Instagram storiji su pomogli da muškarci prihvate svoja neobična lica

Pre dve godine, ideja da se radi selfi bila je jedno veliko ne. Ovih dana, ona je jedno malo manje ne.

|
aug 12 2018, 6:00am

Fotografija putem Flickr/Larry Miller

Činjenica #1 je da imam strukturu lobanje dostojnu jednog boga i da je uskraćujem svetu bio bi to zločin. Činjenica #2 je da Instagram Storiji ove nedelje slave svoj drugi rođendan. Činjenica #3 je da muškarci – ili makar strejt muškarci – imaju složen odnos prema pravljenju selfija, što će reći kad radim selfi, uradiću to iz 30 pokušaja, pre nego što ih suzim na četiri koja mi se najviše dopadaju i onda ću ta četiri strpati u folder "Favoriti" i gledati ih, listati ih napred, nazad, proučavati mikroskopske razlike u zategnutosti mišića i tenu, savršenom zraku svetla ovde, čuperku kose onde, pre nego što odlučim da, zapravo ne, svi su loši, bacim ih u smeće i krenem dva sata da istražujem kisele rastvore za negu kože na blogovima za negu lepote.

Srećan rođendan, Instagram Storiji! Hip, hip, hip hip hura!

§

Evo moje noćne more (koja se neprestano ponavlja). Nalazim se u Saut Benku i sunce sija iza mene. Znate te zalaske sunca: plavi, potom žuti, potom savršeno tamnoplavi sumrak. Upravo sam se dovezao biciklom i osećam se dobro. Moje prašnjavo lice se orosilo znojem. Svetlo Zlatnog sata prošarano je svuda oko mene. Vadim telefon, prebacujem ga na prednju kameru, moje lice ispunjava ekran. "NARODE, OBRATITE PAŽNJU!", neko se dere, sa dve ruke oko usta kao da je truba. "GLEDAJTE! OVAJ LIK PRAVI SELFI!" Pokušavam da se odvezem, ali mi masa već zviždi.

Pokušavam da se uspnem uz Milenijumski most, ali suviše njih me sustiže, gurkajući i grabeći me. "Kako se usuđuješ?", kaže jedno ljutito lice. "Šta ti zamišljaš ko si?" Odbacujem bicikl i prelazim u mišićavi sprint, ali tela oko mene nas sve povlače, na gomilu, dole na metalni pod. U savršenom trenutku morbidne tišine, dok se tela migolje i rvaju oko mene, jedno dete, sa sve lilihipom i kapom, baca razočarani pogled odozgo na mene. "Kakva nepromišljenost s tvoje strane, Džoele Golbi", kaže to dete. "Kako se usuđuješ da misliš da je tvoje lice vredno dokumentovanja ovde." Naginje se ka meni i njegovo lice se od blagog izraza pretvara u iskeženi životinjski kez, sa na hiljade oštrih zuba, mišići se cepaju, u vatru, u muve, u mrak. Budim se u znoju. Nebo je tamno i plavo.

§

Na žurkama (ne zovu me često na žurke), u pokušaju da poput kamenčića preletim preko staklaste površine jezera neobavezne ćaske, imam običaj da ispljunem tri iste činjenice iz oblasti svetskih zanimljivosti, koje sam sve naučio u okviru struke, tokom tri uglavnom beskorisne godine provedene studirajući lingvistiku:

1) Da su, tokom invazije na Englesku 1066. godine, Francuzi sa sobom doneli svoje reči za različite vrste mesa – govedina, svinjetina, i tako dalje – jer pre toga, na Staroengleskom, mesa bismo zvali samo po njihovom životinjskom imenu: "Šta ima za večeru, druže?" "Krava", i tako dalje. A opet mislimo da ćemo prosperirati bez EU…

2) Da Grci plavu boju doživljavaju drugačije od negrka zato što njihov jezik razlikuje dve nijanse plave, neboplavu i tamnoplavu, i sučeljava ih kao suprotne onako kao što su kod nas narandžasta i žuta (na kineskom, takođe, postoje dve jasno razdvojene vrste smeđe), tako da jezik veoma bukvalno može da izmeni način na koji doživljavaš boje, čak i ako je hardver koji te boje doživljava (tvoje oči) isti, što je zanimljivo kad malo bolje razmisliš, ne odlazi, vrati se…

3) Razlog zašto svako mrzi kako mu zvuči glas jeste taj što smo svi navikli da ga čujemo kako odzvanja kroz debele kosti naše glave – na isti način je Betoven, kad je počinjao da gubi sluh, komponovao s olovkom čvrsto stisnutom među zubima – dok kad čujemo svoj glas snimljen i pušten te vibracije čujemo kako putuju kroz vazduh i te razlike – suptilne, šokantne – razlog su zašto je transkribovanje snimka tako apsolutna jebena noćna mora i zašto teram pripravnike da to rade…

Poenta treće činjenice (prve dve su krajnje irelevantne) jeste da mislim da je moguće imati tu drvo-protiv-vazduha situaciju, samo sa svojim licem. Mogu da se zagledam u svoje lice u ogledalu i da ga posmatram kao pragmatičnu kolekciju obeležja – nos ovde, par očiju tamo, obrve kojima je potrebno malo štucovanja, vilica kojoj je potrebno brijanje – ali ona prosto ne izgleda kao lice.

Kad pogledam svoj odraz u prljavom izlogu u prolazu on nekako više liči na mene. Kad ga vidim na fotografiji koju je napravio neko drugi, iskreno, moje lice izgleda drugačije na svakoj. Evo prilično dobre (ali strašno jebeno rodno orijentisane, izvinite!) analogije za podvojenost svesti o tome kako vaše lice izgleda: svaka devojka koju poznajem čini se da tačno zna koji su pravi uglovi, pogledi i poze, kako potrefiti pravi selfi u ogledalu iz svakog pokušaja. Svaki momak koji se prijavi na Tinder mora da okači četiri fotografije koje je slikala njegova bivša zato što su one jedine dobre koje postoje (peta je grupna slika sa drugarima, koju je jedino on upropastio). Mi smo operisani od selfija. Mi oklevamo da opalimo selfi. Mi smo selfi agnostici. Mi ne smemo da se pogledamo u oči.

§

Ne pomaže ni to što danas i dalje osećamo posledice obrva Džastina Bibera i Džejdena Smita iz vremena između 2013. i 2014. godine. To je bila godina kada je Biber – sveže izašao iz kalupa, i dalje anđeoski prelep pre ma-da-on-je-zapravo-kul masovnog stava iz 2015, pre pada momci-jeste-li-čuli-za-Boga iz 2017. godine – i Smita – iz njegovih dana kada bi zapravo otišao na dodelu MTV nagrada, pre nego što je postao savršeno iskristalisano ukrštanje ulične odeće i umetnosti – koji je počeo da slaže ovakvu facu na svakoj fotki, kao da njihove obrve pokušavaju da se odvoje od njihovih lica kroz rupu na samom centru njihovih čela, kao da pokušavaju da imitiraju prekorenog psa.

Kad bi neko od mene tražio da zaplačem na komandu, upravo je to faca koju bih složio: čkiljavih očiju, crtanofilmski izdignutih obrva, ozbiljnog izraza lica, bez osmeha. Morao sam da zakopam duboko po Instagramu Džejdena Smita da bih pronašao ovo, ali znate o čemu govorim, zar ne:

Svaki muškarac misli da je ovo jedini izraz lica koji ti je dozvoljeno da napraviš na selfiju, osim ako nisi komičar amater ili fan Džosa Vidona, u kom slučaju ćeš podići jednu obrvu i pogledati upitno iza objektiva, usput namestivši leptir-mašnu taman kako treba.

§

Instagram Storiji bili su blatantno očigledan pokušaj da se preotme deo publike Snepčetu i svi treba kolektivno da se stidimo što je to u potpunosti uspelo. Instagram je 2016. postajao bajat, dok su svi toliko picanili tajmlajnove i pretvarali ih u blogove o načinu života da je sve stalo u mestu. U Instagramu više nije bilo spontanosti, a vreme koje se provodilo na toj aplikaciji rapidno je opadalo.

Potom su lansirani Storiji, potpuno pokradeni iz primarnih funkcija Snepčeta, svi su shvatili da je to veoma dobar način za flertovanje i odjednom se Instagram prepolovio u dve aplikacije: s jedne strane, besprekorne fotografije kafe u krevetu i bazena na godišnjem odmoru, savršeno komponovane slike vas ispred zalaska sunca; na drugoj, uskomešana masa pijanih izlazaka, zadihanih odlazaka na posao biciklom, spontanih selfija, krigli koje se kuckaju u nazdravljanju. Instagram je odjednom postao podvojena ličnost – osmišljena i profesionalna nepokretna slika (anđeo) i haotično spontani video (đavo) – i u tom limitiranom prostoru, muškarci su makar naučili kako da slikaju sopstvenu facu.

§

Vratimo se na moju noćnu moru: ima nečega u trajnosti namerno slikanog selfija što budi neobičan svrab unutar sjebanog muškog mozga. Koliko muškaraca poznajete koji su uništili lepu grupnu fotku napravivši glupavu grimasu ili uradivši nekakav izveštačeni gest? Koliko muškaraca poznajete koji zapravo znaju kako da se nasmeju tako da ih to predstavi u najboljem svetlu (jedna moja prijateljica mi je jednom rekla, na način koji je bio istovremeno simpatičan i jeziv: "Moraš da prestaneš da pokazuješ zube na fotografijama" i svaka joj čast, jer je bila u pravu“)?

Mi ne znamo kako da se ponašamo pred foto-aparatom. Postoji na hiljade pokušaja popularne psihologije da objasne zašto "mlade žene koje prave selfije" toliko izluđuju muškarce – to u suštini podseća na Pirsa Morgana koji govori Kim Kardašijan "da se pokrije" – ali svakako makar delić razloga za to mora da je ljubomora. "Ah, izgledaš dobro i osećaš se opušteno pred foto-aparatom", rezonuje pokvareni muški um. "Želim to da ti oduzmem." Kod Storija makar, međutim, fotografija nestaje za puna 24 sata. Čak i osoba najneosetljivija na taštinu antagovala se s fotografije na kojoj nije dobro ispala na Fejsbuku. Na Storijima, čak i ako ste malo rumeni ili malko urađeni ili vam vilica nije ispala iz najboljeg ugla, nestaće za jedan dan. I onda ste slobodni.

Slavni "selfi u teretani". Photo: Anna Bizoń / Alamy Stock Photo

I u tome je suština, pretpostavljam: u toj slobodi. S Instagram Storijima smo počeli da se osećamo malko slobodnije i opuštenije sa selfijima. To je samo slika tvog lica, druže. Sasvim sigurno se to desilo kod mene: tokom Svetskog prvenstva, kada sam, priznajem, prilično često bio odvaljen od alkohola, proslavio bih svaku pobedu Engleske vrteći se ispred prednje kamere, gladak od sopstvenog znoja i poprskan pivom, hvatajući ortake u grupni zagrljaj, dok svi urlamo tekst pesme World In Motion ili samo govorimo "wahey". To se ne bi toliko dešavalo pre Storija, kada bi ideja prekidanja muškog izlaska u pabu tako što će se svi smešiti i unositi u aparat bio dočekan sličnom reakcijom kao kad bih predložio: "Hej, momci – hoćemo li da ubijemo psa večeras?" Ali svi su danas mnogo opušteniji po tom pitanju.

Svaki put kad napravim pravi, trajni selfi, i dalje se suštinski osećam kao kreten (most, dečko sa lilihipom, nepromišljenost), ali Storiji su otvorili prostor u kom smete da zurite u aparat i budete razigrani, ironični ako želite, neuhvatljivi, privremeni. Sada mi ne smeta da okrenem telefon ka sebi ako uživam u lepom danu u parku ili samo ako sedim kod kuće i osećam se dobro (izgleda da moja kosa najbolje izgleda samo sat vremena, između osam i devet uveče, što me ubija u pojam jer je u to vreme često niko ne vidi sem mog cimera, a postaviti to na Storije čini se kao najbolje moguće rešenje). I DM opcija je osvešćujuća: odgovori na prijateljevu poruku najružnijim selfijem s izbačenom vilicom koji imaš ili pinguj fotografiju sebe na Storijima i gledaj kako kreću da ti pristižu DM-ovi.

Lica su neobična i neprijatna, i sa svojim morate da živite zauvek, i možda bi trebalo da imamo bolji odnos prema njima – i iako ne kažem da će to promeniti svet, otvaranje Instagram Storija, okretanje aparata ka sebi i pritiskanje dugmeta na slici samog sebe možda može da pokrene neke stvari u tom pravcu. Nebo je plavo, potom žuto, potom savršeno tamnoplavi sumrak. Otvaraš telefon. "NARODE, OBRATI PAŽNJU!", dere se čovek. Samo, ne: ne ovog puta. "AH, LAŽNA UZBUNA", govori on pred masom. "TO JE SAMO INSTAGRAM STORI, DRUŽE. KOGA JE BRIGA." Budiš se i jutarnje sunce probija se kroz zavese.

Više na VICE
Vice Channels