Ja sam HIV-pozitivna. Ovako izgleda moj ljubavni život

Kada je spisateljica i aktivistkinja Džuno Roše ranih devedesetih dobila dijagnozu HIV-a, osećala se kao da su je osudili na smrt. Ona objašnjava kako je bilo zabavljati se i ponovo pronalaziti intimu dok živiš sa HIV-om.

pisao Juno Roche; Ispričano Sirin Kale
|
sep 3 2018, 6:00am

Ilustracija Soofiya Andry

Prethodno objavljeno na Boadly.

Moj prvi put je serija kolumni i podkastova koji istražuju seksualnost, rod i nastranost širom otvorenih očiju device. Svi znamo da je "prvi put" mnogo više od skidanja đane. Od eksperimentisanja sa nastranošću do isprobavanja nečeg novog i divljeg, svi doživljavaju na hiljade prvih puta u spavaćoj sobi — tako seks ostaje zabavan, zar ne?

Ove nedelje, spisateljica i aktivistkinja Džuno Roše otkriva svoje iskustvo življenja i zabavljanja sa HIV-om. Možete poslušati My First Time na Google Podcasts, Apple Podcasts, Acast ili gde god već da slušate podkastove.

Otkrila sam da imam HIV na stvarno neobičan način. Mom tadašnjem partneru ozbiljno je pozlilo i bio je hitno prebačen u bolnicu, gde se ispostavilo da ima veoma tešku bolest povezanu sa AIDS-om. Bili smo zajedno 10 godina, zajedno smo uzimali drogu u venu i imali nebezbedan seks mnogo puta, tako da sam znala da i ja sigurno imam virus HIV-a. Bilo je to ranih devedesetih, pre lekova za HIV, kad su vam lekari bukvalno saopštavali da ćete umreti. Ali morala sam da budem pozitivna zbog svog partnera, jer je on bio ozbiljno bolestan.

Uradila sam HIV test i bio je pozitivan. U ono vreme, dali bi vam dokument koji bi govorio da imate prava na neke pogodnosti i da se ne očekujete da ćete poživeti duže od šest meseci. Bilo je to veoma teško. Delovalo je kao nekakva kazna. Ali sećam se da sam se osećala prkosno: bila sam prva osoba u mojoj porodici koja je išla na fakultet i rekla sam sebi, ako ću već da umrem, umreću sa diplomom.

Ljudima je teško da do kraja pojme kako je bilo pre lekova za HIV. AIDS se doživljavao kao kuga za koju si sam kriv, zaslužio si da umreš, i umrećeš, tako da ni za koga nećeš dugo predstavljati problem. Bićeš tu jedan kratak vremenski period i nestati — kao što i treba. To je bilo opšte osećanje. Bilo je teško proživeti taj vremenski period. Bilo je teško čak i pronaći lekara ili zubara, jer su svi odbijali da vas leče. Ljudi nisu želeli ni da nas pipnu.

Na mom koledžu nikad nije bilo nikoga sa HIV-om i želeli su da odem. Govorili bi mi: “Šta ako se posečete?” Ljudima sa HIV-om govoreno je da imaju toksičnu krv i da ne smeju da je puštaju. Studirala sam lepu umetnost i filozofiju, i ostala sam. Moj rad se skoncentrisao na to kako je kad si HIV pozitivan. Pravila bih instalacije u kojima bih farbala zidove nečije tuđe instalacije u belo ili im pokrivala pod tepihom. Bile su to nevidljive instalacije. Tako sam se osećala: kao da je svet želeo da budem nevidljiva ili da nestanem, tako da su moja umetnička dela bila način da egzistiram u svetu dok sam istovremeno stravično potčinjena i ljubazna.

Moj partner je preživeo i mi smo raskinuli. Iz tog vremena najviše se sećam osećaja autsajdera. Niko od nas nije želeo tako da se oseća, ali naučila sam kako da budem autsajder. Odlazila bih kod ljudi na večeru i pažljivo bi me motrili da slučajno ne uzmem nečiju čašu. Ali nisam bila ljuta, ne tada — postanete krajnje potčinjeni. Ali HIV je učinio da postanem tvrdoglava po pitanju ostanka na fakultetu.

Trebalo mi je dugo vremena da počnem da izlazim sa drugima nakon što sam dobila dijagnozu. Volela sam seks, želela intimu sa drugima i da upoznajem nove ljude, ali sam znala da moram da im kažem za svoj HIV status. Kad ste trans žena sa HIV-om, postoji izvesna opasnost u tome da otkrijete tako nešto potencijalnom partneru. Neki muškarci su reagovali neverovatno agresivno. S druge strane, ponekad bih rekla nekom i on ne bi imao ništa protiv, a ja bih se osećala kao da moram da se zaljubim u njega zato što me je prihvatio. Mnogi ljudi sa HIV-om koje znam ostajali su u postojećim vezama jer je tako bilo lakše. Mislim, bukvalno su postojale naslovnice dnevnih novina koje su govorile: “Otpremite ih sve brodom na neko ostrvu da tamo pomru.” I vi sad pokušavate da se zabavljate u tom okruženju. To je vaša etiketa. Niste privlačni, smešni, obrazovani, pametni, dobrostojeći. To nisu vaše etikete. Vaše etikete su: treba vas poslati na ostrvo, zaslužujete da umrete. I vi pomislite: Da li treba da kažem nekom da je to moja etiketa? Šta ako sam otkrije?

Sećam se da sam upoznala nekog ko mi se dopao i želela da budem u vezi s njim, i zamolila sam druge da otkriju kako bi on reagovao kad bi saznao za moju dijagnozu. Kad smo imali seks, bilo je teško zato što sam se —iako mi je bio strašno privlačan — mnogo brinula. Mentalno nisam bila prisutna, zato što sam se trudila da budem sigurna da je sve u redu sa kondomom i svim ostalim.

Čak i danas, ako kažem “Ja sam trans žena koja živi sa HIV-om” u biografiji na Tinderu, nikad mi se niko ne javi. Ali razumem svoje telo i koliko sam važna u ovom svetu, i ja sam sebi seksi i privlačna. Takođe, privlače me trans-muževni ljudi, što je utešno, jer osećam da imam svoje ljude i svoju zajednicu. Dakle, zabavljanje je za mene ponovo postalo predivno i uzbudljivo, u mojim pedesetim.

Budući da je moje viralno opterećenje nedetektovano, ne osećam da nužno moram reći svojim potencijalnim partnerima da bolujem od HIV-a, jer ne mogu da prenesem svoj virus. Ovih dana, potpuno je i krajnje bezbedno za nekoga ko je na dobrim lekovima da ima seks. Jedna od dobrih stvari za mlade ljude koji dobiju dijagnozu danas jeste da oni mogu da postanu nedetektovani veoma brzo.

Kad bi me neko odbio zato što sam HIV pozitivna, ja bih pomislila: Svet je stvarno jedno usrano mesto zbog ljudi kao što si ti. Zašto ljudi kao što si ti jednom već ne nestanu? Mislim da je veoma važno za dugoročne preživele od HIV-a da dele svoje lekcije sa ljudima. Upravo sam započela globalni projekat pod imenom: “Život i ljubav sa HIV-om” i to je platforma za žene širom planete koje mogu da podele eseje o iskustvu života i ljubavi sa HIV-om.

Savet koji bih dala ljudima koji su upravo dobili dijagnozu HIV-a je: dišite. Dajte sebi vremena da to svarite. Okružite se ljudima kojima istinski verujete i podelite to s njima. Jer imaćete osećaj da je svemu došao kraj, ali nije. Lekovi su danas sjajni — uzimam isti lek već 17 godina i gotovo da nema nikakvih nuspojava. I budite dobri prema sebi. Jer život je suviše kratak da na sebe primate sve ono što drugi žele da vam natovare.

Više na VICE
Vice Channels