Reklame
nove generacije

Milenijalsi radije troše novac na događaje nego na materijalne stvari

Kad god izađete na piće ili kupite kartu za festival – umesto da kupite knjigu ili novo odelo – vi doprinosite toj novoj ekonomiji.

pisao Angus Harrison
28 Oktobar 2017, 6:00am

Znam šta ste radili prošlog vikenda. Degustacija vina sa devojkama sa faksa. Suši sa ortacima sa malog fudbala. Kurs pravljenja abažura sa bratom. Živite za trenutak, živite punim plućima. Sunce će zaći nad ovim vikendom, ali tu je sledeći. Sledećeg vikenda idete na časove samostrela. To je život.

Istraživanja su prošle godine ustanovila da se nove generacije kreću od materijalnih sredstava u pravcu životnih iskustava. Harris Group kaže da više od tri četvrtine (78 odsto) milenijalsa radije troši novac na neko događaje nego na posedovanje objekata. Ovaj trend nazvali su „ekonomijom iskustava". Kad god izađete na piće ili kupite kartu za festival – umesto da kupite knjigu ili novo odelo – vi doprinosite toj novoj ekonomiji. Zarade u maloprodaji opadaju iz godine u godinu, dok se sve više novca troši na putovanja i obroke.

Mnogi pozdravljaju ovaj otklon od materijalizma. Većina milenijalsa se pomirila sa tim da nikada neće posedovati nekretnine, ideja vlasništva im je mnogo manje značajna. Putovanje se vrednuje više od štednje, „živeti za trenutak" postala je ideologija generacije kojoj ništa drugo nije preostalo. To na prvi pogled zvuči dobro, ili bar romantično – potomci recesije okrenuli su leđa materijalizmu i otkrili nešto novo. Samo što stvari ne stoje baš tako.

Ekonomija iskustava zvuči skroz carpe diem, ali realnost je nešto sasvim drugo. Radionice za sapunare, room escape, šarene trke, časovi hodanja po žici, flajbording, karaoke barovi, urbani lov na trofeje, Crystal Maze, simulatori golfa – ova nova vrsta društvenog života menja se iz nedelje u nedelju.

Ekonomija iskustva stvorila je sasvim novu mladalačku kulturu: živi se u tranzitu, vrednuje se samo ono što je novo i fantastično.

Einalem, Flickr

Prvi put sam primetio ekonomiju iskustava preko roditelja. Moj otac je par decenija proveo u pokušaju da se seti koji je omiljen Estee Lauder parfem moje majke, ali se pre pet godina dosetio i počeo da joj kupuje vaučere za popodnevnu čajanku u skupom hotelu. Svakog Božića imao je u rukama odštampani i-mejl koji nudi priliku za privremeni luksuz. Bilo je jasno da bi mama rado iskusila život „bolji" od onog u nižoj srednjoj klasi. Nisu mogli da priušte noćenje u Ricu, ali ovi relativno jeftini vaučeri omogućili bi joj da se, makar na samo sat vremena, pretvara da je neko drugi. S vremenom su se navukli: za svaki praznik donosi tretmane u spa centru, degustacije sira, paket aranžmane za London.

Taj Groupon trend se kasnije proširio i na moju generaciju, nudi nam se da po razumnoj ceni osetimo buržujski komfor. Za 20 funti možete celo veče da isprobavate skupa vina, a za 36 možete da naučite kako se sprema dim sum i usput popijete dve čaše vina. Istu sumu mogli biste da potrošite i na nov par farmerki, ili petak veče u lokalnom pabu. Sve ovo se lako deli; demonstrirajte preko Instagrama da ste slobodnog duha, okačite svoje slike u radionici za pravljenje terarijuma u Kambervelu.

Termin „ekonomija iskustava" možda se odnosi na širu društvenu kretnju od pasivnog posedovanja ka aktivnom delovanju, ali ovo kupovanje iskustva preko vaučera je najvidljivija manifestacija, od izmišljenih hobija do ping-pong barova.

Nije mi namera da osudim ljude koji su otvoreni prema novinama. Nisam od onih povučenih cinika koji misle da samo govnari rade jogu ili vežbaju klavir. Nisam čak ni sam imun na ovu pojavu. Prisustvovao sam časovima kulinarstva, i radije bih uplatio letovanje nego kupio nova kola. Ono što me muči su implikacije omasovljenja ove pojave, posledice tolikih života baziranih na principu „sve probam po jednom."

UrbanPromise, Flickr

Svakako će mnogi istaći moj cinizam. Ljudi se zabavljaju, šta tu ima loše? I da, ovi njanjavi mali događaji samo po sebi su uglavnom bezazleni, kao momačke večeri na kub. Ono što me brine je činjenica da se kultura iskustava nameće kao centralna. OK je da se devojke skupe i odu na Go Ape ponekad, ali kad to postane dominantan društveni sadržaj, stvari deluju prilično žalosno.

Dok veličamo sve što je različito i novo, zanemarujemo koliko je važno posvetiti se nečemu i biti istrajan. Supkulture, scene, identiteti, zajednice, to ne nastaje preko noći. Ako nam je bitna samo originalnost, ne dajemo ničemu priliku da se razvije. Ekonomija iskustava usmerava nas ka budućnosti u kojoj je sve podređeno kreativnoj izmišljotini, u kojoj ljudi ne kupe atelje da bi pokušali da se dokažu kao umetnici, već samo upišu kurs vajarstva od tri sata uz dve besplatne čaše šampanjca.

Naravno, ne želi svako da postane umetnik, ali isto se može primeniti na lokalne pabove ili rezidente po noćnim klubovima – takve stvari ne vladaju više kulturom mladih. Ekonomija iskustava sugeriše nam da bi trebalo da odemo čim smo se na nešto navikli. Migriramo od kluba do kluba, tražimo stalno najuzbudljiviji buking, menjamo pab svakog petka na osnovu Time Out saveta. Restoran se ne isplati vaditi iz kontejnera za transport, čim ga se zasitimo biće vreme da se zapakuje i pošalje negde drugde.

Ako nemamo ništa osim „iskustva", ako ne puštamo korene nigde i nikako, postajemo turisti u sopstvenim životima. Klizimo od hobija do profesije, kao da nas neko vozi Amazonom. Šta radiš u slobodno vreme? „Svašta. Razna iskustva."

Ekonomiju iskustava karakteriše neiskrenost i nesigurnost. Naša generacija u izvesnom smislu pluta. Ne možemo da priuštimo kuće pa se seljakamo svake godine, tražimo jeftiniju kiriju i još jeftinije pabove. Nemamo jasan kulturni identitet, mešamo elemente odevanja i umetnosti kako nam koji dođe pod ruku. Ekonomija iskustava je samo prilagođavanje sveta našim navikama. Šta će nam lokal, šta će nam interesovanja, šta će nam običaji, ako možemo svakog vikenda da budemo negde drugde, radimo nešto novo, budemo neko drugi?

Možda se sve svodi na to da je ekonomija iskustava dobra za pojedinca ali ne i za društvo. Deluje mi kao mehur koji će pre ili kasnije pući – rečnička definicija poznog kapitalizma je kad platiš 40 funti da bi te neko učio da pleteš korpe dok piješ šampanjac. Dok ne pukne, trebalo bi da smo obazrivi pred ovom opsesijom iskustvima. „Živeti za trenutak" i „probati nove stvari" su danas neuništive ideologije. Ako kažeš da širiti vidike ima i svoju lošu stranu, automatski postaješ jeretik, ali možda ne bi trebalo da budeš. Povratak starim mestima, starim ljudima, omogućio bi nam da stvorimo nešto više od nas samih, da stvorimo nešto trajno.

Još na VICE.com

O srpskim milenijalsima, mentorstvu i početnim koracima u novinarstvu

Upoznajte lepotu nove generacije

Skejt scena južne pruge kroz četiri generacije vozača