​Srbi iz Hrvatske, od Oluje do Oluje

Do zemunskog naselja Kamendin, novog doma za nekoliko desetina srpskih izbeglica iz ratova devedesetih kojih se sećamo samo i isključivo na dan godišnjica kao što je recimo Oluja, odvešće vas neki od onih buseva broj sedamsto i nešto sa Zelenog venca.

Ako ovih dana idete tamo, videćete plakate polepljene po drveću koji vam poručuju da će prigodan program povodom obeležavanja 5. avgusta - Dana sećanja na stradanje i progon Srba, biti održan u naselju Busije u Opštini Zemun.

Busije su, inače, jedno od "najmlađih" naselja u Srbiji. Nastalo je 1997. kada je opština Zemun, tada pod vođstvom Srpske radikalne stranke, prodala više od hiljadu poljoprivrednih placeva - bez ikakve infrastrukture - po niskoj ceni uglavnom srpskim izbeglicama iz Hrvatske i Bosne posle Oluje.

Danas postoji put, ambulanta, crkva i autobus za oko 5,000 stanovnika, većinom Srba izbeglih iz Hrvatske i Bosne.

Eto prilike da srpski državni vrh predvođen predsednikom tehničke vlade Aleksandrom Vučićem, zajedno sa vrhom iz susedne Republike Srpske predvođenim Miloradom Dodikom, iskoristi priliku i skupi jeftine političke poene čitanjem imena ljudi koje je na današnji dan, pre 21 godinu, "oberučke" dočekala majčica Srbija .

Ne znam kakav spektakl planiraju ove godine, ali mislim da mi iz glave nikad neće ispariti slika sa mosta u Sremskoj Rači od prošlog avgusta, kada dvojica poglavara bacaju vence u Savu, uz budno oko kamera.

"Dobro došli naši Srbi, naši Krajišnici, dobro došli svojoj kući. Stigli ste u vašu Srbiju, u našu i vašu jedinu Srbiju. Živeli Krajišnici, živela Srbija!," uzvikivao je tada Vučić.

Naravno, naglasio je da je Oluja bila najveće etničko čišćenje posle Drugog svetskog rata, prema prilici zaboravljajući na druge nacije proterane iz država i državica kojima ne vlada njihova etnička zajednica. Na godišnjicu jednog od najtragičnijih događaja u istoriji srpskog naroda, važne su samo naše, srpske žrtve.

Odakle ovolika ironija u tekstu o Oluji?

Jednostavno je.

Ne bih bila ironična da je Srbija, sa svim svojim vladarima od 1995. godine do danas, uradila više za 200,000 ljudi koji su u rano jutro 4. avgusta počeli da beže iz Hrvatske na traktorima, raspalim autobusima, drndavim kolima, pešice, ne bi li se dočepali sigurnosti i korice hleba, ni ne sluteći da će ih braća Srbi sa one strane Save slati da nasele Kosovo, pa da za četiri godine, u još jednom pomahnitalom ratu, opet beže.

Ne verujem da je tih 200,000 ljudi, koji su za sobom ostavili sve i došli goli i bosi da bi spasili živu glavu, tada, avgusta 1995, očekivalo da će dvadeset i jednu godinu čekati da izađu iz kolektivnih centara i dobiju krov nad glavom.

Ne verujem da su očekivali da će braći Srbima biti problem što oni umesto hleb kažu kruh.

Ne verujem da su očekivali da će ih ljudi ovde kriviti za bedu i nemaštinu.

Ne verujem da su očekivali da će se decenijama njihovom sudbinom prepucavati Beograd i Zagreb, i da će vrlo brzo biti zaboravljeni.

Ne verujem da su očekivali da će ih se sećati samo tog jednog jedinog dana u avgustu i u međuvremenu se busati u prsa kako su primili stotine hiljada ljudi i pružili im ruku za spas.

Ovo je priča o Milanu i Dušanki Pjevalica iz onog Kamendina sa početka teksta, o ljudima koji su, kako kažu, dva puta počinjali od pozitivne nule, i koji, posle punu 21 godinu, više ne žive više po kolektivnim centrima u sobičcima od desetak kvadrata.

Kako je posle toliko godina imati svoj krov nad glavom?

Pa znate, odlično, kaže nam Dušanka, dok sipa čokoladni keks i orahe u činije na stolu.

Topao avgustovski dan, iz zgrade preko puta čuje se neki Šaban.

- Posle godinu dana u Ledincima, sedam u hotelu u Čortanovcima i 13 u kampu u Krnjači, sada smo ovde, u ovom stanu - kaže Milan, sedamdesetogodišnji nastavnik biologije i hemije poreklom iz Siska.

- U Čortanovcima u hotelu smo bili od 1996, od drugog meseca mislim, onda je neko potpalio požar i sve što smo imali, sve je izgorelo. Kao što smo 1995. došli iz Hrvatske na nuli, tako smo iz Čortanovaca sa nulom došli u Beograd. Ja u šali kažem da smo bili na pozitivnoj nuli i jedan i drugi put - nastavlja Milan, kroz osmeh.

Dušanka kaže da im sada jedino smeta buka od komšija koji takođe žive u socijalnim stanovima u zgradama preko puta njihove, kao i to što lift ne radi, pa im je teško da se penju na treći sprat.

Naselje jeste prilično daleko od grada, ali Pjevalice kažu da im to ne smeta.

Stan je veliki, ima veliku sobu sa kuhinjom i terasom i dve spavaće sobe. Dodela socijalnih stanova izbeglicama i interno raseljenim licima je deo Regionalnog stambenog programa koji finansira i Evropska unija. Pored stanova, dele se i montažne kuće i materijal za izgradnju. Međutim, ovaj stan nije u vlasništvu podorice Pjevalica, već im je samo dat na korišćenje. Da li će jednog dana eventualno moći da ga otkupe, to ne znaju.

- Znaš šta je ovde besplatno, evo što su nam dali jedan orman, šporet, ovo viseće, ležaj i to je to - kaže Dušanka besno.

- Brže su nas ovi iz Krnjače poterali nego ustaše iz Hrvatske. Došli i rekli pakujte se i sutra idete - dodaje.

- Kako smo se preselili? Moj sin tamo gde radi je uzeo kamiončić, pa onda tamo-amo sa stvarima… Nas dvoje ništa sami ne možemo, mene noga i kičma bole, njega muči pritisak. Izludela sam, došlo mi je da se bacim sa balkona.

- Ne, to nikako ne smeš da radiš - prekida je Milan i smeje se.

Šta je Srbija za vas uradila od kako ste došli, pitamo.

- Znate šta, Srbija radi, ali mnogi i kradu. Nama se dešavalo da se odjednom u kolektivnom centru pojave ljudi koje tu nikada pre nismo videli, uzimaju hranu, materijal, upišu se za stan i dobiju stan, a mi ništa - kaže Milan.

Pitamo i kako su ih ljudi prihvatili po dolasku iz Hrvatske.

- Ima ljudi i ovakvih i onakvih, u svakom žitu ima kukolja i u kukolju ima žita, jer kukolj ne može bez žita, niti žito bez kukolja - nastavlja Milan.

Ubacuje se Dušanka.

- Bilo je ljudi koji su nas ispravljali u govoru. Ja kad kažem 'leb, meni je to smešno. Ja kažem kruh, ali kad odem u trgovinu kažem hljeb. Ispravljali su nas, najviše one kuvarice u Krnjači.

Par je već uveliko u osmoj deceniji, ali i pored pakla koji je trajao godinama, uspeli su da ostanu vedrog duha, pozitivni, nasmejani – i zaljubljeni.

- Kako sam došao u Knin 1970, tako sam i ostao, i našao ovu moju ljepoticu, ali ova moja ljepotica je bila neosvojiva tvrđava, šest godina ja sam oko nje išao, tvrđavu osvajao - priča Milan.

Ubrzo su došla i dva sina, a još brže je buknuo rat, i bombardovanje Knina u rano jutro 4. avgusta 1995. bio je početak kraja Republike Srpske Krajine i života kakav je porodica Pjevalica do tada poznavala.

- Tačno smo iz Knina krenuli 4. avgusta, tada je rođendan mom mlađem sinu. Tada je bilo bombardovanje Knina, čitav taj dan smo mi bili u zgradi, u dnu stepeništa, jer nemamo sklonište - seća se Dušanka.

Potom je Dušanku i decu jedan komšija prebacio u obližnje selo put Zadra, a Milan je ostao u Kninu jer je bio u civilnoj zaštiti grada. Sledeći put su se videli tek u Novom Sadu posle mesec i po, nakon što je Milan pušten iz Varaždina, gde ga je ceo avgust držala varaždinska policija kao ratnog zarobljenika.

- Mi smo za Srbiju išli autobusom koji nijedno staklo nije imao i koji je moj kum dovezao u selo. Moj pokojni brat je vozio. Nemaš ni benzina, ni ničega, jedva smo nekako stigli do Bosanskog Petrovca tim autobusom. Onda u neki šleper do Banja Luke sjednemo, pa od Banja Luke nekim autobusom, pa do Šapca smo tako išli…tri dana i tri noći smo putovali - priča Dušanka kroz suze.

- A idete, ne znate kuda idete, ni dinara nemate, užas, a i ne znate gde je on. Pa kad se setim njegove sudbine u onom ratu, njemu se ustaše ubile oca, babu, dedu… Osta siroče.

- Posle 20 dana Milan se javio mom bratu. To je bilo… Ja ne mogu opisati te stvari, ne mogu, sve što se preživelo - nastavlja Dušanka kroz suze.

Milan je prekida, i precizno dodaje: - Nakon 44 dana tačno došli smo u Srbiju u konvoju od 1,600 ljudi.

- Uzmite, služite se, hoćete kafu da stavim da popijemo, ili da probate domaću rakiju? Sačuvala sam višnjevaču da pijemo kad se preselimo u stan - kaže Dušanka, dok briše suze.

Dogovaramo se da ćemo probati čuvenu višnjevaču kada završimo intervju, i pitamo Pjevalice jesu li uspeli da nađu posao u Srbiji po dolasku iz Knina.

- Kako ću ja raditi kad ne čujem, pa brukam svoju profesiju, a ja svoju profesiju volim. I ne želim da je obrukam - priča Milan, koji je osamdesetih oštetio sluh na vojnoj vežbi.

Penziju iz Hrvatske je dobio tek 2008. godine.

- Pa ja vama ne mogu objasniti kako je to da 14 godina svog života vi gledate na drugoga hoće li vam pomoći ili neće. Mislim na sve, i od svoga, imam ja ovde dosta i rodbine, ali teško onome ko gleda na drugoga hoće li mu nešto pružiti ili neće, ima slučajeva da ti na kraju prigovori što ti je pružio, bolje da i nije dao - dodaje Dušanka.

Milan je zimi radio kao ložač, a ona kaže da je godinama kopala bašte i obrađivala voćke.

- Bila je tamo u Čortanovcima hrana, ali ne možeš ti jednoličnu hranu jesti tolike godine, moraš imati dinarčić da nešto kupiš, voća, povrća - dodaje Dušanka.

Kao i mnoge druge izbeglice iz Hrvatske, ni Pjevalice nisu uspele da povrate svoj stan u Kninu. Pre nekoliko godina dodeljen im je drugi stan od 35 kvadrata, ali porodica je odlučila da ga ne prihvati.

- Moja gospođa ima klaustrofobiju, ne može biti u malom zatvorenom prostoru, imala je tada i depresiju i nije moglada podnese da bude u zgradi u kojoj nikoga ne poznaje - kaže Milan.

Objašnjava da je tražio da mu vrate njihov stari stan iz koga su otišli u rano jutro pre tačno 21 godinu, ali mu je rečeno da je on sada u vlasništvu neke druge porodice.

Može li sada višnjevača, pita Dušanka.

Dok nazdravljamo, obećevamo porodici Pjevalica da ćemo ponovo doći da ih posetimo za nekoliko meseci, dok se smeste i naviknu na novi dom.

A šta znamo, možda vlasti sa ove i one stane Drine odluče da se sledeća godišnjica Oluje obeleži u Kamendinu, da se pokaže svetu kako Srbija zbrinjava izbeglice.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu