Moje neobično nasilno leto kroz prizmu onlajn sadržaja

Testiranje na upalu grla neizvodljivo u apotekama, Crvi koji jedu plastiku pomoći će u ratu protiv otpada, Konor Makgregor priča o svom prijateljstvu sa Drejkom, Devet žena koje su obrijale glave, Deset žena koje su se same probile na muzičku scenu, Som od osamnaest godina se ubio pošto ga je na to navela devojka sa Fejsbuka, Overwatch najavljuje strože kazne za trolove

Pre neki dan zamalo da se potučem ispred uličnog fensi restorana. Još ne znam zašto.

Radio sam samo ono što i treba, igrao ulogu mladog čoveka u tranziciji, gledao jelovnik poluzainteresovano, a onda mi je prišao stranac grozničavih očiju, crven od piva. „Dobar im je lokal," prokomentarisao je, „bolje nego ono govno što je ranije bilo tu. Kuvar im je pre radio u onom, kakoszove, jebo ga ja… Dašumu."

Iz nekog razloga odlučio sam da ispravim njegov izgovor imena restorana o kom sam samo čitao u ES Magazinu.

„Aha, misliš Dišum?"

Odmah je zagrizao. „Ma otkud znam, jesi ti Indijac? Jesam ja Indijac?" Režao je kao besan pas koji u daljini vidi šintere. „Odjebi bre!"

Isturio je bradu i zateturao se ka izlogu, kao Majkl Džekson u Smooth Criminal spotu. Sa druge strane ga je posmatrala uznemirena žena kovrdžave kose. Ispred nje je bila prazna stolica i velika flaša Kobre. Zgledali smo se na trenutak, spojio nas je ovaj nepojmljivi stranac.

Događaj ne samo što je bio neočekivan već ni akter nimalo nije ličio na pijanog napasnika. Ličio je na volontera u prodavnici sportske opreme, sa E-šiša lulom u rukama, ogrlicom oko vrata, i Beliz natpisom na majici. Agresija od njega uopšte nije imala smisla.

Čitavu večnost stajali smo pred restoranom, odmeravali se pod crnim oblakom nasumičnog nasilja. U takvim trenucima izvetri ti iz glave sve što si ikad planirao kako ćeš se u sličnoj situaciji postaviti. Stojiš kao kip, gledaš onog drugog, tražiš duboko u sebi ili najbolju ili najgoru verziju sebe. Ko prvi uradi nešto gadno, taj pobeđuje.

Produžio sam dalje. Bilo je majsko nedeljno popodne, 19 stepeni.

„Danas su nam specijalitet špageti sa dagnjama i pomodoro prelivom, bakšiš molim vas ostavite u kešu jer ako je na kartici šef nam sve uzme."

Našao sam se u nekom italijanskom restoranu. Pomenuti šef nosio je džins, čizme, i rvački kaiš dok je delio najiskrenije moguće savete nezainteresovanom kuriru brze pošte. Neka imitacija melodije iz „Kuma" dopirala je iz zvučnika.

Dlanovi su mi se znojili dok sam kidao hleb i pitao se zašto me je onaj hipi ispred kari restorana onako spopao. Zašto ga je pogodio moj naivni pokušaj korekcije, zašto sam ja uopšte pokušao da ga ispravim? Čime sam ga tako uvredio? Zašto je hteo da se bije sa mnom, jebote? U kakvom to društvu živimo da kod dvojice odraslih ljudi spor oko imena trendi restorana u kom ni jedan ni drugi nisu bili može da izazove svađu?

U poslednje vreme mi se dešavaju takve situacije. Zašto je prethodne večeri neki tip probušenog nosa pokušao da me izbaci sa žurke? Zašto je ludi vozač autobusa dao gas kad sam mu zazvonio da stane?

Odakle ovaj porast slučajeva zamalo-pa-tuča na nedeljnoj bazi? Da li odašiljem loš vajb? Ili je nešto šire u pitanju, neki opšti bes u svemiru? Onaj Tramp efekat o kom se piše?

Koliko si pila u trudnoći, Ilon Mask i Ember Herd na ziplajnu, Majkl Gov o reperskoj odbrani Korbina, Par reči o tehnološkom problemu Evrope, Par reči o onlajn radikalizaciji mladih belih muškaraca, Još par reči o tehnološkom problemu Evrope, Par reči o Tviter nalogu Toma Henksa, Klajv dođi da ti kažem par reči.

Kad sam izašao ispod tuča, devojka mi kaže da je umro neki stari soul pevač i da je di džej sa Fejsbuka već okačio jedan svoj miks u čast pokojniku i da je obećao da će večernje izdanje internet radio programa posvetiti upravo njemu. Mnogi ovo pozdravljaju. Kažu da je opet krenulo sranje na Krimu. Kažu da trčanje i nije najbolja kardio vežba. Milion ljudi nešto tupi o Sorošu. Da nije umro? Nije nego vodi nekakvu revoluciju. Pominje se Kirkstol u Lidsu. Neki teroristički napad? Krater? Ma ne, saobraćajna nesreća. Jedna žrtva, ne deluje da je ubistvo.

Eto današnje agende za tragediju i paranoju. Sutra će biti nešto novo. Ali za sada, bar znam koga da ožalim i o čemu da brinem.

Svakog jutra zapljuskuju me uve univerzalne mahinacije. Čim se probudim, suvim očima moram da gledam Arijanu i Lusidu Grande na ekranu od tečnog kristala, svi se događaji na svetu kondenzuju u imena i lokacije kao na nekakvom morbidnom FTSE indeksu.

U svom tom hroničnom hororu ima i licemerja. I ja to radim; ja sam jedan od njih; već sam puno puta pisao o tome. Možda treba da kažem nešto o pokojnom pevaču? Smrt je dobar izgovor za nas frilansere.

Kakav čovek biti u ovoj budućnosti prepunoj straha i frustracija? Možda onaj koji se okreće novoj desnici, bolesno ubeđen da ima pravo da se bori za mrvice ponosa sa svim tim ženama koje spletkare u korist feminizma?

Ogledam se jedno vreme i počinjem da se bavim važnim stvarima: sendvič sa jajima i majonezom, tanka korica. Eto šta su brige i pokretačke strasti svih starmalih studenata društvenih nauka širom sveta, pošto im se svakog jutra sadržaj sažvaće i sipa u glavu. Gledaju me iskosa i dižu okvire naočara, frizura politizovanih, kažu da bi morao da se spremim za to što će mi reći, jebiga, jer mi se možda neće svideti.

Istini za volju, svega mi je preko glave. Spremam puškice za slučaj da me neko pita šta se trenutno dešava u svetu. Krećem se ka drugim, mračnim mestima, da vidim šta je imao da izjavi Arsen Venger, i kako izgleda koja holivudska prinova u kožnim čarapicama. Da li mi se stvarno sviđa Demi Lovato ili samo fantaziram?

Ubrzo me potpuno guta sva ta magija i užas koji smo nekad zvali svetskom globalnom mrežom. Svi ti portali kroz koje komuniciramo, svi linkovi u porukama u mom inboksu, svaki „jesi video ovo" predlog mojih prijatelja, kolega, i dalekih animiranih avatara, sve me to naglo obaveštava o aktuelnim političkim travestijama i selebriti tragedijama. Biće o čemu da se misli danas, reklo bi se.

Kul i sveden, ovaj kafe sadrži nameštaj u minimalističkom stilu, zidove od svetlog drveta, i u ovoj četvrtoj lokaciji koju otvaraju u Londonu, tamno zelene pločice iza šanka od kojih ćete imati utisak da obedujete u zimzelenoj šumi. Nordic Bakery: najmirnije mesto u Kovent Gardenu.

U pabu tražim krompiriće, lik iza bara kaže da nemaju krompiriće. Pitam ga da li imaju nešto slično, nešto do četiri funte da se pregrize a da je na bazi ugljenih hidrata?

„Pa imamo pomfrit", kaže on veselo i snishodljivo.

Ja tu krenem da se poistovećujem sa onim nadrkanim hipikom od juče. Pička li ti materina, pa to je ista stvar. Evo nas, isti smo, trudimo se da preživimo u svetu u kom ništa ne uspevamo da formulišemo kako treba. Zašto li sam ga ispravljao?

Od kako zna za sebe, Grejs Albom iz Njujorka pravi fotografije – jednokratnim aparatom snimala je BMX bajkere u detinjstvu, a danas je uspešna umetnica. Specijalitet joj je potraga za univerzalnim vrednostima i nemiru koji svi mladi ljudi danas dele. Ona kaže: „Volim da snimam ljude koji nisu obazrivi, žive opasno, ekstremniji su od mene… Tako ostajem na oprezu."

Na Fejsbuk četu prijatelj mi se vajka što nije završio za doktora ili nešto slično. Ja kažem manje-više istu stvar. On odgovara (valjda šaljivo) da ja bar nisam odlazio na razne žurke između 22. i 26. godine.

Ali ni on ni ja se ne sećamo tih žurki. Ima li pouzdanih dokaza da su bile stvarne?

Posle gledam neki spisak kul ljudi. Svi su doterani, samouvereni, misle da okreću ogledalo ka licu sveta i kažu mu da odjebe, ubeđeni su da se bave neviđeno važnim stvarima, sigurni su da neće umreti u skorije vreme.

Šta treba da uradim da bih ostario? Osećam se star, ali izgleda da nisam. Kad ću najzad izaći iz generacije kojoj se šalju sve reklamne poruke? Jednim delom želim da budem kulturno irelevantan – da niko ne pokušava ništa da mi proda, kao neki prezauzeti udovac kog Jehovini svedoci precrtaju sa spiska i više mu ne dolaze. Ali uzalud, nekako sam i dalje ciljna grupa, bitan glas, deo grupacije koja formira budućnost ove zemlje. Šteta samo što se tako ne osećam.

UK čeka „apsolutna katastrofa" ako ne obezbedi „besprekorno glatku" carinu u Doveru i ostalim lukama, upozoravaju iz pomorske industrije. Transportna komisija koja predstavlja preko 170 kompanija u posedu bezbroj teretnjaka, tankera, i krstarica apeluje na evropske institucije da se izbore sa ovim izazovom.

„Sve ću da ih raskrinkam", kaže neko u pabu. Liči malo na Džona Kazala u Dog Day Afternoon, ima pored sebe ostarelog hrta.

„Dokle misliš da sve to ide", pita ga moj ortak koji je i sam duboko iza ogledala.

„Ma skroz do vrha", kaže opušteno ali sasvim ubeđeno vlasnik psa. „Svi su tu, od vođa izviđača iz malih sredina, do sveštenika, do industrijalaca, do kraljevske porodice."

Piše izveštaj o pedofilima već godinama, uskoro će ga izdati. Pije votku i drnda neku Excel tabelu na laptopu. Priča nam priče a ja počinjem da skrolujem po Tviter fidu sa kog smo ga i našli.

Nije lako za čitanje: stotine i stotine retvitovanih članaka o raznim decojebima i njihovim zločinima; vatrogasac iz Glostera, čevapdžija iz Longsajta, učesnik Ninja Warrior UK.

„Praktično svaka uticajna osoba u ovoj zemlji je pedofil", naglašava naš sagovornik.

„Kad već sve to znaš, kako ti ne dođe da se ubiješ?" pita moj drug, ali razgovor prekida užasan mesnati miris.

„O boga ti, zar je opet prdnuo?" viče čovek i vraća se svojoj tabeli.

Pitam se da li treba verovati osobi kojoj je kafana kancelarija. Ali opet, pitam se koliko ima istine kod onih kojima je kancelarija kancelarija.

Nije prvi put, ali svakako je dosta bilo. Neće moći da ostane. Gotov je.

Arsene Venger je produžio ugovor. Dobili su ove moje u finalu kupa, ali nekako mi je ipak drago. Već par meseci saosećam sa njim kao da je neki Denis Skiner, jedina konstanta koju neobjašnjivo poštujem. Čovek koji odbija da poklekne pod pritiskom čitavog svemira, trpi sve udarce i učtivo se zahvaljuje svojim mučiteljima. Ignoriše nauku, logiku, empirijske dokaze, kao mađioničar koji odbija da prihvati da je publika provalila da u sanduku ima rupu. Svaka mu čast, što se mene tiče.

Možda je poslednja samouverena osoba na svetu, poslednja koja odbija da prizna koliki je pritisak modernog života, modernih razgovora. Kralj Knut koji i dalje sve nas ubeđuje da kontroliše morske talase iako zna da ih ne kontroliše. Vijetkongovski radikal koji u poznim godinama odbija da jede u Mekdonaldsu. Metrički mučenik u svetu kojim dominira Imperijalni sistem mera.

Nisam ubeđen da će mu ići bolje ove sezone, štaviše verovatno će mu ići još gore, kao što se već duži niz godina dešava. Ali kao u manifestu pokojnog velikana Gustava Mecgera, ne mogu a da se ne divim čoveku koji je spreman da upropasti sve što je sagradio. Zašto da odustanem i dam im ono što žele? Mogao bi da postane prvi među fudbalskim trenerima koji zaista odražava sve užase ljudskog života. Ako se nekad stvarno povuče, ne znam šta ću bez njega.

Grupa dece školskog uzrasta pretukla je odraslog čoveka na ulici u zapadnom Londonu. Svedoci kažu da su se mladići obrušili na sredovečnog gospodina pa je on morao da potraži utočište u obližnjem kafeu. Policija je izašla na uviđaj posle 6:15 kada im je javljeno da jednog građanina napada grupa dece.

Danas nije bio dobar dan. Neki ljudi na internetu su zaključili da sam pedofil, i to još trol pedofil.

Sve je to počelo zbog nekog drugog Klajva Martina koji je na Tviteru počeo da zastupa stav branitelja LGBTQP+ prava. U toj skraćenici P. znači pedofil.

Kontaktirao sam svoje napasnike ali ne veruju mi da ja nisam osoba na koju su se ustremili. Možda ako se obratim onom liku sa smrdljivim hrtom, da posreduje između mene i njih. Ali šta ako pomisli da sam ja uticajna osoba?

Šta vaš mozak radi dok obrađuje informacije? Da li možda proizvodi „kontrolisanu onlajn halucinaciju"?

Lovci na pedofila su popustili ali neće da mi se izvine. Meme koje su napravili sa mnom u glavnoj ulozi i dalje su u cirkulaciji. Postao sam kolateralna šteta u njihovom ratu. Dosta sa m i proživeo, možda je vreme da malo ispaštam za viši cilj.

Saznao sam da pomenuta priča o Knutu Velikom nije tačna. Možda bi se on osećao kao ja, žrtva lažnih glasina. Venger produžio ugovor. Korbin ih zgrabio za grlo. Deca Jana Pejslija sad odlučuju šta će biti sa mnom, i još ih plaćamo milijardu funti za to. Stvari se kreću nabolje i nagore. Sazvežđa zauzimaju neku nepoznatu formaciju.

Smanjite grejanje u borbi protiv hendikepa, Tajni Tinder na koji vas nisu pozvali, Šef đubretarske firme osuđen za prebijanje radnike, Mlada manekenka preživela rak jajnika, Svinja napala džogera u begu od policije (VIDEO), Šta sam naučila kad sam se sprijateljila sa novom devojkom svog bivšeg dečka, Najbolja špargla u Londonu, Asteroid zamalo promašuje Zemlju sledećeg petka
Vekovima unazad nama upravlja strah od seksa, smrti, i Boga. Izmislili smo filozofiju, politiku, i religiju da bismo se izborili sa jebanjem, ubijanjem, i velikim neznanjem. Odgovora nema, pa smo na kraju zaključili da je mušterija uvek u pravu, spustili slušalicu gospodinu sa Tibeta, i nastavili da se bavimo stvarima koje koliko-toliko razumemo. Instagram je besmrtan.

Nekad u vozu ili u kolima počne da me pritiska neka ogromna sila, težina svih drugih stanovnika planete, sve te električne energije, podzemne pare, magnetnih talasa na milijardu godina starom zakotrljanom čiru.

Odem na selo, ali tamo ne mogu da pobegnem od neba. Da bih nekako ignorisao koliko je ogromno, počnem da razmišljam o fudbalskim transferima.

Kad sam bio mlad, imao sam utisak da će mi umetnost i seks i kultura i društvo ponuditi nekakvo utočište od svega ovoga, da me neće više nikad preneraziti sam život, da ću moći da se nekako iskradem kad me previše pogodi ljudska priroda. Ali svi ti faktori danas mi čine samo dodatni teret.

Šta ja to osećam? Da li je to stvarno, ili samo još jedan primer post-milenijumske tenzije o kojoj se stalno priča? Ima li tu kraja? Znam da su sve ovo već rekli drugi, i to bolje.

Ne mogu da pobegnem od ovoga. Tri je posle ponoći. Četrnaest stepeni. Na zapadu Londona gori jedna stambena zgrada.

@thugclive / elenagumeniuk.com

Još na VICE.com:

Ovaj čovek odmara i uživa o trošku države već dvadeset godina

Kod nekih ljudi leto izaziva pravu depresiju

Bezbrižnost i lepota letovanja u radničkim odmaralištima