Evo šta ćeš sve poneti sa sobom sa fakulteta

Ako treba da kreneš na fakultet, istina je da ćeš za tri ili četiri godine verovatno nešto diplomirati. Takođe je tačno da ta diploma, parče hartije koje će ti na kraju dati neki starac, verovatno najmanje zanimljiv i vredan deo čitavog tog iskustva.

Tokom narednih par godina, nakupićeš gomilu toga – ljudi, knjiga, veza, barem jedan par svetlećih đavoljih rogova – i sve će to biti deo predivnog puta otkrića, sa cvetom (tobom) koji procveta na suncu (kada naučiš od kog kupovnog koktela ti se povraća).

Kao i inače u životu, nema načina da znaš kako će tvoj put tačno izgledati, ali ako stvarno ne voliš iznenađenja, evo korisnog spiska svega sa čime ćeš verovatno na kraju napustiti fakultet:

Verovatno ćeš uglavnom dobijati sedmice i osmice. Ocene "više druge klase“" Tako to ide, i tako ćeš i ti proći. Statistički govoreći, većina ljudi ima prosek između sedam i osam. Tokom svog trogodišnjeg ili četvorogodišnjeg školovanja, možda ćeš imati ambicije da ti prosek bude bar 9, sa prvoklasnom diplomom na kojoj piše tvoje ime i koja govori koliko si izuzetan – ali stvar je u tome što ćeš zajebati. Izaći ćeš u sredu uveče, i sutradan propustiti predavanje, i batalićeš čitanje, zato što ljudi dole igraju FIFA igru napijanja (?), a onda ćeš morati da odneseš Plejstejšn 4 na popravku, pre nego što se cimer čiji je on zapravo vrati iz posete roditeljima, zato što je neko (ti) prosuo votku na njega, i sloboda ranog zrelog doba će te neizbežno toliko opiti, da će u tvoj prvoklasni potencijal uglavnom ostati neispunjen, zato što te baš briga, a na televiziji ide Diner dejt. Prosek između sedam i osam je ionako dobar.

Naravno da nećeš provesti sve svoje vreme ilegalno strimujući Atlantu i za par sati sprčkavati eseje za koje si imao rok od dve nedelje (to će trošiti jedva 75% posto tvog vremena): verovatno ćeš malo i da upražnjavaš seks. Većina tog seksa će biti bezveze, ali to je kul – naučićeš ponešto o sebi i o načinu na koji doživljavaš ljude. Samospoznaja, baš kul.

Ali reći ću ti nešto: ne dozvoli da te magična, misteriozna vožnja karanja u krevetu za jednog ispod filmskog plakata – samo nagađam: Samoubistva devica ili Klinci – zanese do te mere da zaboraviš suštinu. Koristi kondom, redovno idi na preglede (u suprotnom, jednostavno će… ostati tu), i ako zakačiš neku polnu bolest, ne budi kreten, i o tome obavesti ljude kojih se to tiče.

Dok studiraš, garantujem ti da ćeš za svaki Božić i rođendan dobiti barem tri knjige sa receptima koje u naslovu imaju reč ’student’. To je izgleda tako zato što će članovi porodice koji te ne poznaju baš dobro – tetke, teče, ljudi koje zoveš „teta“ i „čika“, ali koji su u stvari samo ortaci tvoje mame – iznenada početi da žive u uverenju da si svoju ličnost ostavio za sobom, i preuzeo univerzalnu personu Studenta, drugim rečima, nekoga kome su očajnički potrebna uputstva za to kako se pravi kajgana. Neizbežno će te zasuti štivom sa nazivima kao što su BRZI I LAKI OBROCI ZA STUDENTE, i STUDENTSKI KUVAR, kao da je studentska hrana tip kuhinje, i učtivo ćeš listati svaku od njih, klimati glavom, pre nego što zauvek počneš da ih ignorišeš i na tri godine dvaput nedeljno počneš da jedeš testeninu s paradajzom.

Baš u ovom trenutku, dok pišem ovo za tebe, shvatila sam da zapravo ne znam koliko sam dužna za svoje osnovne studije. Ne mogu da ti kažem koliko novca dugujem vladi UK, jednostavno zato što je ta cifra previsoka da za mene ima bilo kakvo stvarno značenje. Recimo to ovako: ako mi prijateljica svojom kreditnom karticom kupi kartu za voz koja košta 50 funti, razumem koliko je novca potrošila, i koliko joj dugujem. U kontekstu mog života, to je cifra koju kapiram. Imala sam posla sa 50 funti. Znam kako da baratam sa tolikom sumom.

Ono što ne kapiram u potpunosti je suma koja iznosi otprilike 40 hiljada, koja se trenutno struže, sa svom moći loše drvene čačkalice koja struže santu leda, mesečnim doprinosima koji se skidaju direktno sa mog bankovnog računa. Nemam nikakvog pojma šta 40 hiljada funti uopšte predstavlja. Deo kuće? Neka venčanja? Ko to jebeno zna? S toga, moj savet je sledeći: studentski dug je nešto što, osim ako nisi veoma srećan (i verovatno Torijevac, žao mi je), jeste neizbežno, ali je verovatno nešto što ionako nećeš vratiti. Jednom kada završiš fakultet, tu i tamo ćeš obratiti pažnju na njega, kao kada vidiš mesečnu ratu na svom izvodu iz banke i žališ za onom jaknom koju si mogla da kupiš, ali on uglavnom postoji u tvom umu kao daleka, neprijatna činjenica, kao prikaza smrti koja se šunja. Utešno, na neki način.

Nema načina da prođeš kroz fakultet, a da ne moraš da se picaniš u nekim prilikama, plašim se. Uvek ćeš biti u maleru, i tvoja odevna kombinacija nikada neće biti dobra, zato što je poenta fensi odeće na faksu to da je sranje. Znam, znam, sada čitaš ovo i smeješ se u sebi, misleći se, „Naravno da neću da se doterujem, sada sam Odrasla, Kul sam, zašto bih se picanila? Loren O’Nil je moron“: A onda, bam: tri nedelje od početka i dalje ti je neprijatno u društvu, i jednostavno radiš što i svi ostali, i odjednom se nađeš na „žurci u togama“. Seti me se kada budeš nosila čaršav vezan u par komplikovanih čvorova, hoćeš li?

Ono što je ludo je to što ćeš verovatno upoznati na stotine ljudi dok si na fakultetu – na seminarima, predavanjima, u hodnicima, u izlascima – i realno je da će ti se aktivno i strasno dopasti četvoro ili manje njih. Ti ljudi će postati integralni deo tvog svakodnevnog života: biće ti cimeri, ljudi od poverenja – tvoji najbolji ortaci, u suštini. Ako postoji jedan dobar razlog da odeš na studije, to je verovatno da bi našla njih.

Takođe ćeš imati i poznanike sa faksa – njih dvadesetak, manje-više – koji će te pratiti na Instagramu i kačiti mala srca na slike sa letovanja. Ćaskaćeš sa njima na ulici kada naletite jedni na druge; ponekad ćeš otići čak i na piće s njima, i biće ti lepo. A jedan od tih ljudi, jedan od tih poznanika, slučajno će biti i najbogatiji čovek koga si ikada upoznala. Tip osobe kojoj roditelji odmah kupe studentski stan, i koji kupuju u Okadu kao da je to normalno, i čitava leta provode u različitim zemljama, umesto na, na primer, maminom kauču. Ako ćeš da upoznaš nekoga bogatog, to će ti se desiti na faksu – toplo preporučujem da ostaneš u prijateljskim odnosima s njim, zato što ćeš za par godina možda biti u prilici da odeš na stvarno, stvarno raskošno venčanje.

"Smrt autora"? To ti je završeno, druže. "Bilo kakvo znanje o tome kako da platiš opštinski porez?" Ne’am pojma.

Od sadašnjeg trenutka proteklo je dve godine i deset meseci. Sunce sija i lice te bole od smejanja, i stojiš ispred stvarno stare, veličanstvene zgrade, čekajući u redu da uđeš unutra. U odevnoj kombinaciji koju si iznajmila ti je vruće i malo te svrbi, ali i nije te baš briga, zato što je dan lep, i svi ljudi koje voliš su tu – i zapravo, došli su da slave tebe i tvoj prosek između sedmice i osmice. Danas diplomiraš, bleso.

I dok sediš na proslavi sa svojim prijateljima – svojim pravim, stvarnim prijateljima – duboko se zamisliš. Razmišljaš o proteklih par godina i o tome koliko ti je bilo lepo. Čudno je i pomalo tužno, koliko brzo su prohujale – možda prebrzo? Da, bože, koliko je vreme čudna stvar. Ali lepo je kako sada imaš svo vreme na svetu ispred sebe, da stvarno smisliš čime želiš da se baviš. Sada bi mogla da radiš bilo šta, sa svojom diplomom, koju si zaslužila. Ali nisi baš sigurna šta bi to bilo. Verovatno ćeš morati nešto da smisliš kada leto prođe. Mogla bi da napraviš… pakleni plan? Mogla bi da se preseliš u… London? Šta ljudi rade kada diplomiraju? Šta bilo ko radi? Šta ljudi rade sa svojim životima? Nije li ionako sve besmisleno?

Dobrodošli na faks!