Život pre i posle Sigurne kuće

- Niko se ne pita šta je sa ženama kada izađu iz Sigurne kuće - počinje priču o svojoj borbi Vera*, mlada žena od tridesetak godina, dok prohladnog jesenjeg popodneva pijemo kafu na Adi.

Zubato sunce daje privid leta. Povremeno nam iznad glava preleti jato glasnih ptica. Čuje se neprekidno krckanje šljunka ispod konobarovih nogu dok šparta gore-dole, obilazeći goste čiji nas žamor bezbrižno okružuje. Voda ispred nas je mirna.

Obučene smo slično - bluza, jakna, farmerke, patike.

- Ove patike koje nosim je moje starije dete upravo preraslo. Treba obezbediti nove - dodaje ona uz osmeh, dok joj se senka blage zabrinutosti potkrada preko lica.

Vera je sa svoja dva deteta u Sigurnoj kući provela oko pola godine, zajedno za nekoliko desetina drugih devojaka, žena i njihovom decom. Neke se po potrebi zadrže kraće, neke duže, kao Vera. Sigurna kuća nalazi se na skrivenoj lokaciji gde ogranizacija Savetovalište protiv nasilja u porodici u saradnji sa državnim institucijama zbrinjava i pomaže one žene i njihovu decu čiji su životi u direktnoj opasnosti. U Srbiji ih ima nekoliko i ovoj meri se pribegava onda kada je nemoguće odstraniti nasilnika iz okruženja žrtve.

Žene sa decom dobijaju odvojenu sobu u Sigurnoj kući, imaju zajednička kupatila i dnevnu sobu. Dobijaju i neke osnovne stvari, hranu, a one mame koje nisu zaposlene primaju skromnu novčanu pomoć od Centra za socijalni rad. Sve žene imaju i obaveze - pranje veša, peglanje, čišćenje prostora, priprema svih obroka - sve po smenama. Sigurna kuća pruža pravnu i pre svega psihološku pomoć. Radi se na njihovom osnaživanju i osposobljavanju da nastave - ili u nekim slučajevima - počnu život ispočetka.

Vera mi priča da u Sigurnoj kući ima žena svih profila: mladih, starih, više ili manje obrazovanih, zaposlenih, nezaposlenih, siromašnih, imućnih. Međutim, nastaviti normalan život je ogroman izazov.

A neke koje prijave, usled pritiska i okolnosti ponekad “pokleknu”.

- Ti si navikla da imaš podršku, kakvu-takvu, sigurnost, da ne moraš svakog meseca da razmišljaš o hrani, računima, imaš možda tu u familiji svekrvu, babu, dedu, supruga koji je kakav-takav i koji te ne bije baš svaki dan, što ni slučajno nije opravdavanje, ali onda neke žene razmišljaju: lakše mi je da me istuče par puta mesečno ili jednom u šest meseci - priča mi Vera.

Objašnjava mi da je rezonovanje da je tako lakše nego razmišljati kako sama organizovati hranu, stan, račune.

- Lakše mi je da kažem da smo se mi pomirili i da je sve u redu nego da kažem da sam ja žena žrtva nasilja koja je razvedena i bila u Sigurnoj kući - priča mi ona pogled na svet koji je podjednako razumljiv i jeziv.

Kaže mi da društvo posmatra žene koje trpe nasilje na grozan način.

- Naše društvo smatra: ‘Aha, on te tukao, zašto te tukao? Sigurno si ti nešto kriva’. To je ‘normalno’ - kaže ona.

Uprkos uvođenja hitne mere o zabrani prilaska i novom Zakonu o prevenciji nasilja u porodici - a naročito pre njegovog implementiranja u junu 2017. godine - nasilnici umeju da dolaze tamo su one, gde su im deca, porodica, prijatelji, poslodavci.

Verin današnji stanodavac ne zna da je bila u Sigurnoj kući, niti će ikad saznati. Kada gazde čuju da je imala nasilnog muža, često ne žele potencijalne probleme sa takvim čovekom.

- Znam puno žena koje su imale takvo iskustvo - priča mi Vera.

Nije samo krov nad glavom ono što žena u već teškoj situaciji može da izgubi. Vera je tako pre par godina dok je još uvek bila u braku, na jednom od poslova dobila otkaz.

Veru je bivši suprug prvi put udario pre skoro 10 godina, na samom početku braka u koji su stupili kao vrlo mladi. Prvih par godina nasilje se dešavalo retko.

- Ćutala sam misleći, pa dobro, bio je besan, uvek sam tražila krivicu negde u sebi. Što zapravo žrtve i rade - kaže ona.

Podnosila je to, iako nije trebalo.

- Sada kažem da nije trebalo, ali tada nisam tako razmišljala. Imala sam podršku nekih prijatelja i roditelja za sve ono što nisam mogla da dobijem od njega - priča ona.

Koliko puta ste čuli ili negde pročitali: “Da je mene samo jednom udario, odmah bih otišla”. “Sigurno ima gde da se skloni, nekog da joj pomogne”. “Trebalo je da prijavi odmah policiji”. Ali Verin primer, kao i priče hiljada drugih žena dokazuju da su stvari su daleko komplikovanije od toga.

Živeli su u gradiću u centralnoj Srbiji, dok je njena šira familija bila u malom mestu na drugom kraju zemlje. Većina njenih prijatelja zapravo su bili njegovi i njemu lojalni prijatelji. Stigla su deca, godine su prolazile, a dobrih dana bilo je sve ređe. Nakon što je iznenada i za kratko vreme ostala bez oba roditelja i svog sistema podrške, sporadično nasilje koje je trpela je počelo da eskalira. Zabranio joj je da radi. Onda je postao još nasiljniji.

- Nije to bilo nasilje jednom u 5-6 meseci, nego je to postalo svakodnevno. Ne samo fizičko, već i psihičko. Spavala sam u posebnoj sobi, gde je on dolazio, budio me, govorio svašta, vređao - opisuje mi deo života iz kojeg je bilo gotovo nemoguće izaći.

U više navrata došlo je i do seksualnog nasilja kada je odbijala da ispuni svoje “bračne dužnosti”.

Veru je suprug manipulacijama i pretnjama izolovao od njenih malobrojnih prijatelja i porodice. Neki zajednički “prijatelji” kojima se obraćala za pomoć su je izigrali i prenosili mu njene namere da ga ostavi. Drugi joj nisu verovali, treći su ignorisali.

Maltretiranje se prenosilo i na njihovu decu, koja su najpre bila svedoci, a zatim i sami postajali žrtve, pa i sredstvo ucene. Kada je jednom prilikom pobegla u stan rođaka, njen suprug je našao i počeo da preti da se “ne igra života”. Pitao je ko će paziti decu kada budu išla u školu ili dok je ona na poslu, “nesreće se dešavaju”. Pokušavala je da se skloni i nađe izlaz. Sve je uvek rezultiralo nasiljem.

- Jednog dana je probao je da mi unakazi lice, samo da me niko ne bi pogledao. Da budem tu zauvek, jer kako je govorio, ja sam njegova navika i potreba. Ništa nije bitno, samo da sam ja sa njim. Rekao je da ako nisam srećna idem kod psihijatra da mi prepiše lekove, da budem mirna i da nastavimo dalje da živimo. Videla sam da razgovaram sa psihopatom. Ljubomora, alkohol, kombinacija svega toga - priča Vera u dahu.

Vera se tada prvi put usudila da prijavi nasilje u lokalnom Centru za socijalni rad, ali kaže da joj niko nije izašao u susret. Naprotiv. Kako nije imala posao, niti gde da ide da živi, rečeno joj je da decu stavi u hraniteljsku porodicu, pa da ih traži nazad kada se snađe. U policiji su joj rekli: “Od sada će samo više da te bije”. Jedan policajac joj je ponudio zaštitu u zamenu za seksualne usluge, što je odbila.

- Čovek je odvratan. Ima ženu i ćerke. Jedna žena se tako spasila od muža, a posle je jedva pobegla i od tog policajca - govori mi zgorženo.

Nakon saslušanja kod tužioca i argumenata tipa “kako smatra da je podobna za svoju decu s obzirom na tvrdnje da je dugo trpela nasilje”, tužba je otpala. Kako suprug ranije nije krivično osuđivan i obećao je da je više neće udariti niti da primoravati da živi s njim, prošao je bez kazne.

- Kada sam se vratila kući i htela da idem nije me pustio, oduzeo mi je dokumenta. Oduzeo mi je novac, zaključao me, tako da mesecima nisam izašla iz kuće - prepričava mi Vera.

Naravno, nasilnik joj je govorio da će je voleti do groba, da za njega ne postoji niko osim nje, da je u stanju da uradi sve samo da Vera bude sa njim, da ne može da bude ni sa jednom drugom ženom.

- To me je plašilo, tresle su mi se ruke. To nije normalno. Posle svakog ima neko. Posle dana ima noć - priča Vera.

Od porodice i prijatelja svog supruga imala je podršku, ali samo dok je ćutala. Kada je o nasilju progrovorila, podrška je nestala.

- On je ipak njihov. Nije bitno šta ce biti sa decom, nije bitno što sam ja dobra i odgovorna majka. Oni se sećaju njega kakav je bio kao dete, kao momak, ali nikoga nije briga šta on radi sada i kakav je u ulozi oca i supruga - priča Vera.

Ističe da ima mnogo žena bez podrške, od kojih neke žene na kraju budu i ubijene ili se same ubiju.

- Tu dolazi do takvog pucanja da čak i žene koje izvrše samoubistvo to urade zato što je to, eto krajnji izlaz, nije imalo gde - kaže Vera.

Vera misli da je to rezultat nemanja podrške. Kada žena ostanu same, usamljene, bez bilo kakve nada da će se ikada bilo šta promeniti. I da je prevazilaženje tog osećanja prvi izazov i kada uspeju da dođu do Sigurne kuće.

- Mislim da bi se najviše trebalo raditi na psihičkom osnaživanju žena. Ekonomsko osnaživanje dolazi posle toga - ističe ona.

Vera je u Sigurnu kuću dospela zahvaljujući lekarima hitne pomoći koju je pozvala nakon što je suprug još jednom brutalno isprebijao. Tada je već usvojen zakon o hitnom udaljavanju nasilnika iz kuće, ali kada je sa decom došla u dom, njegova porodica je pokušala da kidnapuje decu. Sigurna kuća je bila jedino rešenje.

Vera smatra da iako nasilnik jeste veliki problem, ali on se može rešiti jednim potezom, ukoliko institucije, pre svega policija i centri za socijalni rad, rade kako treba. Tokom njenog boravka u Sigurnoj kući, Centar za socijalni rad je dao mišljenje da suprug može da viđa decu, u “strogo kontrolisanim uslovima”, iako su deca izjavila da ne žele kontakt. Nikada to nije zatražio, niti je ikad urađena opservacija dece sa ocem i kako ona reaguju na njega. Sa decom je prešla u drugi grad i drugi centar za socijalni rad. Određena mu je alimentacija koju nikada nije isplaćivao.

- Ja sam samohrana sa decom, svakodnevno sedim i učim sa njima, trudim se da živim normalan život sa njima koliko god je to moguće - govori mi ona uz uzdah. Sa decom radi i psiholog u školi.

- Treba im dosta rada i dosta podrške. Ne znaju da baš svaki problem rešavaju na normalan način već nekada koriste i neke druge vidove rešavanja koji nisu društveno prihvatljivi. I ja se protiv toga borim, borim se protiv toga da budu niko - naglašava ona.

Na njenim leđima je da sa jednom platom deci obezbedi i knjige za školu, zimsku odeću i obuću, da finansira vanškolske aktivnosti, pored računa, kirije, hrane, potrepština za novi dom.

Kada dođe konačno taj trenutak da treba da izađeš iz Sigurne kuće, kako se osećaš tada, pitam je.

- Ekstra - odgovara mi kratko i značajno još pre nego što sam završila pitanje.

Lice joj se ozarilo pod poslednjim sunčevim zracima dok pada i dodiruje horizont u daljini. Objašnjava mi da žene stiču uslov da izađu iz Sigurne kuće kada konačno dobiju zabranu prilaska za nasilnika sudskim putem. Pa i tada sve zavisi od više faktora - da li ima gde da živi, podršku porodice, finansijske uslove, da li je bezbedna, stabilna.

Vera je jedna od žena koja je uz podršku Vesne Stanojević, koordinatorke Sigurne kuće i osnivačice Savetovališta, dobila privremeni posao u jednoj društveno odgovornoj kompaniji koja želi da zapošljavanjem ekonomski osnaži žene koje su bile žrtve nasilja. Kaže da bi želela da vidi još ovakih firmi.

Podrška u borbi protiv nasilnika se ne završava po izlasku iz Sigurne kuće, ali treba da im se obratiš, objašnjava ona. Vera je tokom svog boravka u Sigurnoj kući bila jedna od žena kojoj su se nove žene obraćale za pomoć, za savet, kako da se snađu.

U ovoj grupi su žene koje su izašle, kao i one koje su još uvek u Sigurnoj kući, ali i one koje nikada nisu bile ali imaju slične probleme. Na ideju je došla kada joj se javila žena sa problemom sa kakvim je iskustva imala neka treća žena. Bilo je logično da se spoje, naročito jer ne žive sve u istim gradovima.

- Komuniciramo i ubacujemo jedna drugu treću non stop, sada nas ima oko pedesetak. I planiram da ih bude još - priča mi sa ponosom i ushićenjem.

U ovoj virtuelnoj grupi samopomoći, one razmenjuju iskustva sa suđenja, prenose kako je koja rešila određeni problem, kako pristupiti centru za socijalni rad, sve što se dešava sa decom.

Priča mi i da mnoge žene ne znaju koja su im prava ili kako da se ponašaju. Vera je tu da ih ohrabri.

- Polako i staloženo. A ima ko će da donese sud o tome. Ne možeš da brineš o deci ako nisi brinula o sebi i ako tebi nije dobro. Ti si tu da budeš sposobna da bi njima mogla da budeš podrška - kaže odsečno.

Vera povremeno poseti Sigurnu kuću da bi sa novim ženama bez ičije podrške podelila svoju priču, dala joj savet, motivaciju. “Razumeju me, ali najčešće plaču. Gledaju me kao da sam naučila ne znam ni ja šta. A ja sam jos uvek u tome”, kaže.

Dešava se da kasni plata, da je preumorna, da ne zna kako da obezbedi sve što treba za decu.

- Nemam formulu za dobar uspeh. Ja sam jednostavno strateg. Jedino što sam uspela je što imam mir, slobodu, mogu da upravljam svojim životom, imam svoju decu. Ja sam i dalje usmerena na to da preživim - objašnjava mi i dodaje da svim novim ženama govori da se usmere upravo na taj mir koji će sutra imati.

Psihičko osnaživanje je najvažnije, ponavlja ona, da znaju kad dođu u Sigurnu kuću šta žele, kako žele, kao i da nema posustajanja. “Krenula si, kraj priče, nema stajanja, samo napred”.

Kao problem vidi uloge koje društvo nameće ženama.

- Žena mora imati muža i decu, a svaka žena koja se odluci na karijeru, ona je kučka i loša. Svaka žena koja je tužila muža za maltretiranje i zlostavljanje je sigurno kurva. Jer zašto je inače dobila batine ako ga nije iznervirala? - objašnjava Vera.

Ljuti se kako govori jer kao da na trenutak proživljava sve sa čime se suočavala u prošlosti.

- Ne može da to bude jer je on pijan ili je došao kuci nervozan ili da je njemu ona tražila pare za decu za užinu pa joj je on lupio šamar, to ne može. Pa onda poslodavac ne želi da zaposli ženu koja je samohrana majka jer će da izostaje sa posla ako je dete bolesno ili zbog sudskih obaveza ili oko centra za socijalni rad - nabraja Vera.

Naša država u prvi plan stavlja očuvanje porodice po svaku cenu, a tek onda borbu protiv nasilja, smatra moja sagovornica.

Nakon napuštanja Sigurne kuće, Verin cilj je da se na novom poslu što više pokaže, da napreduje, da dobije ugovor za stalno. Želi da dobije kredit za stan ili kuću, jer plaćajući kiriju ne može da uštedi. Uprkos ovim teškoćama, ali i povećane opreznosti zbog opasnosti od nasilnika koji bi mogao da prekrši zabranu prilaska, kaže da se oseća slobodno i ispunjeno. U tome joj je pomoglo i rekreativno trčanje kojim se od skoro bavi.

Iznajmila je prvi povoljan i pristojan stan u jednom mirnom predgrađu. Prethodnu, poslednju noć u Sigurnoj kući provela je u pakovanju i čišćenju. Osim najosnovnijeg nameštaja, u novom stanu nije bilo ničega.

Kaže da se držala odluke koju je ponavljala i sebi i svima oko sebe: idem tamo gde ne znam kako će mi biti, jer znam gde sam bila i kako mi je bilo u onome poznatom.

- Neka bude i loše ali na kraju krajeva - imaću mir. Ješćemo danima margarin i hleb. Bilo je i takvih dana - objašnjava mi dok šetajući polako privodimo priču kraju.

Mnogo izazova je pred Verom. Ne dobija alimentaciju od supruga. Pomoć od države nema, jer je zaposlena i sama plaća stan i izdržava dvoje dece. Poruka od najvećeg broja institucija je da "žrtva nasilja" nije socijalna kategorija: "ti si izabrala nasilnika, to je tvoj ‘loš izbor’ i moraš da se izboriš i naučiš da živiš sa tim”. Takođe, psiholog je upozorio da se pripremi na to da čak i deca mogu da je tokom adolescencije optuže da ih je odvojila od oca. Priprema se.

Na kraju, sumira svoj život pod nasiljem kao neprestanu buktinju koja joj je život držala u haosu. Sada je to prošlo i stvari se polako smiruju.

- Kako je nastao život na Zemlji? Iz haosa - kaže mi kroz osmeh.

Sama je, i samo želi da sve što radi bude kako treba.

- Trudim se da moja deca budu najpre osobe koje me neće udariti, koje će poštovati svoju porodicu, koje neće zavisiti ni od koga. Nadam se da idem u dobrom pravcu, videćemo - zaključuje.

*Verino pravo ime je zaštićeno, kao i drugi lični detalji radi njene bezbednosti. Intervju je skraćen i uređen radi jasnoće i preglednosti.

Ovaj serijal nastao je uz podršku AVON Srbija.