​Užasavajuća priča o dva crna brata koje su naterali da budu cirkuske nakaze

1899. godine su braća Džordž i Vili Mjuz, koji su tada imali devet i šest godina, oteti iz Truvajna, Virdžinija, i silom odvedeni u cirkus. Oba brata su bila albino i roditelji su im bili afroamerikanci, u doba kada su crni ljudi imali malo ili nimalo prava. Njihova bela koža i crnačke crte lica su bili egzotična pojava, što su braća Ringling i Barnam & Bejli eksploatisali u svojoj „Najboljoj predstavi na svetu", terajući ih da u cirkuskim tačkama glume ljudoždere, glupave „nakaze", i „ambasadore sa Marsa".

Ova braća su bila međunarodne zvezde mnogo pre pojave televizije, nastupali su pred gomilama ljudi u Bakingemskoj palati i u njujorškom Medison Skver Gardenu. Ali tokom svog tog vremena, njihova majka Harijet je odbijala da prihvati da su otišli, i skoro dobre tri decenije je pokušavala da ih vrati.

U svojoj novoj knjizi Truvajn: dvojica braće, kindapovanje i majčina potraga: Istinita priča o jugu pod zakonom Džima Kroua, novinarka Bet Mejsi daje opčinjavajući opis najekstremnijeg ugnjetavanja crnih ljudi početkom dvadesetog veka. Ona prenosi priču braće Mjuz, ali što je važnije, opisuje potragu njihove majke za njima. Decenijama je dobro čuvana priča o tome kako su „Eko" i „Iko", kako su ih zvali u cirkusu, ponovo postali Džordž i Vili, bila poznata samo članovima njihove porodice – od kojih su mnogi bili nepismeni. Mejsijevoj je bilo potrebno 25 godina da sklopi celu priču, uz pomoć „pristojne istrajnosti" i sticanja poverenja kod preostalih članova porodice, pre nego što su podelili svoju čitavu priču s njom.

U knjizi Mejsijeva slika upečatljiv portret ruralne Virdžinije, komplikovane slave cirkuskih nakaza, i priča izuzetnu priču jedne crne žene koja se suprotstavila belim muškarcima u naporu da od dva dečaka od imovine ponovo napravi ljudska bića. Nedavno sam razgovarao sa Mejsijevom o putu braće Mjuz, o tome zašto njihova majka zaslužuje priznanje, i kako je rasizam tokom ere vladavine zakona Džima Kroua bio mnogo podmukliji od toga što su postojale odvojene česme.

VICE: Pre nego što sam pročitao ovu knjigu, priča braće Mjuz mi nije bila poznata. Možete li da nam kažete nešto više o njihovim životima na vrhuncu „slave", da tako kažem?

Bet Mejsi: Bili su jedna od glavnih tačaka u cirkusu braće Ringlin i Barnuma & Bejlija, tokom većeg dela dvadesetih i tridesetih godina, u doba kada je taj cirkus, kojeg su zvali „Glavni", vladao, i kada je cirkus bio vrhunski vid zabave u Americi. Pored Božića, dan kada cirkus dođe u grad je bio najvažniji dan u godini, ljudi bi se u ranim jutarnjim časovima sjatili da gledaju istovar cirkuskih vagona, čak i kada nisu imali para da kasnije u toku dana plate kartu za predstavu.

Braća Mjuz su nastupala pred britanskom kraljevskom porodicom, i na rasprodatim nastupima u Medison Skver Gardenu. Njihove tačke su se ponekad pominjale na naslovnoj strani Njujork Tajmsa. Kada su bili u ranim tinejdžerskim godinama, prikazivali su ih samo kao „eksponate" u putujućim cirkusima; njihova mlečno-bleda koža i plave oči su smatrali za dovoljno dobru novotariju. Posle par godina, menadžeri su im kao rekvizite dali instrumente, ali ta šala im se obila o glavu. Ispostavilo se da braća Mujz imaju sposobnost da kada jednom čuju neku pesmu, odmah nauče da je sviraju, na skoro svakom instrumentu, od ksilofona, preko saksofona, do mandoline.

Površno gledano, njihova priča je poprilično neverovatna, ali vi ste kopali mnogo dublje i proveli 25 godina istraživajući je. Kako je izgledao taj proces?

Kada sam prvi put pitala Nensi Sonders da li mogu da napišem priču o njenim čuvenim deda-ujacima, ona mi je rekla (kao i mnogima drugima koji su pokušali da pišu o tome) da se gubim. Deset godina kasnije, posle smrti Vilija Mjuza, dozvolila je jednom mom kolegi i meni da napišemo feljton, ali nam nije mnogo toga rekla. Ključna je bila pristojna istrajnost, bilo je nužno stalno joj se obraćati. Kao što dobitnik Pulicerove nagrade Robert Karo kaže, „vreme je jednako istini". Potrebno je vreme da izgradiš odnos sa subjektom i da stekneš njegovo poverenje. To se u današnjem hiper-mobilnom društvu izgubilo, rekla bih. Ja sam jednorog u svetu novinarstva; ostala sam u istom gradu srednje veličine, i mislim da mi je taj ostanak omogućio da napišem dve veoma dobro istražene knjige.

Možete li da mi kažete nešto više o majci braće Mjuz, i o poteškoćama na koje je nailazila dok je pokušavala da vrati svoje sinove?

Ona je prava neopevana junakinja – nepismena crna sluškinja u doba najsurovijeg zakona o segregaciji Džima Kroua, u gradu u kojem je šef policije osnivač i predvodnik Kju Kluks Klana. Suprotstavila se ne samo njemu, već i moćnim advokatima Ringlinga (kada se uspešno izborila za to da njeni sinovi budu pušteni iz cirkusa). Zamislite samo koliko je bila smela. Mogli su da je linčuju. Ako je bila u stanju da se par decenija suprotstavlja tim moćnim silama, ne prestajući da ruši sisteme koji su bili osmišljeni da krše njena ljudska prava, zamislite kakva bi bila danas. Neko bi trebalo da podigne spomenik u njenu čast. Ona je moćnicima govorila istinu. Bila je totalno žestoka.

Nije umela da čita, zato što žeteoci u ruralnoj Virdžiniji nisu išli u školu. Ne znam zasigurno kako je znala da su joj sinovi u cirkusu onog dana kada je 1927. godine došla da ih odvede nazad. Rođacima je rekla da joj se to javilo u snu. Ono što svakako znamo je da je to bilo gotovo samoubilački smelo s njene strane, da se u cirkusu suprotstavi advokatima Ringlinga i osmorici policajaca i da se uspešno izbori za povratak svojih sinova. Od nje se kao od crne žene očekivalo da zna gde joj je mesto.

Kako su se u cirkusu ophodili prema braći Mjuz? Da li im je život postao lakši kada su se proslavili?

Bili su nepismeni, jer im nikada nije bilo dopušteno da idu u školu, tako da nisam imala pakete pisama po kojima bih mogla da kopam. Pričali su rođacima da su im prve godine dok su nastupali u raznim predstavama bile traumatične, jer su ih držali pod ključem i rekli im da im je majka umrla. Takođe znamo da su ih u medijskim izveštajima stalno ismevali, a niko nije doveo u pitanje činjenicu da su žrtve trgovine ljudima.

Kada im je majka isposlovala slobodu i nagodila se sa cirkusom, njihov izbor je bio da se vrate u njega, ali to je bio veoma komplikovan izbor. Šta je bilo bolje – život kod kuće u prenatrpanoj kolibi od 150 kvadratnih metara, bez tekuće vode (i gde su ih ljudi ismevali i zagledali), ili život na putu u cirkusu (koji je do tada već postao jedini dom za koji su znali)? Život im je bio bolji kada su dobili kompenzaciju i kada im je bilo dozvoljeno da posećuju majku. Čak se i samo po fotografijama vidi da su posle toga bili srećniji.

Hariet Mjuz, fotografija je vlasništvo Nensi Sonders

VICE: Kako era Džima Kroua na jugu o kojoj pišete u ovoj knjizi može da se uporedi sa onime što se danas događa u odnosu između rasa u ovoj zemlji?

Bet Mejsi: Erika Tarner, kojoj su braća bili čukundede-ujaci, pri kraju knjige priča sjajnu anegdotu iz 2015. Bila je u srednjoj školi, na času psihologije, posle nereda u Baltimoru, povodom ponašanja policije prema Frediju Greju. Njeni uglavnom beli školski drugovi iz predgrađa su kritikovali pljačkanje, dok je ona pokušavala da objasni kako se ti događaji ne odvijaju u vakuumu, već su posledica vekova sistematske eksploatacije i pristrasnosti.

Toliko mnogo belaca ne želi da priča o rasnim pitanjima; to im je nelagodno. Mnogi rezonuju da je robovlasništvo ukinuto pre više od veka, i da ljudi koji danas žive nemaju nikakve veze s njim. Ali detalji ove priče, od ropstva preko segregacije, do građanskih prava i masovnih hapšenja, u srži su današnjeg američkog života. Navela sam primer jedne starije gospođe koja se još uvek strese kada se seti uvreda na rasnoj osnovi koje su joj upućivali dok je odlazila u školu, ili jedne radnice na polju kojoj su ručak dodavali kroz prozor i koja je bila prinuđena da jede napolju, na hladnoći, zato što je „crnjama zabranjen ulaz".

Rasizam je bio mnogo podmukliji i ukorenjeniji od toga što su postojale odvojene česme. I iako protekle tri decenije pišem uglavnom o marginalizovanim ljudima, bilo je mnogo surovije nego što sam mislila. U novinama širom zemlje su izlazili rasistički stripovi, uključujući i Hambonove meditacije. Većina belaca je crnce smatrala nižim bićima, uključujući i većinu naših belih predaka, od kojih su neki profitirali od sistematske eksploatacije potlačene crne klase. Mislim da svi mi treba da prihvatimo deo tog nasleđa. A da bismo ga prihvatili, prvo moramo da ga priznamo.

Narativ vaše knjige možda je fokusiran na eksploataciju ove braće, ali u stvari se bavi mnogo širim temama, kao što je ljubav.

Cirkuska tačka je možda ono što ljude uvuče u priču, ali ovo je zapravo knjiga o brisanju istorije, i o tome kako je jedna porodica sistematski uništavana od strane institucija predvođenih belcima. U srcu Truvajna su napori dve snažne crne žene koje su agitovale za pravdu za svoju porodicu. Ne samo Harijet, majka, već i njena čukun-unuka Nensi, koja je tužila najveću kompaniju u gradu, kada su kasnije u životu prema Viliju Mjuzu loše postupali. Dok je odrastala, Nensi su se rugali i ismevali zbog njenih ujaka, podjednako i crnci i belci, i odavno je na lice stavila masku nepopustljivosti. Njeni rođaci je od milja zovu Upravnica. Posle 25 godina mi je konačno dozvolila da ispričam ovu priču, ne toliko zbog svoje porodice, koliko zbog toga što veruje da ljudi treba da nauče da prihvate međusobne razlike. Takođe i zbog toga što je verovala da njen ujka Vili – koji nikada nije intervjuisan – zaslužuje da barem jednom ima poslednju reč.

Pratite VICE na Facebook, Twitter, Instagram