Od Mađarske do Majamija - dugo putovanje Rodnija Mekgrudera

Godina je 2013, i Rodni Mekgruder je sam u svom stanu u Mađarskoj. Današnji bek Majamija je tada bio samo dvadesetdvogodišnjak, svež sa Univerziteta Kanzas, spreman da se pronađe u svetu profesionalne košarke. On je umoran od treninga sa svojom ekipom (Pakš Atomeromu), i pita se zašto je koji đavo trenutno na drugom kraju sveta, hiljadama milja od porodice i NBA skauta.

Samo par meseci pre, Mekgrudera otpustila Oklahoma, i dobio je savet da proba da zaradi nešto novca negde preko. U to vreme, D-Liga (danas G-Liga) nije nudila previše para, i Rodnijev agent je ubrzo izneo dve opcije - Australija ili Mađarska. Izabrao je Mađarsku, iako je, smatra, "Australija prelepa zemlja".

I tako je Rodni osam meseci (od kojih je prva dva bio potpuno sam dok mu se devojka nije pridružila) prolazio jednu te istu rutinu. Utakmice, treninzi (dva puta dnevno, što je za Amerikance kulturni šok) i sve ostalo, a to je sve u suštini bilo ništa. Vremena za razgledanje nije bilo. Pakš je mali grad gde uveče nema žive duše na ulici, a do Budimpešte ima dobrih sat i po vremena vožnje - previše. Sve što je imao u tom trenutku bili su košarka, klub koji se bori za titulu i vera u Boga. Svaki dan se molio, i razmišljao o svom životu.

Agent mu je sve vreme pričao - NBA timovi te posmatraju, na njihovom si radaru. Ali on nije imao taj osećaj. Svega šest meseci nakon što je bio izglasan u prvu petorku Big 12 NCAA konferencije, Mekgruder se osećao kao da mu košarka polako izmiče.

"Tada mi je palo napamet - "šta radiš to? Ovo nije ono o čemu si sanjao. Ne daj svom snu da pobegne. Ne ispuštaj ga", seća se Mekgruder danas. Odlučio je da posle Mađarske ode nazad u Ameriku, u D-Ligu. Bliži porodici, bliži domu, i bliži NBA skautima. Pa šta bude.

Rodni je najmlađi od četvoro dece, i košarku je prvi put počeo da igra kao petogodišnjak. Naučila ga je starija sestra, košarkašica, čije je utakmice redovno posećivao. Odrastao je na svega deset minuta od Vašingtona, igrajući i odrastajući na istim terenima gde su igrali Kevin Durent i Majkl Bizli. Kada su njih dvojica došli do NBA, Rodni je rekao sebi, zašto ne i on? Ali njegov put bio je dugačak i trnovit.

Pet godina kasnije, Mekgruder je u predvorju luksuznog hotela u Njujorku. Ima dvadeset i sedam godina i nosi opremu Majami Hita. NBA nije stigla ni do trećine sezone, a mnogi ga već proglašavaju kandidatom za igrača koji je najviše napredovao. Saigrači ga zovu "Sweet Spot Rod", a on uzvraća impresivnim statistikama. Samo Džoš Ričardson ima više dodira sa loptom u celoj ofanzivnoj postavci Majamija.

Njegova karijera je priča o usponima i padovima, ali ostavimo prošlost po strani. Budućnost je ono što nas najviše zanima. Ono što on ume da radi trenutno traži svaki trener u ligi - takođe, Rodni na leto postaje ograničeni slobodan agent. Para na tržištu ima koliko hoćeš, i čini se da njegov profesionalni košarkaški život tek počinje. Kako kaže njegov saigrač Keli Olinik, "Rodni je nadmašio svačija očekivanja, a još nije pokazao sve što zna".

Mekgruder se dobro seća te junske noći 2013, kada je zajedno sa svojom porodicom sedeo ispred televizora i čekao da Adam Silver izgovori njegovo ime. Par sati pre toga, agent je zvao sa dobrim vestima - Orlando je zainteresovan, i možda će ga birati kao 51. pika. Međutim, Medžik je izabrao Romera Ozbija - čije ime Mekgruder i dalje pamti kao svoj broj telefona. Čisto kao motivaciju.

Naravno, svi su bili uzrujani - svi osim njegove majke, jake žene koja je trideset godina vozila autobus ulicama američke prestonice. Ona ga je savetovala da ne kuka - "sve Bog uredi sine. Sve u svoje vreme", rekla mu je.

Sutra ujutru, Rodni se probudio u 7 i odmah počeo sa jakim treninzima. Na umu su mu bila sva ona imena koja je komesar pročitao umesto njegovog, ali, šta je bilo, bilo je. Mekgruder se spremao za sledeće izazove. Ubrzo je zaigrao za Orlando u letnjoj ligi, a zatim u Vegasu bio član Šarlotove letnje ekipe. Nije bilo lako istaći se u gomili namernika koji jure NBA mesta, ali on je uspeo u tome - Oklahoma ga je dovela u svoj trening kamp. Ipak, otpušten je nakon mesec dana.

"Kad probate nešto što ste ceo život želeli, vama je to sve na svetu, ne osećate se kao da ste samo došli na kamp", seća se Mekgruder. "Rekao sam sebi, brate, došao si u NBA! I onda kad ti to uzmu iz ruku, moram priznati da to ume da zaboli".

Usledila je već spominjana mađarska odiseja, koja je naterala ionako već fanatičnog radnika da radi još jače kako bi se vratio tamo gde želi. Malo nakon finala mađarskog plej-ofa koji je Pakš izgubio, Rodni je bio nazad u Vegasu, ovaj put u dresu letnje ekipe Golden Stejta. Njegov trener je bio Stiv Ker, tada početnik. "Bilo je sjajno učiti od njega", kaže Mekgruder.

Sledeća stanica bio je trening kamp Bostona, gde se sastao sa starim koledž rivalima Markusom Smartom i Filom Presijem. Mekgruder nije uspeo da se uvuče u prvi tim Seltiksa, ali je prihvatio ponudu da zaigra za Mejn Red Klos, njihov razvojni tim. Na jednom od poslednjih treninga pred početak sezone, on doživljava povredu prepona koja ga odvaja od parketa dve nedelje. Odmah po povratku, ponovo maler - obnova povrede, i sada duža pauza. Mekgruder do kraja sezone ne uspeva da se nametne stručnom štabu Mejna, pa dolazi do raskida ugovora pred početak plej-ofa. Otišao je kući u Merilend i strpljivo čekao nove ponude.

Te ponude su ubrzo i stigle - zvali su Ostin Sparsi (razvojna ekipa San Antonio) i Su Fols Skajfors (razvojna ekipa Majamija). Izabrao je Su Fols, odigrao tri utakmice za njih i sezona se završila. Zatim je usledila epizoda u letnjoj ekipi Hita, a onda…tišina.

"Bilo je to nešto najgore. Završio sam letnju sa Majamijem, i telefon je prestao da zvoni. Niko ne zove, nema ponuda za kamp, nema ničega. Razmišljam se, da li da opet idem preko? Ali onda sam rekao sebi, pa, ja nisam imao ni vremena da se pokažem u D-ligi zbog povreda. Popričao sam sa porodicom, sa prijateljima, sa devojkom i svi su mi rekli - jesi rekao da želiš D-ligu, da želiš NBA? Pusti Evropu onda", sumira Rodni.

Poziv je na kraju došao. Pomoćni trener Majamija Den Kreg je dobio posao šefa struke u Su Folsu, i Mekgruder je bio na njegovoj listi želja. Skajfors je ostvario učinak od 40-10, najbolji u istoriji D-lige, i osvojio titulu razvojnog šampiona. Mekgruder je bio jedan od najzapaženijih igrač sezone. "Ništa se ne dešava preko noći", naknadno je komentarisao njegovu rolu Erik Spolstra, prvi trener Majamija. "Osvojio je titulu u razvojnoj, i to je jedan od razloga zašto smo ga pozvali u prvi sastav".

Drugu godinu zaredom, Mekgruder je igrao letnju sa Majamijem, zatim dobio poziv na njihov kamp i zaslužio mesto u ekipi. Rodni nije verovao šta se dešava - te noći, on uopšte nije spavao. U Majamiju su bili zadovoljni - činilo se da su dobili odličnog igrača i još boljeg čoveka, idealnog za njihov sistem.

Kada je Pet Rajli došao u Majami pre više od dvadeset godina, pitali su ga koja je njegova filozofija koju namerava da implementira u Floridi. On je prosto rekao da je njegova namera da Hit postane najmarljiviji, najspremniji, najprofesionalniji, najnesebičniji, najčvršći, najprljaviji i najmanje voljen tim u ligi. Danas, timska kultura Majamija počiva na ovim postulatima - to im je donelo tri titule, a otkako je Rajli u gradu, samo četiri ekipe u celoj ligi imaju veći procenat pobeda od njih.

Ali uspeh se ne prašta ni u NBA. Mnogi otpisuju Majami kao gomilu drkadžija, međutim, to nije istina. Borbena atmosfera pomaže da ekipa sama odstrani neradnike i one koji ne umeju da se kontrolišu van terena. U Majamiju se više od svega cene rad, red i disciplina, i bez toga niko ne dobija poziv da zaigra u ovom gradu. Rodni je postao bukvalno hodajuća reklama za njihovu timsku kulturu - do te mere da ćemo jednoga dana možda videti i bilborde koji pozivaju mlade igrače da budu "novi Rodni Mekgruder". "On je sve što mi kao ekipa želimo da promovišemo", jasan je jedan od pomoćnika Erik Glas.

Sa time se slaže i veteran i ikona kluba Udonis Haslem. Nedugo pre početka Mekgruderove ruki sezone, Haslem - čiji je srednjoškolski trener takođe trenirao i Rodnija - ga je pozvao da gledaju američki fudbal. Kada je shvatio da Mekgruder nema svoj automobil, on mu je pozajmio jedan od svojih…na godinu dana. Haslem je kratko rekao da ga je trener pozvao i rekao mu, "stiže ti jedan od naših, pripazi ga". Od tog momenta, njih dvojica su kao braća.

Mekgruder je presedeo skoro celu svoju drugu sezonu zbog povrede leve noge. Kada mu je saopšteno da je operacija jedina mogućnost, bio je u neverici. "Prošlo mi je kroz glavu šta sam sve uradio da bi stigao dovde", seća se on. "Ali, onda sam se takođe setio da se sve dešava sa razlogom".

Zbog nošenja ortopedske "čizme", Mekgruder nije mogao da sedi na klupi Hita tokom domaćih utakmica, pa je umesto toga sedeo iza njih sa trenreom Glasom. Tu je imao priliku da nauči nešto o igri iz drugog ugla, jer je Glas pažljivo notirao i analizirao svaku akciju. Bilo je to jedno potpuno novo iskustvo za njega - upijao je informacije kao sunđer, zapitkujući Glasa o svačemu. Ovu šansu za napredak nije smeo da ispusti.

Mekgruder je proveo sate i sate analizirajući sa Glasom. Naučio je kako da bolje čita situacije, da efektnije brani pik igru, što je danas uostalom i očigledno. I u svojoj trećoj sezoni, on je sve te stečene veštine stavio u praktičnu upotrebu.

Pred početak ove sezone, njegov rekord NBA karijere iznosio je 15 poena. U prvih šesnaest utakmica, pet puta je postigao više od toga. Procenat šuta za tri mu je skočio sa 33.2% na 42.3%, i trener mu daje zeleno svetlo da ispaljuje iz svakog ugla. "On je sada vrlo pouzdan šuter za tri", potvrđuje Spolstra.

Ali, Mekgruder je evoluirao i kao plejmejker. On uzima loptu i ruke i nameće pritisak odbranama. Sve češće napada iz pik end rola, i sve češće poentira iz reketa. Spolstra se slaže sa time, i dodaje kako je ovo potpuno nov element u njegovoj igri.

Tokom celog leta, Mekgruder je ustajao u pola sedam ujutru i dizao tegove kako bi ojačao mišiće oko povređene noge koja ga je koštala sezone. Zatim, odlazio bi u arenu, gledao snimke i radio sa Glasom na unapređivanju svoje igre. Radili su na svemu, kao i na ovom floteru koji mu omogućuje još raznovrsnija rešenja u napadu.

"Rodni je jedan od najvrednijih radnika koje smo imali u poslednjih dvadesetak godina. To bi trebalo da vam kaže mnogo toga o njemu, jer ovde smo imali itekako marljive igrače. Ali on napreduje svakog dana", kaže Spolstra.

U odbrani, Majami insistira da Mekgruder čuva najopasnije bekove u protivničkim ekipama. Rodni je analizirao snimke elitnih defanzivaca na bekovskim pozicijama poput Džimija Batlera i Ejverija Bredlija, i sada je spreman i za te izazove. "On svake noći izlazi na najtvrđe meč-ape", kaže Haslem. "Sudije ga još uvek ne poštuju dovoljno, ali to dolazi sa vremenom. On svakako daje sve od sebe".

Mekgruder je takođe prethodnog leta postao vegan, nakon što je pogledao jedan dokumentarac o ishrani na Netfliksu. Saigrači ga zezaju i kažu da će ubrzo odustati, ali on se samo smeje na njihove prozivke, jer smatra da ono od čega se oseća bolje sigurno ne može da mu zasmeta. Veganski način ishrane dao mu je nov izvor energije, koji on itekako ume da iskoristi u igri. I zaista, Rodni je trenutno jedan od najspremnijih igrača u ligi - u celoj NBA, postoji 121 igrač koji istrči barem tri kilometra po meču. Samo Džejru Holidej, Demar Derozan i Zek Lavin trče više od Mekgruderovih 4.25 kilometara po utakmici, a samo je Badi Hild brži na tim "dugim prugama".

Ono što Mekgrudera čini posebno interesantnim u prelaznom roku je to da je on ujedno i visoko disciplinovani "Hitovac" i individualista koji kreira svoja rešenja kada mu odbrane oduzmu ono primarno. Spoljni igrači koji pogađaju trojke i čuvaju opasne strelce su na izuzetnoj ceni, a oni koji se snalaze sa loptom i kada su im pogledi na koš zatvoreni su tek ozbiljno traženi.

Evo primera - u ovoj akciji, Majami otvara blok Mekgruderu na čeonoj liniji kako bi mu dao prostora za otvorenu trojku na drugom kraju terena, ali Indijana uspeva da ih osujeti u nameri. Ipak, Rodni ne paniči, ne vraća loptu i resetuje napad koji je blizu isteka, već odigrava savršen pik en rol sa Hasanom Vajtsajdom.

Ovakvi igrači, koji ne zavise od drugih već umeju i sami da se snađu, su cenjena roba na svakom rosteru. Mekgruder može da pogodi spolja, da doda, da spusti dribling na parket i da brani koga treba da brani. A da, i nikad se ne umara radeći sve to.

Drugim rečima - Mekgruder će uskoro čestito naplatiti svu svoju dosadašnju muku. On priznaje da je pomisao na novi ugovor nešto što mu često padne napamet, ali ne dozvoljava da ga do omete u daljem razvoju.

"Svi mi razmišljamo svojj budućnosti, ali treba živeti sada - unapredi svoje A pre nego što brineš o svom B. A moje A je moja svakodnevica - trening, utakmice, i moji saigrači", skromno kaže on. "Ako počnem da se fokusiram na prelazni rok koji ide, to ne bi bilo ispravno. Ne bih živeo sada, i to baš sada kada sam najbolji. Ne škodi ponekad razmisliti o tome, ali samo ponekad. Valja utišati svoje misli i živeti dan za danom".

Mekgruder ulazi u najbolje godine igračke karijere sa oruđem i klasom koje će ga zadržati u NBA još puno sezona. Verovatno neće nikada postati Ol-Star igrač, niti će mu iko ponuditi maksimalni ugovor. Pa opet, igrači poput Rodnija su žile kucavice svake zdrave košarkaške ekipe, a pogotovo kada kao i on dođu niotkuda mimo ičijih očekivanja. Mekgruder, pored svakodnevnih rezultata kojima doprinosi, ujedno i simbolizuje sav rad i odricanje koje profesionalna košarka zahteva. On nikada neće odbiti zahteve trenera, ali je dovoljno bistar da izbalansira svoj instinkt sa naređenjima sa klupe. I večito je gladan uspeha.

Najbolje NBA priče su ovek one koje na papiru deluju nerealno. Takva je naizgled i Mekgruderova, ali kada sve sagledate, malo toga ostaje nerasvetljeno - sve je postigao svojim napornim radom. To naravno ne čini njegovu sagu ništa manje impresivnom. U svega par godina, on je stigao od mađarske lige i gostovanja u Solnoku do startne petorke ekipe koja se bori za ulazak u doigravanje. Prešao je put od nepostojećeg do nezamenljivog.

I svaka mu čast na tome.