj kući (u redu, možda Nikson), ali su se mnogi nepredsednici verovatno karali u Linkolnovoj spavaćoj sobi. Osamdesetih je lobista po imenu Kreg Spens potplatio agenta Tajne službe skupocenim satom da ga pusti da povede svoje "prijateljice" seksualne radnice u obilazak Bele kuće, a čisto sumnjam da su samo želeli da gledaju antikvitete.

Pre nego što je Spens počinio samoubistvo, za Vašintgon Tajms je izjavio: "Sve ovo što ste otkrili, da budem iskren, ništavno je u poređenju sa nekim drugim stvarima koje sam radio. Ali neću vam otkriti šta je to, a svet će nekako ipak opstati." Prema tvrdnjama tadašnje štampe, on je bio čovek među Reganovim i Bušovim osobljem kome biste se obratili za "prostitutke i kokain".

Ali nije on prvi uneo kokain u Belu kuću. To se izgleda desilo tokom Karterove administracije. Doktor Piter Born, Karterov direktor Nacionalne agencije sa suzbijanje trgovine drogom, rekao je reporteru Ronaldu Kesleru da je među Karterovim osobljem bilo "česte upotrebe" marihuane, "baš kao i uživanja nešto malo kokaina".

Politički:

Hajde odmah da skinemo s dnevnog reda Votergejt — Nikson, 1972. godina — i skandal "Iran-kontra" — Regan, 1986. Oba imaju mnogo toga zajedničkog: bile su to poprilično masovne zavere koje su obuhvatale i ilegalne radnje; oba su gotovo sigurno bila osmišljena u Beloj kući; i već ste čitali o njima u udžbeniku iz istorije u srednjoj školi. Zato nema potrebe da ih ovde prežvakavamo.

Umesto toga, bacimo pogled na neke opskurnije političke zločine, od onih kakvim bi se Andervud ponosio. Osamdesetih se desila krađa dokumenata bez većih posledica, kada je krtica, čiji identitet nikad nije utvrđen, maznula debatnu knjigu uputstava i prosledila je Reganu pred veliku predsedničku debatu. Incident je nazvan "Debatgejt", ali se ne zna da li je dokument predsedniku zapravo pomogao. Konzervativni kolumnista Džordž Vil, koji je pripremao Regana, izjavio je da je zavirio u dokument, ali je ustanovio da je on dosadan i bezvredan.

Na sličan način, tokom Bušove administracije, Leandro Aragončilo, Amerikanac filipinskog porekla koji je radio u potpredsednikovoj kancelariji pre nego što je prešao u FBI, navodno se iskrao sa nekim dokumentima koje je ukrao Diku Čejniju, i predao ih filipinskim političarima koji su se kandidovali za izbore. Bio je to neobičan slučaj špijunaže koji je osramotio vladu Filipina. Aragončilo je još uvek u zatvoru.

A sad zanimljiviji politički zločini. Ispadi Klintonovog osoblja tokom tzv. "Skandala vandala" 2001. godine bili su niz neslanih šala toliko opsežnih da su se graničili sa pravim vandalizmom. Demokrate su na kraju priznale da su uklonile sve tipke sa slovom "W" sa svih tastatura u Beloj kući, u inat dolazećem predsedniku koji je, prema njihovom mišljenju, pokrao izbore od bivšeg potpredsednika. Zgulili su nalepnice sa predsedničkim žigom sa svih staklenih površina. Zamenili su natpise na vratima novim kao što su "Kancelarija stratagerije" i "Kancelarija subminimalnih poruka". U izveštaju Bušove administracije o načinjenoj šteti, naslovnica časopisa Tajm sa slikom Buša preko koje je ispisano "O, sranje!" nazvana je "opscenim grafitom". Optužnica nije podignuta ni protiv koga, a istraga koja je usledila bila je verovatno skuplja od same štete.

Ali kad smo već kod Klintonove administracije, ako dozvolite da nakratko zalutamo u teoriju zavere, neki misle da su Bil i Hilari u središtu skandala nalik podzapletu sa Dagom Stemperom u House of Cards. Zamenik savetnika Bele kuće Vins Foster, koji je navodno bio veoma blizak sa Hilari Klinton, pucao je 1993. godine sebi u glavu. Istraga je potrajala tri godine pre nego što je Fosterova smrt proglašena samoubistvom, a nedoumice oko čitavog događaja samo su pothranile opsesiju teoretičare zavere, koji su pokušali da dokažu — čini se — da je Hilari naručila njegovo ubistvo, a potom iskoristila svoje privilegije iz Bele kuće da zataška čitavu stvar, falsifikujući bizarnu oproštajnu poruku, sakrivši policijske fotografije koje su zaista misteriozno nestale i uopšte vodeći vrlo filmsku vašingtonsku šemu prikrivanja ubistva.

Ali vratimo se sada stvarima koje su se definitivno desile.

"Gledajte me! Radim nešto ilegalno u Beloj kući!"

Robert Preston, redov u Vojsci Sjedinjenih Država, uspeo je 1974. godine da ukrade čitav helikopter iz Fort Mida i da njim preleti pedeset kilometara do Bele kuće, dok su mu za petama bili helikopteri Merilendske državne policije. Neko vreme je tu lebdeo pre nego što je obezbeđenje Bele kuće pucalo na njega i nateralo ga da se spusti. Ako se pitate kako se konkretno zove ovaj zločin, on glasi "nezakonito prisvajanje imovine i narušavanje mira". Niko nije bio ozbiljno povređen, međutim, a Predsednik i Prva dama nisu ni bili kod kuće toga dana, tako da puj pike ne važi.

Najbolji način da se počini zločin bez žrtve u Beloj kući (sad kad je sodomija legalna) jeste da krišom u nju unesete drogu. Trava je odnedavno legalna u Vašington DC-u, ali u vreme kad ju je Snup Dog pušio 2013. dok je obavljao veliku nuždu u kupatilu Bele kuće, i dalje je bila protivzakonita. Isto je važilo kad su se Vili Nelson i analitičar Foks njuza Bob Bekel sedamdesetih naduvali u Beloj kući. Trip sigurno nije bio ništa naročito sa tolikim obezbeđenjem oko vas, ali ljudi najčešće ne uživaju droge u Beloj kući zbog toga.

Dejvid Kros je jednom uzeo sićušnu količinu kokaina na Večeri dopisnika iz Bele kuće (koja se ovde počasno pominje samo zato što se desila u Hiltonu). Posle toga, ovako je objasnio zašto je to uradio: