vesti

Sve je počelo u Nišu: 20 godina od najvećih protesta u Srbiji

Razgovarali smo svedocima, učesnicima, organizatorima i novinarima o uličnim protestima koji su, kako mnogi to vole da kažu, poslužili kao zagrevanje za (ne)slavni peti oktobar.
17 Novembar 2016, 6:44am
Foto: Saša Đorđević

Postoji veliki broj slika i tonova koji mi se javljaju kada pomislim na moje detinjstvo devedesetih godina. Pored kolaža od crtaća sa Cartoon networka i pop hitova koje su mi roditelji i tetka preko kaseta puštali u jugu, odnekud mi dopiru zvuci pištaljki i drugih proizvođača buke, kao i transparenti čije značenje nisam razumeo. Dovitljive ploče sa natpisima te 1996. godine nisam uspevao da protumačim delom zbog nezrelosti, ali i zbog nepismenosti, jer sam imao pet godina.

Ta 1997. godina se dočekivala na Trgu i svi u kući smo se spremali za kvalitetno smrzavanje. Svako od ukućana je, shodno godinama, bio opremljen odgovorajućom pirotehnikom, u prevodu – dobio sam samo žižice (da, zamislite tog slinavog klinca u cokulama sa untercigerima i žižicom, e pa to sam ja, pravi parti manijak). Na Trgu je bio neki tip sa cilindrom i mantilom, oblepljen najbezvrednijim novčanicama iz tog perioda, kao neki Arsen Lupen hiperinflacije sa kojim su svi žurili da se slikaju.

I to su otprilike sva moja sećanja na proteste u Nišu koji su tih novembarskih dana 1996. godine izvukli desetine hiljada ljudi na ulice gradova u Srbiji. Iste one koji su 88 dana zahtevali priznavanje rezultata lokalnih izbora, besprizorno maznutih voljom Slobodana Miloševića i njegovih saradnika.

Sve fotografije ljubaznošću sagovornika

Tokom godina koje su usledile, roditelji i starija ekipa su mi u par navrata objašnjavali za šta su se borili, mrzli, naprezali mozgove kako bi sa nekim u masi smislili što originalniju parolu ili transparent. Sada, dvadeset godina kasnije, ne mogu da dozvolim sebi toliku arogantnost da pišem i donosim sud o nekim dogođajima o kojima imam tako malo sećanja, a i ono čega se jasno sećam je prožeto untercigerima i žižicama. Zato sam, zajedno sa fotografom Ivanom, razgovarao sa direktnim svedocima, akterima, organizatorima i novinarima o njihovim tadašnjim očekivanjima, motivima i upornosti. Ipak, nisam odoleo da ih ne pitam šta danas misle o građanskim i studentskim protestima koji su, kako mnogi vole da kažu, poslužili kao zagrevanje za (ne)slavni peti oktobar.

Fotografija: Saša Đorđević

I prvo pitanje koje kopka ovaj mladi i još uvek zeleni um je zašto baš Niš? Uvek je smatran mestom "odakle je sve krenulo" iako je devedesetih svaki grad u Srbiji imao jednake predispozicije da postane okidač društvenih promena.

- Ne znate vi Niš, ja živim dole, tamo je socijalna bomba i samo je pitanje kako će da eksplodira. Da li artikulisano, da mi to nekako stavimo pod kontrolu i pomognemo im ili će to da pukne kao u Bukureštu – rekao je Zoran Živković Zoranu Đinđiću, Vuku Draškoviću i Vesni Pešić dok su tih dana sedeli u prostorijama Demokratske stranke.

Živković, tada član koalicije Zajedno (DS, DSS - do jednog trenutka – SPO, Građanski savez Srbije i Demokratski centar) i jedan od vođa niških građanskih protesta, prepričava mi ovaj događaj dok pričamo o tim danima. On kaže da je izborna krađa 17. novembra u Nišu bila najbrutalnija i da je koalicija Zajedno bila najspremnija da aktuelnu vlast uhvati na delu.

- Naši kontrolori sa biračkih mesta, članovi biračkog odbora nam šalju rezultate na osnovu kojih vidimo da pobeđujemo. Ali naš predstavnik u izbornoj komisiji, inače moja supruga, javlja da ne dobija iste rezultate. I to je bio alarm da vidimo šta se dešava – kaže Živković za VICE.

Fotografija: Saša Đorđević

Ubrzo se otkriva da su članovi izborne komisije hemijskom olovkom prepravljali cifre. U zavisnosti od biračkog mesta, opoziciji je broj glasova smanjivan, dok su SPS-u dodavani glasovi. Kao kada je moj drug u osnovnoj krišom upisao peticu iz istorije u dnevnik na času opštetehničkog dok nastavnik nije gledao. Uhvatili su ga u roku od jedne nanosekunde. A ovi tipovi su probali da proguraju maltene istu tehniku na izborima, verujući da niko neće provaliti da zapisnik izgleda kao tiket kladioničara sa artritisom.

Živković priča da mu je krunski dokaz izborne krađe dostavio izvesni Božović koji je tada bio radnik gradske uprave, tačnije sekretar izvršnog odbora. Prema njegovim rečima, originalni izborni materijal je pod policijskim obezbeđenjem u sali sa dva ulaza – donji i ulaz na balkon. Božović se popeo na balkon, užetom spustio u salu, uzeo zapisnike koje je potom fotokopirao u nekoliko primeraka, a zatim ih istim putem vratio na mesto. Imao je tri primerka zapisnika. Jedan je dao Živkoviću, drugi sačuvao za sebe, dok je treći, iz nekog razloga, dat na čuvanje monasima u manastiru kod Pirota. Ne, ovo nije početak nekog trilera, već se stvarno dogodilo. Koalicija Zajedno je sledećeg dana organizovala izložbu falskifikovanih zapisnika.

U noći između 17. i 18. novembra već postaje napeto. Novinari lokalnog radija Belle Amie_obilazili su biračka mesta i objavljivali rezultate. Marija Peternel, novinarka koja je tadašnju emisiju _Raš (Rock Alter Šalter) na radiju započinjala pesmom Zajedno benda Plejboj, te večeri se odlučila za drugačiji izbor.

- Kolega i ja smo se samo pogledali i rešili da pustimo nešto drugo. Mislili smo da će upasti i polupati nam radio – kaže Marija za VICE.

Zoran Đinđić govori sa nezavršenog balkona Mekdonaldsa; Foto: Saša Đorđević

Popodne 18. novembra, gradska izborna komisija se još nije oglašavala, a Nišlije nisu mogle ni na jednom mediju da saznaju šta se dešavalo u gradskoj skupštini gde se nalazilo sedište izborne komisije. Oko hiljadu članova i simpatizera koalicije Zajedno okupilo se ispred skupštine kada je opozicija otkrila građanima na koji način je izvršena izborna krađa. Napetost počinje da raste.

I pored ogromnog bunta demonstranata, ni te večerni, a ni kasnije, nije bilo ozbiljnih incidenata u Nišu. Jednom je policajac pogođen nekakvim gvozdenim šrafom sa obližnjeg gradilišta, ali nije utvrđeno da li je meta bio on ili Živković, koji je u tom trenutku prolazio. Okej, i neko je, navodno, traktorom uleteo u pekaru Bata Bane i demolirao je. Koalicija Zajedno postiže dogovor sa tadašnjim načelnikom SUP-a Radisavom Gvozdenovićem da neće biti nikakvog uništavanja imovine, niti sukoba sa policijom dokle god se uvažava pravo građana da protestuju.

- Gvozdenović je to poštovao i on je u centralu policije slao izveštaje koji su umanjivali naše realno prisustvo, tako da njegova centrala nije odmah shvatila snagu tog protesta, zbog čega je on, nakon priznavanja rezultata, i smenjen. Ali sam ga ja zato vratio na mesto šefa policije 2000. godine – priča Živković.

Studenti naoružani indeksima, ulica Petog kongresa, danas Nikole Pašića

Iako je opozicija bila solidno kadrovski organizovana, studenti niškog Univerziteta istovremeno započinju odvojene proteste. Studenti su već u nekoliko navrata punili niške ulice, ali kako imi priča Boban Arsenijević, tada učesnik, a danas profesor na departmanu za srbistiku Filozofskog fakulteta u Nišu, većini se nije dopalo što su ranije proteste predvodile njihove kolege sa političkim ambicijama.

- I tako su 1996. godine (studenti) sami uzeli stvari u svoje ruke i krenuli u tu priču. Mislim da je specifičnost ovih protesta to što su ih inicirali i vodili najbolji studenti među njima – priča Arsenijević za VICE.

Vladimir Đorđević, još jedan učesnik studentskih protesta koji danas radi kao menadžer sadržaja u niškom Media & Reform Centru, smatra da ne treba romantizovati situaciju.

- Bilo je super, ali nije bilo tako sjajno. Studentski protest je bilo teže organizovati, savezi studenata su bili u partijskim rukama. Onda su pojedinci krenuli da organizuju ljude, zakazuju zborove koji su mogli samo na hodnicima da se održe. Takođe, gomila studenata nije pokazivala želju da učestvuje - priča danas.

Istrajnost je bila najbolja strana protesta, kaže. Uvek je bilo studenata koji su podržavali i proteste koji su se održavali poslepodne i znalo se kada i gde možes da sretneš neku grupu i šta se dešava. Ipak, za razliku od Živkovića, on misli da je potpuna slučajnost što su protesti krenuli baš iz Niša

- Ne postoji nikakva romantična priča koju ljudi često ponavljaju, pokušavaju da prave, da se u Nišu javila obnovljena građanska svest. To je nemoguće, jer je Niš u to vreme bio radnički grad i većina radnika je bila za SPS. Bilo je antikomunizma, on je bio popularan i moderan u to vreme svuda u istočnoj Evropi pa i u Srbiji, ali kod mladih. Da budeš protiv bande crvene. Mladi su pokrenuli taj protest, i zato je to prvo studentski, pa tek onda građanski, to jest, politički protest – priča on.

Vladimir Đorđević na studentskom protestu

I kako u gradu postoje dve struje okupljene oko istog cilja, protesti vremenom postaju sve masovniji i kreativniji. Na primer, akcija sprovođenja izborne komisije na sud: jedanaest studenata - koliko je bilo članova izborne komisije - odeveno u zatvorsku odeću, prolazilo je kroz špalir demonstranata dok su ih pratile kolege u policijskim uniformama, sve do suda.

- Stvarno je postojala podrška koja je sa neke strane davala legitimitet protestima i sa druge strane ulivala hrabrost studentima da istraju u svojim namerama. – priča Katarina Lazerević Brdar, profesorka sociologije niške gimnazije "Bora Stanković".

Jedan od najupečatljivijih događaja je svakako bilo pešačenje do Beograda na razgovor sa Miloševićem.

- To je doprinelo afirmaciji protesta, ljudi su videli i počeli da doživljavaju proteste kao legitimnu političku snagu u društvu – priča Arsenijević.

Studenti sa glumcima Sergejem Trifunovićem i Vojinom Ćetkovićem

Iako su učesnike zanimale političke ideje, studentski protesti bili su pravi socijalni filter za okupljene mlade. Vladimir Đorđević ih smatra svojevrsnim društvenim mrežama u stvarnosti, u doba začetaka interneta i mobilne telefonije u Srbiji.

- Interesovale su nas ribe koje bi se pojavljivale, razmenjivali smo kasete, ploče, knjige. Upoznao sam tone ljudi koje ne bih upoznao ovako. I u tome vidim neku vrednost tih protesta, ali pričam iz pozicije jednog klinca - kaže on.

Ali meni, pada na pamet kako bi izgledalo danas, u organizaciji moje generacije koja skoro da ne ume sopstveni rođendan da organizuje bez tehničke podrške, okupiti par hiljada ljudi na trgu.

Božilović misli da je nedostatak tehnologije bila prednost, a ne mana, jer je komunikacija licem u lice održavala prisnost među okupljenima. Obaveštenja o protestima izlazila su u listovima Borba i Srpska reč, al Arsenijević kaže da su imali dosta vremena da informišu ljude.

- Bili smo u štrajku, imali smo ceo dan da se organizujemo. Na svakom fakultetu je bila po jedna kancelarija studentskog saveza, koja je pretvorena u kancelariju za organizovanje protesta gde bi se pravio plan za sutra, delila zaduženja, obaveze. A na ulazu u Banovinu, nakon gostovanja neke viđenije ličnosti, jedan od nas bi čitao vesti i programe za sledeće dane - prepričava mi te dane.

Cepanje štampe ispred zgrade Narodnih novina

Koalcija Zajedno je pozivala ljude telefonima, koristeći se i "drevnom tehnikom" prenosa informacija od usta do usta. U upotrebi su bili i tzv. Lajavci, automobili sa zvučnicima koji bi gradom obaveštavali ljude.

Protesti su bili glasni. Tokom studentske akcije "Buka u modi", rođen je kultni proizvođač buke Drndafon – ofinger za koji je zavezana šerpa puna metalnih predmeta.

Jednako su glasni bili i građanski protesti u centru grada. Jednom prilikom je zvižduk protiv Miloševića trajao četrdeset pet minuta.

Drndafon

Niš je tada, kao i ostali gradovi u Srbiji, bio u medijskom mraku. Televizija Nais i nekadašnja TV5 su među retkima izveštavali sa protesta. Lokalni dnevni list Narodne novine bio je u državnom vlasništvu i demonstracije nisu postojale. Saša Đorđević, foto-reporter, radio je tada za Narodne novine i bez obzira na stalna upozorenja urednika da bi mogao da ostane bez posla, snimao sve vezano za proteste.

- Svakog dana sam im davao fotografije uz reči: "To se dešava u našem gradu", ali oni nisu reagovali – priča Đorđević za VICE.

Jedna fotografija protesta se ipak "slučajno" pojavila u Narodnim novinama. Đorđević je prethodnog dana bio dežuran i trebalo je da uradi fotografiju za rubriku Niš noću. Pošto je slikao protestnu šetnju građana, Saša je sačekao da dežurni urednik deska ode i iskoristo priliku da pošalje sliku i legendu u prelom. Sledećeg dana je jedna mala fotografija osvanula na dnu strane u novinama.

- Pozvali su me na razgovor i upozorili me uz reči: "A, bre, nisi normalan" – priča mi Saša.

Fotografija: Saša Đorđević

Ostatak Srbije imao je imao iskrivljenu sliku o događajima iz Niša jer je državna televizija izveštavala o "šačici" nezadovoljnih ljudi.

- Oni su nam najviše pomogli tim laganjem, jer su Nišlije to primećivale. Ljudi dođu na miting i znaju da je bilo nekoliko hiljada ljudi, a onda na televiziji vide samo kadrove snimljene nekoliko sati pred početak protesta. Što je bila veća haranga protiv nas, to je bio veći odziv demonstranata – priča Živković.

I u ovoj današnjoj, demokratskoj Srbiji na evropskom putu, kada se ponovo skida prašina sa rečnika starih političkih majstora, pa dobijamo neprijatelje države i strane plaćenike, moram da se zapitam kakve su pritiske trpeli akteri studentskih i građanskih protesta tokom jednog od najmračnijih perioda naše istorije. Arsenijević priča da je bilo meke sile, kao i, povremeno, velikih pritisaka, pa i prebijanja.

- Jednom je ovde u prostorije Saveza došao momak koji je hteo da priča sa mnom i kako smo duže pričali, tako je on nekako posredno sve više otrkivao kako radi za DB ili neku tajnu policiju – seća se Arsenijević.

Izborna komisija sa stražarima

Božilović kaže da je doživljavao pritiske sa drugih strana, ali da je tadašnji dekan Miladin Ilić tolerisao njegove opozicione akcije. Kao upravnik katedre za sociologiju na Filozofskom fakultetu, Božilović je naredio prekid nastave, što je dalo vetar u leđa mnogim studentima.

Katarina mi kaže da su njeni roditelji bili zabrinuti, ali su studenti, po dobijanju podrške profesora, postali "slobodniji u svemu tome, bez straha za posledice."

I, posle skoro tri meseca, došao je kraj. Kao što tri godine kasnije nije došao taj danas mnogima neprežaljeni šesti oktobar, i tada je euforiju oko priznavanja izborne volje ubrzo smenila poluapatija, razočarenje postupcima opozicije. Mnogi su danas pitaju da li je sve to vredelo?

- Rezultati nisu postignuti, gledano dugoročno, da li zato što smo mi bili politički nevini pa smo verovali da će ostaviti neke bolje, pozitivnije posledice i doći do neke vidljivije, opipljivije demokratizacije društva, ne samo formalno, već i stvarno. Ali u tom momentu na tom mestu, to je bila prava stvar – smatra Katarina Lazarević Brdar.

Boban smatra da je vredelo, ali da ljudi tada nisu bili dovoljno zreli i svesni daljeg razvoja situacije.

- Bili smo poneseni tom energijom i optimiznom, da je to to i da će nadalje sve biti med i mleko i samo na bolje ići. Najveća greška je što je najteži rad sledio posle protesta, a toga nije bilo – kaže Arsenijević.

Đorđević vidi dobre i loše strane protesta, ali smatra da bi bio licemer kada bi rekao da rezultati nisu postignuti.

- Srbija danas i onda su dve potpuno različite planete – kaže Đorđević.

Zima 1997. studenti na gradskom polju

Kako ne bih upao u nešto što Britanci nazivaju nostalgia porn, morao sam da uključim vremeplov i prebacim se u drugu deceniju dvehiljaditih. Ne sećam se na kojoj sam godini studija bio, ni povoda, ali znam da je najavljen protest studenata ispred zgrade Filozofskog fakulteta u Nišu. Epilog – bilo je više snimatelja nego demonstranata. Priznajem, nisam bio.

Sahrana skupštine

Možda su današnji studenti aktivniji od mene? Marija Petković, studentkinja sociologije, kaže mi da nije politički aktivna i iz političkih razloga ne bi izašla na protest.

- Verovatno bih izašla ako se osetim lično i egzistencijalno ugrožena... možda – kaže Marija.

Njen kolega Đorđe Mitić bi pre svega proučio protest i njegovu ideološku pozadinu, pa bi zatim doneo odluku.

- Ako bi protesti imali liberalan predznak, kao ovi u Beogradu, onda verovatno ne bih, ali ako se vode zarad nekih vrednosti za koje se zalažem, onda bih se verovatno priključio – smatra Đorđe.

Moj nekadašnji kolega Luka Radulović je nedavno, uz pomoć jedne trol fotke, uspeo da okupi 53 hiljade ljudi koji su protiv aktuelnog premijera. Obustavio je čitavu priču jer ga nije zanimalo da bude revolucionarni vođa, već je, prema njegovim rečima, to uradio kako bi pokazao ljudima koliko ih mnogo ima i koliko su moćni. Ipak, on smatra da postoji velika razlika između energije koja je vladala 1996. i one danas.

- Bitna razlika je u tome što posle velike ekonomske krize, u paklu građanskih ratova koji teraju na revolt, postojala je nada da može biti bolje... vera u zapadni svet i njihovu nameru da nam pomognu da sklonimo Slobu – kaže Luka. Danas toga nema.

Studenti napreduju iz pravca Filozofskog fakulteta

Pre nego što sve starije generacije raspale po omladini kako ne radi ništa sem što bulji u telefone i pogoršava skoliozu, pitanje od milion dolara je da li bi akteri nekadašnjih protesta, posle dvadeset godina, ponovo izašli na ulicu?

- Uvek – kao iz topa odgovara Boban. – Odmah! Mislim da je uvek dobro izaći na ulice i da svaki sledeći izlazak ima veće šanse da uspe.

Istu odlučnost pokazuje i Zoran Živković.

- Naravno. Žao mi je što još uvek moramo da razmišljamo o takvim metodama borbe za bolju i normalnu Srbiju. Mnogo je bolje da se te stvari rešavaju kroz institucije, na jedan civilizovan način dostojan 21. veka. Ali i protesti su deo i 21. veka – kaže.

Proveo sam dane pričajući sa akterima najvećih protesta, ali nisam siguran koliko me je uspešno zaposeo taj revolucionarni duh. Da li sam spreman da izletim iz sopstvene zone udobnosti i zamrznem život zarad viših ciljeva? Nisam siguran. Srećom, tu su starije kajle da me podstaknu.

Božilović i danas studentima priča da bi rado krenuo sa njima i stao na čelo, tražeći bolje uslove života, ali da ljudi moraju da preduzmu inicijativu, a da ne traže promene od drugog.

- Vlast se danas boji mase. Na pedeset ljudi oni ne trepnu, ali kad izdađe deset-dvadeset hiljada, njima krenu da se tresu gaće – kaže.

Eto, to kaže profesor, a od takvih bi, valjda, trebalo da se uči.

Novinar-saradnik na tekstu Ivan Dinić

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu