Gledao sam Đokovića na US Openu iz ekskluzivne 'Rupe' za fotografe

Hoćeš Đokovića ili Nadala? To je, za promenu, bilo prvo pitanje koje mi je Americka Teniska Asocijacija (USTA) uputila, posle desetak pitanja upućenih njima, na temu gledanja meča iz "Rupe". "Rupa" je mračna, rupa nema sedišta, u rupi je gužva, i u rupi nema klime. I naravno izabrao sam Đokovića. Ali, šta je rupa?

"Rupa" je mala prostorija - zapravo dve prostorije, za obe strane terena - koja je zakopana dublje od terena i iz koje su vam glava odnosno fotoaparat manje više na nivou samog terena. Pitanje je bilo da li iz rupe biram da gledam Đjokovića ili Nadala - ovaj drugi je bio organizaciono malo lakši, ali uspeli smo da bude Nole. Kažu da noćni meč neće biti lak, danju je bolje. Jedino osvetljenje u rupi je ono koje ulazi sa terena, kroz mali pravougaoni otvor iz kog se slika. Nema stakla, direktno ste povezani sa vazduhom, atmosferom i energijom na terenu. Sećam se sa faksa da postoje i potencijalna i kinetička energija. Ona kojom te u fotoaparat udara loptica je kinetička.

U tenisu naravno ima i one nervozne energije: iz rupe se lako vide oni mali nervozni pokreti i poskoci, kombinacija svesnog i nesvesnog ponašanja kojim se mozak i telo dogovaraju kako da dohvatite metak-loptice koje im dolaze. Koliko puta Đoković je ovde u Njujorku baš poznat po ponašanju, kako zbog svog humora i glumačkih sposobnosti, tako i zbog dva pehara koja je ovde osvojio.

Toliko sam mu iz ove rupe blizu da se na momente osećam kao sufler, ona osoba zadužena da iza kulisa pozorišnim glumcima dobaci šta da kažu ili gde trebaju da budu na sceni.

Ne zna se iz rupe ko će gde da bude na sceni odnosno terenu, kockao sam se i izgubio. Đokovićev protivnik u večerašnjem četvrtfinalnom meču je Australijanac Džon Milman, i on je izabrao moju stranu.

Prva stvar koju primećujem kod Australijanca su Lotto patike. Sećam se zaštitnog znaka kad sam počeo da igram na zidu Zvezdarskog Olimpa, moj je čak mogao da se skine sa patika, velkro fazon. Pevuši Milman dok se zagreva, pevušim i ja od sreće. On pak zna sve reči, pumpa se pred meč, daje sebi a i meni dodatnu energiju. Kratko će ovo veselje da traje, samo nekoliko gemova.

Gledam u igrača na dva metra ispred mene ali gledam i sve ostalo, jedva se vidi semafor i vrh tribina. Nije lako odavde pratiti meč. Svaki poen je kratka lepa jasna stavka, ali se cela priča ne vidi. Ne znam jel loptica ide u teren ili van, nemam osećaj za poene.

Đokovic super oseća poene, mečodlično počinje, uzima sva tri gema dok sam ja dole u rupi. Nemam šta kao sufler da mu kažem, sve radi kako treba. Pola sekunde pošto se svaki poen završi, dok mu desna ruka i dalje čvrsto drži zagrejani reket, leva već maše redaru da mu donese peškir.

Između mene i njega nema ničega, osim jednog crnog mikrofona koji snima lepe zvuke tenisa koje odavde još bolje čujem - pucanja bekhenda i forhenda, škripanje novih patika čije detalje mogu odlično da vidim, uzdasi, izdasi i naravno navijanje publike.

Iz ove rupe, misli lako odlete kroz taj mali pravougaonik, gore ka ogromnom Ertur Eš stadionu, najvećem teniskom stadionu na svetu. Osetite se vrlo malim, baš kako to i teniseri sami često vole da kažu ovde na US Openu. Brojim koliko sam puta gledao Đokovića ovde u Njujorku, imam malo duži staž od njega. Njemu je ovo 14-ta godina, ako ne brojimo juniore, meni je 17-ta. Poslovi nam se, doduše, dosta razlikuju.

Nole večeras igra za pola miliona dolara, a ja ga gledam iz mračne rupe. Razmišljam koliko se stadion promenio od kako su dodali pre dve godine krov. Nekad su beskrajne tribine podsećale na, što ona pesma kaže, "Stepenice ka raju", i večeras je na terenu bio pravi raj za ljubitelje dobrog tenisa, i ljubitelje Novak Đokovića.

Pobedio je ovaj četvrtfinalni meč sa 6:3, 6:4, 6:4 i plasirao se u polufinale US Opena, po jedanaesti put.

Gledanje meča iz rupe je super, ali samo na kratko. Obična smena fotografa u rupi su samo dva gema (meni dadoše tri, uključujući i zagrevanje, prava poslastica), da se vidi izbliza kako oba igrača i serviraju i reterniraju.

Ni na brodvejskim predstavama nedaleko odavde najbolja mesta nisu baš ona koja su najbliže bini. Treba više prostora i distance da se diše, da se sve vidi, da se sagleda ceo teren, da se oseti dubina. Fotografima je možda lakše, ionako su navikli da gledaju svet kroz mali pravougaonik. Pristup rupi i imaju samo fotografi, i to oni sa posebnom trakom na rukavu.

Ja traku nemam, a na majici mi je citat iz 'Maratonaca', stara fora kad intervjuišem Novaka, da ga malo drugarski zbunim i razveselim u medija centru.

Posle meca, na konferenciji za štampu, dok Nole odgovara na pitanja, računam koliko metara je sad između mene i njega, negde smo otprilike na dva ipo, koliko je bilo i u rupi. Telo mi je na konferenciji za štampu, misli su mi na terenu. Odnosno ispod terena.

Premotavam tih kratkih petnestak minuta koliko sam bio dole, i kako sam kao neki klinac hteo da navijam, podržavam i urlam posle svakog poena. Na tribinama se te hiljada drugih navijača lako vide i osete, deo ste kolektiva koji zajedno navija, kritikuje, pije, analizira i veseli se.

Dole u rupi ste sami sa svojim foto aparatom, svojim mislima i svojim teniserom. Lepše je sve u dvoje. Eto jos jedne stare pesme. Ili što se tiče tenisa ovde u Njujorku, lepše je sve sa petnaestak hiljada drugih fanova.

Pročitajte još: