Iznenađujuće pozitivni efekti pesimizma

Autor i profesor Judžin Taker nam priča o tome kako pesimizam može da bude oblik samopomoći.

|
aug 11 2018, 6:00am

MHJ / Getty Images

Ovaj članak se prvobitno pojavio na Tonic-u.

Je li svet uvek bio ovoliko loš? Judžin Taker, autor i profesor studija medija na Novoj školi u Njujorku, misli da jeste. Njegova nova knjiga, Beskrajna rezignacija, verovatno je nova prekretnica u filozofiji; govori o pesimizmu i skicira beznadežnu filozofiju za beznadežni svet.

Ako je Moć pozitivnog razmišljanja kanalisala američki posleratni optimizam pedesetih godina, onda je Beskrajna rezignacija – koja je izašla 19. jula – naša savremena elegija. Ne trebaju ti osnovne studije da bi je razumeo. Nema bibliografije i fusnota, ali njene stranice su krcate aforizmima i kratkim provalama. Ipak, možeš stvarno da porineš u jamu očaja i agonije ako čitaš ovakve stvari; nije za svakoga.

Taker pokriva sledeće, i još mnogo toga: to da ne postoji kosmički značaj mojih pratilaca na Tviteru; da broj koraka koje sam danas napravio neće učiniti da živim duže. Da će svi moji strahovi, sumnje i postignuća završiti na istom mestu: u zaboravu, u nepostojanju; da je život samo trenutna omaška svesti, kratak prekid između nepostojanja.

Na neki uvrnuti način, sve ovo čini da se osećam bolje. Pesimizam mi pomaže da usvojim drugačiji stav kada stvari postanu ophrvavajuće beznadežne, kao čamac za spasavanje u beskrajnom čelično sivom okeanu. Pozitivno razmišljanje – za mene – je više kao nalaženje čamca za spasavanje za koji, kada ga zgrabiš, shvatiš da se ispumpao.

Takerov pesimizam nije uticao samo na mene, već i na mas-medije i kulturu generalno. Korice njegove prethodne knjige U prašini ove planete, nekako su završile u jednom od Džej Zijevih muzičkih spotova. HBO-ov scenarista True Detective Nik Picolato navodi Takera kao uzor za nihilizam Rasta Kola, koga u prvoj sezoni igra Metju Mekonahju. Ako si Glen Bek, Takerov pesimizam je politička pretnja. U segmentu iz septembra 2014, Bek je gotovo deset minuta svoje emisije posvetio načinu na koji „pop-nihilizam“ preuzima našu kulturu, i nekoherentno karakteriše Takerovu filozofiju kao oblik „progresivne eugenike“.



Intervjuisao sam Takera o pesimizimu, poniznosti zbog nemanja odgovora, i zašto Smorena (i Smoren) Bedak zapravo mogu da žive duže i zdravije živote nego optimisti.

Jeste li vi pesimista?
Ja sebe ne opisujem kao pesimistu. Knjiga u velikoj meri govori o pesimizmu, i ima nekih stvari u kojima se identifikujem sa misliocima koje pominjem. Ali uvek veoma zazirem od etiketiranja koje je u kulturi često, i filozofi ga često i sami primenjuju. Filozofi su ozloglašeni po tome što trčkaraju unaokolo u nekoj vrsti liberalnih plemena. Ili su realisti ili empiristi, ili spekulativni realisti, ili šta god da su, ništa od toga ništa ne znači. To je samo etiketiranje.

Dakle, iznošenje takve deklarativne izjave o sebi nije korisno, kada je u pitanju to šta želite da radite kao filozof?

Postoji nešto uzaludno u tome da se deklarišeš kao pesimista, u smislu da mnogi ljudi o filozofiji misle da je, pod a) ono kada skapiraš neke stvari; i pod b) da si svemu nadenuo ime, a onda, pod c) da ćeš – na samozadovoljni način – podeliti to što si skapirao sa svim koji to nisu.

A ono što mene zanima kod mnogih pisaca i mislilaca o kojima pišem je to što su i oni sasvim zbunjeni. U čudu su. Prepuni su nesigurnosti. Veći deo vremena, njihovi argumenti potonu u trućanje. Često su puni poniznosti, i tema koja stalno iskrsne nije to da sve znaju, već neuspeh i uzaludnost. Važna poenta je da niko od ljudi koje pominjem, kao što su Šopenhauer i Niče, nikada ne koriste izraz pesimizam da bi opisali ono što rade. To je nešto što na šta su se kasnije istoričari, profesori i ostali osvrnuli i rekli da oni rade ovo. I to je bio način da stvari počnu da se etiketiraju. Ali meni je to zanimljivo, zato što je to samopodrivajući način da kažeš, „Ja sam pesimista“.

Šta je tačno pesimizam?

Pa, mogu da ti dam dve verzije. Postoji definicija iz rečnika, koja obično ima par varijacija. Jedna je da je svet u kome živimo najgori od svih mogućih svetova. Druga varijacija je da je život osuđen na patnju i neuspeh, a malo apstraktnija verzija je da je nepostojanje poželjnije od postajanja. Ali opet, mislim da ako razbistriš radove Kjerkegora, Šopenhauera i Niča, teško da ćeš naći da je iko od njih rekao nešto slično.

Meni je pesimizam zanimljiv zato što ima neke veze sa ograničenosti razmišljanja, ograničenjima ljudskosti, na kraju krajeva. A postoji neka vrsta procesa koji se odvija između razmišljanja o uzaludnosti, i uzaludnosti razmišljanja.

Studija iz 2013, koju je objavio Američko udruženje psihologa otkriva da „pesimizam povodom budućnosti može da dovede do dužeg, zdravijeg života“. Istraživači zaključuju, „Optimistični stariji ljudi suočeni su sa većim rizikom od invaliditeta“ Da li vas ova otkrića iole iznenađuju?
Nije iznenađujuće da se ovako nešto pojavi, u smislu da prikaže pesimizam kao neku vrstu zapravo zdravijeg stava. Bilo je retkih filozofskih knjiga u kojima se tvrdilo nešto u sličnom smislu. Mislim da se ono o čemu oni govore možda može bolje opisati kao realizam – neka vrsta otrežnjavajućeg pogleda na svet, lišenog bilo kakve vrste ideala. Pomisao da ako nemaš nikakva očekivanja, onda ne možeš da se razočaraš.

Neki filozofi su veoma povučeni i u svoju filozofiju ne uključuju svoja lična, proživljena iskustva, ali vi ste otvoreni povodom toga da patite od hroničnog bola. U kakvoj vezi je pesimizam sa vašim stanjem, ako uopšte jeste?

Mislim da je za svakoga ko ima iskustva sa spektrom hroničnih problema, od depresije do hroničnog bola, jedna od najdubljih i najviše razarajućih stvari to što ne postoji uzrok. U smislu žaljenja zbog hroničnog bola, koliko vremena nam je preostalo? Patnja je alfa i omega mnogih tradicija misli: hrišćanstva, budizma, klasične indijske filozofije, klasične kineske filozofije. To je zanimljivo, zato što je u isti mah i univerzalno, i relativno. Svi pate. Ali, uvek postoji neko ko pati više od nas, i uvek postoji neko ko pati manje. To je jedna od onih stvari koje su toliko konkretne i opipljive, ali takođe i veoma nebulozne i maglovite, kada pokušaš stvarno da ih definišeš.

Kada sam ja imao 22 godine, bio sam na lečenju zavisnosti od opioida, i čitao sam Kamijevog Stranca, a takođe i ponešto od Kjerkegora. Ideje iz tih knjiga su mi pomogle da se izborim sa svojim okolnostima mnogo više nego „pozitivna psihologija“ i literature koja mi je bila preporučena tokom terapije – naročito duhovne otrcane fraze.

To mi zvuči kao da su te knjige tebe pronašle. U Americi, postoji ta kombinacija kliničkog ustrojstva, kojim zapravo upravljaju velike farmaceutske kompanije, a zatim su tu varijacije industrije samopomoći, neke religiozne, neke sekularne – ali u suštini, sve su to religije, na nekom nivou. A tu postoji i trivijalizacija borbe sa svim tim spletom stanja koja su patalogizovana na načine koji izgleda ni na koji način ne pomažu pacijentma.

Ja oklevam da kažem da me čitanje takvih stvari teši, zato što to nije ispravan izraz, ali za mene postoji nešto opčinjavajuće u tome da čitam tekst u kome se ne tvrdi da daje sve odgovore. Mene na neki način opčinjava da čitam autora neke fikcije, filozofa ili pesnika koji je jednako začuđen, zbunjen, depresivan i nesiguran koliko i ja. Opčinjavajuće je čitati tekst koji jednostavno artikuliše nesigurnost, koji postavlja pitanja na koja odgovori možda ni ne postoje. Ako želiš to da nazoveš terapeutskim, lepo, zovi to tako, mene baš briga.

Više na VICE
Vice Channels