​Pukao sam na razgovoru za posao sa Stivenom Kolberom

Fotografija posredstvom 'The Late Show', CBS

Na koledžu sam diplomirao iz Retorike. Da, znam.

Moja diploma me je diskvalifikovala za svaki posao na svetu. A opet, proveo sam veći deo odraslog života zaposlen. To je zato što sam posle koledža shvatio da sam dobar u ispunjavanju prijava za posao. Jebeno sam dobar u tome. Ispunjavanje prijava za posao je moja supermoć. Mislim da je to zato što je moj otac imigrant prve generacije. Šezdesetih se odvezao tik pored Vudstoka na putu do intervjua za posao. I uz pomoć te svoje štreberske sperme usredsređene na posao napravio je mene ovakvog.

Tako se desilo da dobijem gomilu nasumičnih poslova za koje nisam bio nimalo kvalifikovan. Bio sam sudija za sport koji nisam razumeo. Radio sam u politici, a nisam čak bio ni registrovani glasač. Trgovao sam deonicama na berzi iako i dalje ne znam šta su to deonice. Bio sam kuvar u restoranu srednje klase specijalizovanom za gambo i potrajalo je dok moj šef nije shvatio da nemam pojma šta radim, zato što je gambo tako zahvalno jelo.

Mislim da sam od majke nasledio temperament za agresivnu potragu za poslovima na kojima nemam šta da tražim. Kad je ona prvi put stigla u Sjedinjene Države, radila je gomilu poslova jedan za drugim sa kojih je bila otpuštana za manje od dve nedelje. Nije joj smetalo. Ionako nije mogla da veruje da je plaćaju. Dakle, ako imate jeftini šator za kampovanje iz osamdesetih a ne možete da uđete u njega, za to možete da zahvalite mojoj majci. Njen savet upućen meni kad sam diplomirao na koledžu bio je: "Poslodavcu treba vremena da otkrije nestručnost." Bio je to sjajan savet.

Prijavljivao bih se na sranja koja nisam čak ni želeo. Da li sam zaista želeo da budem zidar koji renovira delove pešačke staze u planini zarasle u otrovni bršljan? Ne. Nemam mišićnu masu za tako nešto. Odrastao sam na prženoj indijskoj hrani i od rođenja sam van forme. Ali obožavam da pričam ljudima kako sam se prijavio da budem zidar.

Tako je došlo do toga da se prijavim za posao na Kolberovom izveštaju (blaženopočivšem). Nikad nisam pisao za neku večernju humorističku seriju. Ali tu sam seriju gledao religiozno kao obožavalac. Moj prijatelj komičar mi je saopštio da imaju upražnjeno radno mesto. Da bih se prijavio, rekao je, trebalo je samo da priložim uzorak teksta u duhu serije. Radio sam super marljivo na njemu, poslao ga i postao jedan od šačice ljudi odabranih za telefonski intervju sa glavnim scenaristima, jer sam LeBron Džejms prijava za posao.

Ali ovaj put sam imao problem. U prošlosti sam se prijavljivao za poslove za koje sam mislio da će biti zanimljivi, na kojima ću moći da naučim nešto, gde ću moći brzo nešto da zaradim. Ali ako ne bih dobio taj posao, samo bih se prebacio muljanje sa nečim drugim. Nije me bilo briga. Moj intervju za Kolberov izveštaj ispao je takva katastrofa zato što sam taj posao zapravo želeo.

Bio sam više nego obožavalac Stiven Kolbera. Radio sam za demokrate tokom mračnih perioda Bušovog mandata. Kolber je bio jedan od retkih heroja koje smo imali tokom tog ludila. Osećao sam stres i zbog toga što se intervju obavljao preko telefona, a ljudi i dan-danas preko telefona misle da sam žena. Više bih voleo da misle da sam muškarac, jer jesam muškarac. Nekada me je to strašno nerviralo, ali nedavno me je nazvao neki čovek iz telemarketinga i bio strašno napadan da kupim nešto od njega, tako da sam mu samo rekao: "Znate, moraću da pitam muža kad se vrati kući." I taj telemarketingaš je konačno odustao. Izistinski. Izgovorio sam to. Izgovorio sam to nedavno.

Počeo sam da gubim razum zbog tog intervjua. Ali moj prijatelj komičar me je umirio. Rekao mi je da ću pričati samo sa glavnim scenaristima, a obojica su stvarno opušteni. Rekao je da tokom ovakvih intervjua i ja treba samo da budem opušten. Glavni scenaristi su pročitali ono što sam napisao i već su smatrali da sam dovoljno smešan da me pozovu na intervju. Rekao je da samo žele da budu sigurni da nisam uvrnut. Evo, već sam vam praktično najavio šta će se desiti. Mnogo sam bolji pisac kad ne moram iznova da preživljavam svoju sramotu.

Došao je dan intervjua. Moj telefon je zazvonio. Javio sam se. Prva osoba je rekla: "Zdravo, ovde glavni scenarista broj 1 **." Odgovorio sam: "Zdravo, glavni scenaristo broj 1." Druga osoba je rekla: "Zdravo, ovde glavni scenarista broj dva **." Rekao sam: "Zdravo, glavni scenaristo broj dva." Čekao sam da počne intervju, ali onda se začuo i treći glas.

"Zdravo, ovde Stiven Kolber."

Pre toga sam se u životu oduzeo u prisustvu neke slavne osobe svega nekoliko puta. Dok sam radio u politici, zatekao sam se na događaju koji je organizovala NASA da bih se susreo sa astronautom. Dok sam se rukovao s njim, izletelo mi je: "Vi ste bili u svemiru!" kao da mi je sedam godina.

A Kolber je u tom trenutku nedavno održao onaj neverovatni govor na Večeri dopisnika iz Bele kuće koji je, pored toga što je bio smešan i drčan, za mene bio prilično katarzičan nakon što sam zbog rada u politici postao ciničan prema vladi. Želeo sam da mu lupam petaka dok ne padne s nogu.

To vam je kontekst onoga što je usledilo. Stiven Kolber, koji nije trebalo da učestvuje u tom razgovoru, rekao mi je: "Zdravo, ovde Stiven Kolber." A evo kako sam ja tačno odgovorio: "Zdraaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaavo!"

Rekao sam to visokim tonom. Super energično. Praktično ste mogli da čujete sva ona srca iscrtana oko oblačića.

I u samom startu, prekršio sam prvo pravilo tih sastanaka. Nisam bio opušten. Bio sam uvrnut. Potpuno sam se unervozio. Pokušao sam da se iskupim, ali sam opet bio izbačen iz koloseka zato što sam bio uveren da čovek vodi intervju sa mnom u ulozi. S druge strane, nisam znao kako to izgleda kad nije u ulozi. Dakle, možda nije bio. Zašto je to uopšte bilo bitno? Pojma nisam imao. Takve su mi se gluposti vrzmale po glavi dok je trebalo da obraćam pažnju na ono što mi govori.

Nakon posebno duge i neprijatne pauze, bacio mi je slamku spasa: "Dakle… šta još možeš da mi kažeš o sebi?" Sjajno! Super uopšteno pitanje. To je moja šansa da se povratim iz ovog jebenog košmara. Želeo sam da govorim o nečemu što nije komedija ili politika. Želeo sam zaista da se povežem s njim. Mi smo samo dvojica opuštenih likova koji ne moraju da pričaju o poslu.

Znao sam da je ljubitelj naučne fantastike, tako da sam mu pomenuo koliko volim Svemirsku krstaricu Galaktiku. Kolber je rekao: "Oh … i ja. Novu ili staru?" Rekao sam mu: "Novu." On je na to rekao: "I ja." Sve je išlo kako treba. Postaćemo najbolji prijatelji. A onda je on rekao: "Možeš li da kažeš Svemirska krstarica Galaktika unazad?"

Evo u čemu je stvar. Ja znam da je Stiven Kolber veliki improvizator. Radio sam već ranije improvizacije. A u improvizaciji, pravilo broj jedan je da na sve kažete "da". Ne moram ništa stvarno da govorim unazad. Da sam odgovorio sa "mezoteliom" ili "Isus nije bio beo", bilo bi bolje nego da sam odgovorio sa "ne". Te su mi misli prolazile kroz glavu dok sam govorio "ne", jer se još nisam oporavio od toga koliko sam agresivno rekao "zdravo" na početku razgovora.

Dakle, rekao sam "ne" i stresao se. Kolbert je odmah probao da kaže Svemirska krstarica Galaktika unazad. Bilo je presmešno. Nasmejao sam se.

Zatim je u šali rekao: "Uprskao si, dete." Nasmejao sam se.

I intervju se završio.

Nisam dobio posao. Godinu dana posle toga nisam mogao da gledam njegovu seriju. A i dalje ne umem da kažem Svemirska krstarica Galaktika unazad. Dakle, ništa nisam naučio.

**Nisu njihova prava imena

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu