Studentski vodič za putovanje vozom iz Srbije po Evropi

Ukoliko vas vaučer od pet hiljada dinara nije ubedio da odmor provedete istrebljujući divljač na Tari ili brčkajući se u mineralnim vodama Vrnjačke banje, možda ste se odlučili da ipak skoknete negde preko granice. Ako imate manje od 25 godina, a već sve grčke i bugarske plaže znate napamet, onda je za vas super varijanta da obiđete Evropu vozom. Dobro, možete to i ako ste stariji od 25 godina, ali onda je skuplje, a mi, Srbi, ne volimo da bacamo lovu.

Putovanje vozom Evropom nije preživljavanje u amazonskim šumama, ali nije baš ni odlazak na Halkidiki sa ručnim frižiderom. Potrebna je određena doza odgovornosti i organizovanosti. Ne nešto prevelika, ali ako ne želite da potrošite sedam puta više novca od planiranog budžeta, onda morate makar nekakav plan da imate, da nešto naškrabate na list hartije.

Proveo sam 22 dana na putu, menjajući vozove, gradove i smeštaj, i pošto me nisu opljačkali niti silovali, mogu da kažem da sam okej prošao, uz neke sitne kikseve. Zato sam seo da napišem ovaj vodič kroz evropske pruge za one koji odluče da pun pansion zamene za štrokavi kupe i spavanje po tuđim gajbama.

Raščistite neke stvari sa samim sobom

Da li uopšte želite da idete na ovakvo putovanje? Bilo bi sranje da pođete na put, a već u Segedinu uhvatite bus za kući. Zatim, da li ste opsesivni manijak koji putovanja organizuje precizno kao moskovsku vojnu paradu ili tip koji će na put poneti dve majice i litar kisele u plastičnoj kesi? Ako već ne umete da lepo isplanirate put ili vas mrzi da to radite, onda makar nađite super-organizovanog saputnika. Nekog ko će umesto vas napraviti satnicu za vozove, uklopiti sve to u deset voznih dana (ili koliko već dobijete u zavisnosti od vaše Interrail karte i eventualno naći smeštaj. Tako sam barem ja uradio. I da, ta osoba bi trebalo da bude neko koga ipak gotivite, jer put traje dugo, a osuđeni ste jedno na drugo i velike su šanse da se poubijate međusobno.

Kupovina karte

Kartu ćete kupiti na Interrail sajtu u zavisnosti od toga koliko dana želite da provedete na putu, a koliko u vozu, i ona će vam stići na kućnu adresu. Samo nemojte da očekujete nikakvu haj-tek plastificiranu karticu koju ćete skenirati i provlačiti. Jok, dobićete kartu nalik onoj za pozorište koja se pritom otvara i transformiše u A4 dokument u koji destinacije upisujete hemijskom olovkom. Lako se cepa i nije baš praktična za pakovanje.

Trebalo bi da destinacije i dane vožnje upišete pre nego što kondukter dođe da vam pogleda kartu, ali Nemci vam neće srati ako to niste na vreme uradili, Holanđani će vam pretiti novčanom kaznom, a Norvežani vam neće ni pogledati kartu. Tako da je verovatno najbolje sačekati i videti da li će uopšte doći neko da vam gleda kartu kako ne biste protraćili dan vožnje.

Inače, Interrail karta ne važi u zemlji čiji ste državljanin, pa je smor što morate da platite kartu do granice. Takođe je poželjno rezervisati mesto u vozu, jer vam samo posedovanje karte to ne omogućuje. Ali to može da vas košta od dva do 25 evra, u zavisnosti od prevoznika. Rezervacije nisu neophodne, ali sa druge strane, ako je nemate, a pritom i nema slobodnih mesta, mogu ili da vas izbace iz voza ili vas puste da spavate na prolazu dok vam glavu udaraju klizna vrata od kupea.

Planiranje samog puta

Okej, kupili ste kartu i sad je konačno vreme da vidite gde ćete da idete. Ja sam mislio da ću ostaviti mozak na gajbi, krenuti na Interrail slobodnog duha, napuštati grad kada mi dosadi i ulaziti u vozove kada mi dune. Ali kada sam nekoliko nedelja pred put primio mejl od moje saputnice, prvo sam se tripovao da čitam poruku nekog NASA logističara. Sve je bilo isplanirano u sekund. Svako presedanje, broj dana u određenom gradu i alternative u slučaju da propustimo neki voz.

Ideja o slobodnom lutanju je odmah pala u vodu. Ne zato što je loša, već zato što je nemoguća. Stoga ako želite da budete sigurni da ćete neki grad zaista videti, onda morate ipak malo da pogledate sajtove sa redovima vožnje i raspitate se da li je vaš plan uopšte izvodljiv. Kao i na svakom zvaničnom sajtu, tako i na ovom nema skoro nikakvih korisnih informacija, pa je najbolje da sve što vas interesuje iskopate na forumu Kluba putnika ili rail.cc.

Smeštaj

Put će dugo trajati tako da hoteli zbog cene ne dolaze u obzir. Prva asocijacija na bekpekere su kampovi, koji jesu kul, ali onda morate da nosite duplo više stvari, a i previše vremena ide na (de)montiranje šatora ako u gradu provodite po dan ili dva. U tom slučaju tražite hostel, ako vam ne smeta da spavaonice delite sa još desetoricom fanova Olija Marsa na ekstaziju. Dobra je fora i kauč surfing , jedino je cimanje što morate da razgovarate i upoznajete se sa domaćinima. Ukoliko strahujete da bi vaši domaćini mogli da vas siluju ili prodaju organe preko deep web -a, onda tražite smeštaj preko Airbnb-a, što je slična fora kao kauč surfing, jedino što ovde dajete pare za smeštaj. A niko vas neće ubiti niti zlostavljati ako im pre toga platite. Mislim, ko uopšte radi to?

Pogledajte VICE dokumentarac "Ludački provod na Ibici":

Pakovanje

Treba se pakovati pametno, gotovo vojnički, što nemam pojma kako je jer nisam služio vojsku , ali mogu otprilike da zamislim. Dakle, treba nositi samo najneophodnije stvari i ne prenatrpavati ranac nepotrebnom garderobom jer ćete za dvadeset dana puta sigurno prati stvari. Niko normalan nije u tom fazonu, ali ovakvo putovanje će neminovno od vas napraviti proklete turiste. Samo ćete poći na put i videćete da na sebi imate udobne patike, šuškavac, šešir, torbicu za novac, lampicu, perorez i eksterni punjač, a onda ćete prosto prirodno tražiti slovenačko državljanstvo.

Ja na put nisam nosio kampersku opremu i prao sam garderobu na svakih pet dana, ali je ranac opet bio pretežak. Dakle, sa najosnovnijom garderobom, punjačem za mobilni i dve knjige, ranac je bio težak 18 kila, što je pola kila više od moje sopstvene težine. Mesec dana po povratku sa puta me leđa još uvek bole, a svi pršljenovi su mi se nekako spojili u jedan. Zakleo sam se da do kraja godine neću nositi nikakav ranac, već ću sve stvari držati u najlon kesi.

Domaće železničke stanice

Najbolje je u potpunosti ih izbeći, ili pak poći sa najudaljenije moguće u zavisnosti od pravca kretanja. Nema smisla trošiti toliko vremena na prolazak kroz Srbiju vozovima koji se kreću brzinom kornjače sa protezom na nozi. Ako idete za Budimpeštu, najbolje je poći sa železničke stanice u Subotici, ali razgovor na njihovom pultu za informacije više liči na istragu o ubistvu koje čitava Vojvodina pokušava da prikrije. Nije problem što apsolutno niko ništa ne zna tamo, nego što čak i ne žele da vam kažu da ne znaju, već samo jedni drugima upućuju poglede u fazonu "jebote, ovaj tip previše pita, da li smem da mu kažem koliko košta karta do Kelebije". U poređenju sa Suboticom, naći peron 9 i ¾ je pičkin dim.

Inostrane železničke stanice

Uglavnom su okej, osim stanice Keleti u Budimpešti koja zapošljava odbegle robijaše sa tetovažama na vratu i Eminem frizurama i ima samo jedan otvoren šalter. Na svakoj stanici imate gomilu američkih restorana brze hrane koji služe genetski modifikovanu gumu, klavir koji sviraju samo ljudi koji su muzikalni koliko i Stiven Hoking i lokere gde možete da ostavite stvari. Možete i da spavate, niko vas neće maltertirati niti opljačkati, osim možda nekih sumnjivih tipova koji se tako bezveze šetaju u tri ujutru po železničkoj stanici, noseći samo mobilni i skoro praznu flašicu vode. Ali to je sve normalno.

Usputna higijena i spavanje

Vau, bekpeker ste, super, to je sve do jaja, ali ipak ne treba da mirišete kao da ste nedelju dana proveli u rovu u bici na Somi. Koristite svako presedanje da makar operete zube. Iako ih ljudi mahom koriste za seks, sranje i povraćanje, određeni toaleti na železničkim stanicama imaju i tuševe, pa ako imate vremena. slobodno uletite da se "plaknete" na brzinu. Što se tiče spavanja – spavajte gde god stignete, osim u gradovima u kojima odsedate. To vreme iskoristite najbolje, spavaćete u vozu, na stanici, u parku, u Starbaksu, gde god.

Kako se ponašati u vozu

Ako imate rezervaciju, a neko vam je zauzeo mesto, borite se za vaše sedište kao da vam život zavisi od toga. Nije bitno da li ste naleteli na devedesetogodišnjeg buržuja, teroristu ili Maju Nikolić, morate da se napinjete sa ljudima. U Srbiji vam kondukter neće pomoći, a u ostalim zemljama možete da se raspravljate sa Francuzima, tako da neće biti uvek lako, ali će se na kraju isplatiti. U nekim vozovima postoji wifi, ali morate da date krv, izvod iz matične knjige rođenih i međunarodnu vozačku dozvolu kako biste se konektovali. Urlanje, bacanje hrane po podu i šetanje kroz vagon bez obuće je očigledno dozvoljeno, ali pričanje u noćnom vozu je najstrože zabranjeno. Tada važe pravila iz škole u prirodi na Zlatiboru – kada se ugase svetla, svi idu na spavanje, inače će brkati kondukter da vas kritikuje dok pljuje kroz zube i ljutito maše blokčetom.

Da li je bilo šta zabranjeno u vozu?

Očigledno nije. Možete glasno da slušate EDM, igrate Candy Crush sa uključenim zvukom i ako vičete "BOMBA!", niko vas neće ozbiljno shvatiti. Ne postoji nikakva kontrola, što dokazuje i skorašnji incident sa tipom koji je uleteo u voz sa automatskom puškom . Jedino što bi svima koji razumeju jezik sa ovih prostora smetalo su fore za brzi voz iz Lajanja na zvezde . To odmah otpišite.

Kako da vas ne opljačkaju u vozu

Sa vama u vozu putuju isti ljudi poput vas – studentska stoka na raspustu, parovi koji pričaju smaračke fazone i ljudi sa klincima. Nije kao da ste okruženi Pink panterima , ali opet ne treba da budete kretenčina pa da ostavljate lovu i važne dokumente "na izvol'te" čitavom vagonu, naročito ako planirate da ceo put kuntate. Nemojte biti mentolčina koja o svetu uči iz televizijskih serija, pa da se tripujete da će vas svaki melez opljačkati, a grupica Arapa dići u vazduh. Realno su veće šanse da nešto zaboravite u vozu, nego da vas neko opljačka.

Šta ako propustite voz

Ako ne žurite nigde zbog smeštaja, onda nije problem. Sačekaćete drugi voz ili reorganizovati presedanja i nastaviti put. Ako baš žurite, u krajnjem slučaju možete promeniti prevozno sredstvo – uhvatite bus ili nađite ekipu preko Bla Bla car -a. Sve to možete da rešite preko neta na telefonu za par minuta. E sad, nemam pojma kako su se ljudi organizovali pre dvadeset godina bez interneta, kada je trebalo zaista otići negde, raspitati se, eventualno pozvati telefonom.

Šta da radite po povratku sa puta

Bilo bi kul napisati ocenu za smeštaj u kom ste bili jer će to koristiti i drugim ljudima. Ali budite iskreni prilikom opisa. Ja sam se zajebao, pa nakon mog rivjua za stan u Oslu možete saznati da su mačke koje gazde čuvaju super zabavne, ali ne možete da znate da je jedna od njih uspela da pobegne iz stana kada sam otključavao ulazna vrata. Gazde nisu bile kod kuće, pa sam morao da je jurim kroz hodnik i kada sam konačno (uz pomoć komšija) uspeo da je vratim u stan, bila je toliko besna da je htela da uđe u fizički obračun sa mnom. Narednih dvadeset minuta sam proveo u sobi čekajući da se pomahnitala zver smiri.

Kako ćete se na putu provesti zavisi samo od vas. Početna euforija će vas napustiti nakon nedelju dana, vozovi i metroi će vam se zgaditi, a gradovi će početi da liče jedni na druge. Ako su vam potrebni dodatni stimulansi da bi ste se proveli, makar drogu možete svuda nabaviti lako (fun fact – travu možete lakši naći u Berlinu nego u Amsterdamu gde je zapravo legalna) i niko vas neće cimati ako nešto uzimate. Sve u svemu, provešćete se odlično, a taman ćete moći svojoj deci da pričate kako ste vi u njihovim godinama spavali u na peronu, kupovali hašiš od crnca u nekom parku u Berlinu i divljali po Instagramu, dok oni samo sede za kompjuterima, hakuju sajtove obaveštajnih službi i trkaju se letećim tanjirima.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu