Ova Belgijanka živi već 37 godina bez imena

Mari-Frans je mlada preduzetnica poreklom iz Konga. Ona stanuje u Briselu i živi već 37 godina bez prezimena u ličnoj karti. Nedavno je odlučila da pokrene proceduru da takvo stanje promeni.

Ona nam je ispričala kako se našla u ovakvoj situaciji i kako je ona uticala na njen život.

“Zovem se Mari-Frans, ali ne i pred zakonom. Sedamdesetih godina prošlog veka, tadašnji predsednik Konga Mobutu u želji da na sve načine raskine sa kolonijalnom prošlošću zabranio je sva imena koja zvuče zapadnjački. Bio je to samo jedan od mnogih zakona koji je trebalo da pomognu da se Kongo vrati tradicionalnim vrednostima i načinu života. Taj zakon je nažalost moj život učinio užasno komplikovanim.

Razumem da nisu želeli da se neki građanin Konga zove "Žan- Fransoa de la Mutoniere", ali je ovaj propis mene isključio iz života. O ovoj temi nećete čitati u novinama, jer nije seksi tema, ali ja ljudi poput mene vode borbu svakog dana u nadi da će rešiti ovaj problem.

Rođena sam u Kongu osamdesetih godina u porodici u kojoj su svi imali evropska imena - moj otac se na primer zvao Moris. Ne sećam se mnogo toga, ali znam da sam u Brisel stigla kada sam imala 4 godine, kada je moj otac dobio odličnu ponudu za posao.

Detinjstvo sam provela u dobroj Katoličkoj školi a sa porodicom sa proputovala Belgiju. Prvi pravi problemi sa mojim imenom dogodili su se na kraju srednje škole. Bio je to samo prvi u nizu problema koji su me čekali. Na završnom ispitu sam upisala svoje ime i prezime: ‘Mari-Frans Vodikulvakidi’. Problem je nastao što u mom ličnom dokumentu nije stajalo to ime, pa mi je rečeno da nabavim Krštenicu iz Konga, kako bih dokazala da se tako zovem. Moji roditelji su prevrtali nebo i zemlju u ongu kako bi došli do tog dokumenta, jer bez njega nisam mogla završim ispit, iako sam imala odlične ocene u srednjoj školi. Oni su želeli da se kao porodica integrišemo 200% u belgijsko društvo, ali sa pasošima iz Konga to je baš teško.

Dobro se sećam školske ekskurzije u Londonu, kada su policajci govorili mojoj nastavnici: "onu tamo obavezno da vratite za Belgiju". Nikad neću zaboraviti sa kojim gađenjem su mi se obraćali.

Nakon tog incidenta, moji roditelji su odlučili da mene, moju braću i sestru prijave za proces naturalizacije u Belgije. Nekoliko meseci kasnije postali smo Belgijanci. Odlučili smo da ostanemo u Belgiji sve dok ocu traje ugovor za posao, neposredno pred moje punoletstvo. Zeleni pasoš Konga zamenio je belgijski crveni, i to mi je promenilo život. Ali ni u novom pasošu nisam mogla da koristim svoje ime. Nemam ga ni danas, a na većini dokumenata je ime neophodno. Ja zato u polje za upisivanje imena prosto napišem XXX. Nažalost na većini online formulara je to nemoguće upisati kao odgovor. Kada ne znate datum rođenja ti formulari vam da opciju da odgovorite sa "Datum rođenja nepoznat", dok je za upisavanje imena opcija "Ime - nepoznato". Na bankovnim karticama mi umesto imena stoji jednostavno X, dok na dokumentima obično stoji prazna linija.

Zato moj pasoš i lična karta često ne fukncionišu. Pojavjuju se problemi kada mi skeniraju dokumenta zbog te prazne linije na mestu za ime. U SAD su me uz ozbiljnu dozu nepoverenja pitali: "Hm…Vi nemate ime?.

"Da bih te situacije izbegla često zamolim prijatelje tokom leta da me zovu ‘Vodikulvakidi Kiabello’, jer ako me zovu Mari-Frans u blizini nekog službenog lica na aerodromu, kasnije izgubim opet jedno 40 minuta dok objasnim celu priču. Doduše, kada putujem sa prijateljima koji su belci, imam mnogo manje problema. Poslednji put kad sam putovala sa aerodorma Zaventem prišla mi je osoba i postavljala razna pitanja dok sam kuckala nešto na lap topu. Ubrzo je izvadio policijsku značku. Tražio je neke dilere droge, Čim sam izvadila belgijski pasoš, poželeo mi je prijatan dan i nastavio dalje. Te stvari mogu svakog dana da mi se dese i na njih gubim jako puno vremena, novca i energije.

Ja sam prinuđena da se borim za nešto sa čim se većina vas prosto rodi. Da bih se izborila za svoje ime, moram da prođem mukotrpan administrativni proces. Koštaće me dosta para i živaca, ali sam odlučila da se više ne potpisujem sa X. Želim da nosim ime koje su mi roditelji dali kada sam se rodila. Jedino što me nervira što ću morati da menjam sliku u pasošu, jer lepo ispala.

Ovaj tekst je prvobitno objavljen na VICE FRBE.