Mladi ljudi iz Srbije o tome na čemu zavide svojim babama i dedama

Stiče se utisak da se po društvenim mrežama svako malo potežu jedne te iste teme koje utvrđuju jedne te iste stereotipe. Najveći dokaz za to je fotografija koja se svako malo u nekoj od mogućih formi pojavi na kojoj mladi ljudi sede u prevozu zagledani u ekrane dok su iznad njih neki ubogi ali ponosni ljudi koji stojički bdiju nad njima. To utemeljuje stereotip broj jedan: sve je to mlado i bahato.

Sa druge strane tu je sterotip broj dva. Stari ljudi su povampireni zombiji koji zauzimaju suvišna mesta na ovoj planeti i u najnezgodnijim trenucima se pojavljuju kod lekara, i šta uopšte traže u javnom gradskom prevozu, zašto nisu kod kuće i u svoja četiri zida.

Realnost je naravno znatno kompleksnija. I kako smo zapravo saznali od tih “mladih i bahatih” poštovanje koje gaje prema najstarijima može i začuditi. Pitali smo ih na čemu zavide svojim babama i dedama a evo šta su odgovorili.

Ne bih mogao da kažem da im na bilo čemu drugom zavidim sem na činjenici da su živeli u zajedničkoj zemlji gde je vladalo jedinstvo i sloga. Ja obožavam Hrvatsku i voleo bih da sam živeo u vremenu kada su Dalmacija i Istra bile obavezno letovalište svake godine, bez gomile potpitanja i konstantnog raspravljanja ili priče da je Crna Gora ipak 'naša'.

Stariji vole da pričaju kako su studentski dani najbolji period života, kako smo mladi i puni energije i da treba to da iskoristimo. Ne znam za druge, ali ja sam poprilično umorna. Dok se mi još borimo za naše živote koji su poprilično nejasni i mutni, oni su već proživeli sve što je moglo da se proživi, i sad gledaju nas kako se mučimo u pokušaju da shvatimo život. Mogli bi da nam udele malo njihove mudrosti. Moram priznati da mi uopšte ne bi smetala udobnost moje kuće i gledanje omiljenih serija veći deo dana. I još ako bismo mogli da vratimo vreme unazad, u period kada su ljudski odnosi nešto značili i kada su veze između muškaraca i žena bile jače i stabilnije, a ne komplikovane i beznačajne kao ove danas.

Polgedajte i:

Mislim da među starijim ljudima koji su generacija naših baba i deda možemo naći neke stvarno kvalitetne uzore. Moj deda je, na primer, u mladosti uspeo da se preseli za Švajcarsku, ali su ga odatle uskoro deportovali nazad za Srbiju, što njega nije sprečilo da u životu postigne razne stvari koje je želeo. Sagradio je kuću, vozio helikopter, a poslednji "projekat" na kome je radio bila je fontana koju je lično dizajnirao. I sve što je ikada napravio estetski deluje jako dobro. Nadam se da ću i ja u životu moći da postignem onoliko koliko je i moj deda postigao. Doduše, ne mora baš da mi se desi da me deportuju iz Švajcarske.

Mislim da su bili mnogo više disciplinovani, vredni, nisu smeli da se žale za svaku sitnicu. Zato su znali i da se snalaze sami, bili su spretniji i bolje pripremeljeni za život. Sa druge strane, ja često uhvatim sebe kako se sa bratom raspravljam ko će čiste sudove skloniti iz mašine ili skupiti veš, na šta bismo potrošili dobrih deset minuta, i smeta mi što sam toliko lenja.

Takođe im zavidim na tome što u mladosti nisu imali televizore, računare i mobilne telefone, zaista. Koliko god da je komunikacija bila otežana, više su čitali, dosta vremena su provodili sa drugima. Znalo se tačno kada će ko biti na terenu da se igra, kada će ko prošetati po centru. Bili su iskreni, otvoreni, direktni. Sećam se bakine priče kada je u firmi prvi put videla svog budućeg muža. Sama je tražila kolegi da ih upozna i deka ju je nakon par dana pitao da pođu zajedno na proslavu na kojoj su cele večeri zajedno plesali.

U današnje vreme niko ne pita za ples, ne kupuje cveće i ne šalje pisma. Mi se samo pretvaramo da imamo gomilu prijatelja i obožavalaca. Međutim, često smo usamljeni jer i kad smo zajedno, samo brinemo o tome kako ćemo se slikati da bi drugima delovalo da se zabavljamo.

Ono na čemu im najviše zavidim je količina praktičnog znanja i skilova koji su imali, a pretpostavljam da je to najvećim delom zbog razlike u načinima na koji su nas roditelji od malih nogu vaspitavali. Mene, mog brata, i praktičino sve moje prijatelje roditelji su razmazili u tom smislu da su dosta stvari radili umesto nas i nikada nas nisu terali da radimo bilo šta, tako da ja sad sa svoje 22 godine prvi put učim kako se loži vatra, pravi roštilj, i peku jaja na oko. A đed je recimo to sve naučio do svoje desete godine i onda je sa 14. popravio svoj prvi tranzistor. Baba znala da ugradi biber crep i da opšije kuću. Mislim da to dovoljno govori o razlici u sposobnostima između njihove i naše generacije.

Ako se osvrnem na život moje babe i mog dede, zavidim im pre svega na iskrenijem odnosu. Danas se to nekako teže sreće, ljudi su površniji i da kako da svako vreme nosi svoje. Imali su više vremena za sebe i svoju privatnost. Sada je bitno okačiti svoju sreću na neku društvenu mrežu da ljudi vide i misle da vam ide u zivotu. Veoma tužno po mom mišljenju.