Ivan Medenica za VICE: Profesor 21. veka mora da bude i dobar internet surfer

Kada spomenete ime profesora Fakulteta dramskih umetnosti i selektora i umetničkog direktora Bitefa Ivana Medenice bilo gde, primetićete kako ljudi istog trenutka krenu da tripuju neku erudiciju. Okej, ne baš uvek, ali u devedeset odsto. Ali tek kada sam završila fakultet i nakon što je prošlo izvesno vreme da to strahopoštovanje izbacim iz svog sistema shvatila sam jednu vrlo jednostavnu stvar. On je mnogo veći zafrkant (da ne kažem nešto drugo) nego što mnogi misle, i u kovanici strahopoštovanje prefiks straha je u potpunosti suvišan. (Ipak, nikada neću zaboraviti suze na jednom od ispita zbog kog i dalje ne volim Molijera, da evo, izgovorila sam to.)

Napad erudicije se međutim dešava jer su ga ljudi samoinicijativno postavili na pijedestal i prećutno imenovali za intelektualnog gurua i boga i batinu srpske pozorišne scene. Istina, profesor jeste često teatralani kralj drame dok o njoj i govori, ali to je sve deo performansa i ide u rok službe. Jer „rok službe“ je ključna fraza ovog teksta. Ivan Medenica je pre svega veliki profesionalac – i kada predaje, i kada piše kritiku i kada selektuje festival. Za razliku od mnogih koji se u Srbiji bave pozorištem on ima transparentne kriterijume, artikulisano i osmišljeno delovanje i vrlo jasan stav. Sa kojim nužno ne moraju svi da se slažu. (Zaboga bila sam toliko besna na onaj (genijalni) bezobrazluk od „Olimpa“, a naišla sam samo na osudu slepih poklonika što imam svoje mišljenje.)

Pa ipak, mnogi će njegove kritike shvatiti previše lično, a njegovo mišljenje kao jedino merodavno. Iako ono to nije, merodavno i jedino merodavno prosto nisu iste stvari. Zar nije publika, na kraju krajeva, ona koja održava neko pozorište i glavni razlog zbog koga se ono pravi, a ne pozorišni profesionalci i njihove sujete koje ih često prate k'o šlep princezu na kraljvskom venčanju?

Zato je i moje prvo pitanje poseglo u ne tako davnu prošlost kada FDU za malo da ostane bez svog, kako kaže anonimno ocenjivanje studenata beogradskog Univerziteta, omiljenog profesora. Posle smo se naravno dotakli i ovogodišnjeg Bitefa koji, i pored prošlogodišnjeg besa, jedva čekam.

VICE Srbija: Zbog čega vas studenti toliko vole?

Ivan Medenica: Fini maniri i (lažna) skromnost nalažu da na ovo pitanje, uz spušten pogled i Mona Liza osmeh, odgovorim u stilu - nije na meni da o tome govorim. Pošto ja nisam taj lik (smeh), mislim da sa dosta sigurnosti mogu da odgovorim: zbog toga što mladim ljudima, studentima, pružam ono što njima treba od starijih, pre svega pedagoga. Da ih shvatate u potpunosti ozbiljno, kao zrele osobe, čak ako vam iz perspektive iskustva i godina, njihovi problemi ne deluju mnogo ozbiljno (vaše godine i iskustvo su samo vaš problem); da vam je do njih iskreno stalo i da oni to mogu i da vide, kako iz nesebičnosti u prenošenju znanja, tako i iz suštinske zainteresovanosti za vaš odnos (profesorska ljutnja ne mora da bude izraz namćorluka i samoljublja, već i povređenosti što oni ne odgovaraju makar približno srazmerno vašem ulaganju); da imate jasno definisane zahteve i standarde i da ih ne menjate; da ne pokušavate da im se približite na površan način, izigravajući nekakvog drugara, već da, uz poštovanje ličnosti, znanjem gradite autoritet - znanje u oblasti koju im predajete je, naravno, preduslov svega drugog…

Šta god neko mislio, pa često i oni sami, mladi ljudi žele autoritet čak i onda kad sve rade da bi ga srušili - to je vrlo prirodno, nema ničeg čudnog u tome… Lično me je veoma dirnula podrška kolega, ali pre svega studenata, koji su se u velikom broju pobunili protiv toga što je, uprkos svim mojim rezultatima koje je stručna komisija i zvanično potvrdila, grupica nastavnika sa FDU-a zloupotrebila tajno glasanje za vendetu prema nekom ko im, iz ovog ili onog razloga, nije po volji. Zahvaljujući njihovoj pobuni, između ostalog, došlo je do narednog turnusa glasanja na kome sam izbaran za redovnog profesora velikom većinom glasova.

Internet omogućava mnogo veću samoukost, a jača i mišljenje da je sve više zanimanja za koje fakulteti nemaju adekvatne programe. Da li fakultete teba modernizovati?

Izvesni stepen modernizacije nastave je neophodan. Pre svega, nastavnici su oduvek bili dužni da razvijaju svoje planove i programe, dodaju nove izvore i saznanja, a danas, u doba interneta, to je još mnogo važnije. Ako studentima govoriš samo ono što i sami mogu da nađu na netu, onda se postavlja pitanje smisla i svrhe takvih predavanja. Takođe, nastavnici moraju da prate razvoj novih generacija, njihovih interesovanja i njihove psihofiziološke konstitucije.

Na primer, nove generacije, milenijalsi pre svega, u potpunosti su, od rođenja, "nabaždareni" na digitalne formate i u pogledu brzine promene fokusa i u pogledu vizuelne atraktivnosti, i profesor to mora da ima u vidu: da mu predavanje prate powerpoint prezentacije na ekranu, slajdovi, video inserti i sl. I u ritmu predavanja mora da misli o ovome, da ga neprestano modulira, oštro menja, da mu usmeno izlaganje ima izražene performativne aspekte… Nastavnik koji nema ni minimum talenta za scenski nastup izvesno je promašio profesiju.

Međutim, nisam gore slučajno istakao da nam je potreban "izvestan" stepen modernizacije: to znači da je neprihvatljivo da se drastično menja i smanjuje obim i vrsta zahteva samo zato što oni nisu u skladu sa očekivanjima, interesovanjima ili trenutnim mogućnostima milenijalsa. U slučaju mog predmeta, Istorije svetskog pozorišta i drame, to bi značilo da ne čitaju svetsku dramsku klasiku, jer im ni istorija, a boga mi, ni čitanje kao takvo nisu mnogo bliski (smeh). E, to ne može nikako! Naravno, profesor ne sme da nastupa sa pozicije ignorisanja tog problema, pogotovo ne nekakvog prezira: mora da zna da oni dolaze iz potpuno ruiniranog sistema srednjeg obrazovanja, i da se nikakvo prethodno znanje ne mora da podrazumeva. Zato mora da im, koristeći različite metode, otvori apetit za nešto što nisu nikada probali, kao što dobri roditelji nauče decu da vole ribu ili šargarepu.

Takođe, potpuno je besmisleno, čak i neprofesionalno da profesori ignorišu internet: naprotiv, oni su dužni da upute studente kako se, u njihovim oblastima, internet može i treba da koristi. Iako su rođeni s netom, milenijalsi, paradoksalno, često nisu internetski pismeni, ne znaju njegove specifičnosti. Profesor mora da im objasni razliku između Vikipedije i Enciklopedije Britanike, da ih nauči da postoje vikipedije na različitim jezicima, da su neke pouzdanije i sadržajnije od drugih, da google pretraga ima svoja pravila, da prve reference koje nam on izbaci ne moraju da bude i najbitnije za ono što istražujemo… Ukratko, profesor mora da nauči studente na prvom času kako da oni, za njegovu naučnu oblast, surfuju po internetu. Dobar profesor 21. veka mora da bude i dobar internet surfer.

Budući da ste ispratili mnoge generacije da li se zaista oseća razlika između milenijalsa i ostalog sveta?

Iju, pa nisam ispratio toliko mnogo generacija - mlad sam! Mislim da sam na to pitanje donekle odgovorio u prethodnom odgovoru. Razlikuju se po psihofizičkoj oblikovanosti u skladu s digitalnim svetom, što ima veze s mnogim stvarima bitnim i za nastavu, od vrste njihove pažnje do interesovanja. Oni se takođe razlikuju i po velikoj nezainteresovanosti, nesvesti, o istorijskim tokovima, što mislim da je veoma opasno: moraju da znaju da je njihov život, sa svim onim što je u njemu i dobro i loše, u velikoj meri povezan s izborima koje su, ne tako davno, pravili njihovi roditelji, ili babe i dede. Nesklonost čitanju nije specifična samo za milenijalse, to je proces koji traje, bojim se, već decenijama, možda i od mojih generacija pa i onih starijih: samo se ubrzava, kao lavina. Njihova prednost je, što za razliku od nešto starijih generacija, onih rođenih krajem osamdesetih, nemaju "Kalimero" sindrom - da su im za sve krivi drugi, roditelji, ratovi u bivšoj Jugoslaviji…

Šta oni mogu doneti pozorištu?

Dve oprečne stvari. Povezivanje žive scenske akcije sa digitalnim svetom, sa njegovim načinom mišljenja, percepcije, estetike, etike… Potpuno suprotno tome, bilo bi veoma zanimljivo videti kakvo bi pozorište oni pravili kada bi se potpuno otrgli od svoje kolevke, od internet sveta, i počeli da ispituju međuljudske odnose, razmenu telesne energije, duhovnosti, misaonosti… Bez ikakvog referisanja ili direktnog uticaja interenta. Nije isto nešto "ignorisati" ako to ne poznajete, ili vam nije toliko blisko, i ako ga se svesno odričete.

Kako je izgledala najburnija reakcija na vašu kritiku neke predstave?

Iskreno, ja se toga ne sećam. Moj posao je da što savesnije i kompetentnije pišem o pozorištu, a na reakcije se mnogo ne obazirem. Principijelno je bila najproblematičnija, jer je bila primer neprihvatljivog odnosa pozorišta prema kritici generalno, kad me je, samo zbog jedne negativne kritike, Kokan Mladenović, tadašnji direktor Ateleja 212, skinuo s protokola za premijere. Postoji i legenda da mi je jedna glumica pretila da će me gađati štiklom u glavu…

Da li ste se nekada pokajali zbog prestrogog suda ili neopravdano pozitivne kritike?

Kajanje je preterana reč. Ali, da, imao sam utisak da sam ponekad preterao u jednom ili drugom smeru. Tu postoji nepravda, na koju pozorišni svet sa pravom skreće pažnju, ali je ona gotovo neotklonjiva: premijerno izvođenje obično nije najbolje, a mediji traže da imaju kritiku što pre, ako se može odmah. Otkako pišem jednom mesečno, često odgledam predstavu i po dva puta, i to često, mada ne i uvek, može da bude korisno za "objektivniji" uvid.

Kako znate da vaše lično ne utiče na sud o nekoj predstavi?

Svim svesnim naporima trudim se da se to ne desi. Što se tiče podsvesti, za nju nisam odgovoran, mada, neki savremeni teoretičari smatraju da mi imamo odgovornost i za našu podsvest.

Kako se naša pozorišna scena razlikuje od onoga što možete videti u svetu?

Uh, komplikovano pitanje. Bitef promišljam kao susret vrlo različitih svetskih pozorišnih kultura, a ne samo evropskih ili zapadnih, pa bi zato svođenje svih tih različitosti na predstavu "pozorišta u svetu" bilo, s moje tačke gledišta, pogrešan način razmišljanja.

Na jednom predavanju ste nas pitali koji je to jedan jedini element bez kog pozorište ne postoji i rekli ste da su u pitanju glumci. A onda dođe Bitef i vi selektujete pozorišne instalacije u kojima nema ljudi. Da li u svemu tome ima i malo želje za provokacijom?

Nema šta da se opirem: ima, naravno. (smeh) Ali, to nije nikakva samodovoljna, egzibicionistička provokacija. Slogan 52. Bitefa, Svet bez ljudi, odnosi se na teme koje obrađuje većina predstava u glavnom porgramu - uspon desnog ekstremizma i populizma, autoritarni režimi ("neliberalne demokratije"), ksenofobija, naslućivanje kataklizme, fenomen smrti - ali i na umetnički oblik koji ove godine, kao što je to bio slučaj s "durational performances" prošle godine, ističemo u prvi plan, istražujemo i umetnički i teorijski: to je upravo umetnost instalacija, odnosno jednog vida pozorišta bez živih izvođača.

Tri predstave koje su must see na ovogodišnjem Bitefu?

Uh, Sofiijin izbor… Razumećete me da moram sada da budem licemer i da slažem - meni su sva moja deca podjednako draga.

Na koje sve načine jedan festival mora da se bori sa konkurencijom i šta mu je zapravo konkurencija?

Dobro vam je pitanje. Hteo, ne hteo i Bitef je u nekoj tržišnoj utakmici, iako bismo želeli da to što više relativizujemo. Bitef je, zato što je reč o pozorištu koje je glomazna umetnost, jedna od najskupljih umetničkih, nekomercijalnih manifestacija u našoj zemlji. Bitef jeste budžetska ustanova, ali i sa svim povećanjima subvencija, mi moramo i sami da sakupljamo novac, kako od sponzora tako i na blagajni. Ipak, ulaznice za Bitef su veoma daleko od realnih, ekonomskih, skoro da su simbolične. Veoma sam ponosan na odluku menadžmenta, marketinga i umetničkog sektora da prošle godine prodajemo ulaznice za Olimp u tri ciklusa, s velikim popustima za one koji ih kupe ranije, kao i jednom subverzijom: od usta do usta, bez posredstva bilo kog sredstava komuniciranja, čak i društvenih mreža, proneli smo glas da će ulaz tokom poslednja dva sata ove predstave od 24h biti - besplatan! To je jedan od naših doprinosa "demokratizacije" kulture: oni koji su platili čak i najskuplju cenu karte nisu ovim bili oštećeni, jer su imali 22 sata vrhunskog pozorišta za svoj novac, a studenti, mlad svet i oni bez sredstava imali su prilike da ta dva sata uživaju u elitnoj svetskoj kulturi potpuno za džabe.

Šta je po vašem mišljenju razlog zbog koga je Bitef svake godine sve postojaniji, a Sterija se iznova i iznova traži?

Zaista mislite da je umesno da to mene pitate, bivšeg umetničkog direktora Sterijinog pozorja i aktuelnog umetničkog direktora Bitefa (smeh)?

Kako vi zamišljate svet bez ljudi?

Ne zamišljam ga. Svet ljudi će opstati. Ljudi moraju da postanu bolji.

Koju profesionalnu ulogu najviše volite – pozorišnog kritičara, selektora festivala ili profesora?

Bez ikakve ironije ili prenemaganja: sve tri podjednako. Sve su one u mom radu tesno povezane. Izbor predstava uvek ima teorijski okvir, neki se umetnički fenomeni i teorijski fokusiraju i analiziraju u pratećim programima, a sve to zarad shvatanja, učenja, kako se pojam teatra transformiše kroz vreme. U kritikama sam takođe, nadam se ne na dosadan način, svesno i onaj koji podučava…. Da, možda ste ipak vi u pravu; ima jedan od ovih profesija koja prožima druge dve - pedagogija.