rodna ravnopravnost

VICE intervju sa Ksenijom Radovanović: Kako ženski glasovi menjaju srpsku politiku

Ženski princip je taj koji uključuje druge ljude.

pisao Sara Radojković
08 Mart 2018, 9:41am

Autor svih fotografija: Vladimir Živojinović

Čak i oni koji su površno pratili izbornu kampanju kandidata pred lokalne izbore u Beogradu morali su da primete jedno istinski drugačije lice u srpskom medijskom prostoru. Sa druge strane ljudi koji su aktivno pratili proteste koje je organizovala Inicijativa ne davimo Beograd jasno su uočili kako je glas Ksenije Radovanović, u borbi za prava građana, vremenom postajao sve snažniji.

Danas, kada se usled promena u svetu koje se tiču preispitivanja dominantih muških pozicija moći sve više radi na tome da se ženski glasovi čuju i podrže, i baš uoči još jednog ženskog marša protiv fašizma koji se organizuje kako globalno tako i u Beogradu, razgovarali smo sa Ksenijom o tome zašto i kako ženski glas može promeniti političku scenu u Srbiji.

Za početak, pokušali smo da razumemo kako je uopšte biti u ulozi liderke Inicijative ne davimo Beograd koja je odlučila da uđe u političku igru.

Ksenija je još jednom istakla horizontalnu strukturu na kojoj insisitira njihova organizacija, ali smo sa žaljenjem konstatovale da je i politički i medijski sistem u Srbiji takav da prepoznaje samo jednog lidera, što je već u samom startu vrlo problematično.

- Na primeru izbora iza nas, ova postavka sistema je jasna i kada pogledamo koliko često smo morali da objašnjavamo da se ne radi o izborima za gradonačelnika ili gradonačelnicu, već odbornike i odbornice i da tražimo jednaka prava da svi kandidati i kandidatkinje budu i medijski reprezentovani. Skrivanje iza lidera zapravo je izbegavanje dijaloga o suštinskim pitanjima i programima koji se nude i zatvaranje prostora za učešće šireg kruga ljudi u donošenju odluka - govori Ksenija za VICE.

Da bi pokazali da ne pristaju na ovakvo svođenje na lidere odlučili su da naziv njihove liste “Inicijativa Ne davimo Beograd – Žuta patka – Čiji grad, naš grad – Ksenija Radovanović” nosi njeno ime, a da prvo ime na odborničkoj listi, koje je prvo sledeće koje se vidi na glasačkom listiću, bude ime Dobrice Veselinovića.

- Nama je bilo bitno da pokažemo da žene imaju pravo i zaslužuju da budu nositeljke liste. Koliko je danas bitno istaći ovo pravo pokazuje i salva negativnih komentara koje smo dobili kada smo uveli reč “nositeljka” kao oznaku za poziciju koju sam zauzela. Međutim, ja ne bih rekla da sam liderka, već da predstavljam grupu žena Inicijative Ne davimo Beograd. One meni daju snagu da nas predstavljam na najbolji mogući način i nadam se da to činim dobro - objašnjava mi Ksenija.

VICE SRBIJA: Kako je u toj ulozi predstavnice, glasnogovornice?

Ksenija Radovanović: Iskrena da budem, ja sam ogroman tremaroš pred kamerama i izbegavala sam ih u širokom luku i na ulici kada ih vidim. Jako je stresno biti u centru pažnje, iako me sad ljudi hvale zbog nekih komunikacionih sposobnosti, a ja se i dalje tresem pred svakom tom kamerom. Ja sam arhitekta, pa kroz svoje obrazovanje nisam imala prilike da vežbam govorništvo kakvo ovi nastupi zahtevaju. Međutim, iako verujem da se sa vežbom stvari dovode do savršenstva, na neki način se i ponosim svakim zadrhtalim glasom i prenaglašenim pokretom rukom jer želim da verujem da možemo da se dogovorimo da je važnije šta se govori, a ne kako taj koji govori ili ta koja govori izgleda.

Kako u odnosu na rečeno, ti u praksi vidiš rodnu ravnopravnost u politici?

Rodna ravnopravnost se mora manifestovati kroz apsolutno ravnopravno učešće i muškaraca i žena u političkom životu, i to ne kao u dosadašnjoj praksi gde su žene prisutne, ali ne odlučuju i gde su najčešće instrumentalizovane kako bi se ispunila neka kvota.

Tužno je da je jedina žena sa kojom sam bila u prilici da javno sučeljavam mišljenja bila Milica iz Zavetnika u “debati” na RTS-u. Sa jedne strane mi je drago što vidim politički aktivnu ženu, a sa druge strane ona predstavlja sve što je pogrešno u našem društvu, jer je prihvatila da bude čuvarka patrijarhata i SNS trol.

Lista Inicijative Ne davimo Beograd sastavljena je po zip modelu, odnosno na njoj se naizmenično smenjuju kandidati i kandidatkinje. U krajnjem zbiru mi imamo na listi više žena nego muškaraca i time se svi veoma ponosimo, baš zato što prikazuje i odnos učešća žena i muškaraca u aktivnostima inicijative.

S druge strane, na listi Aleksandra Šapića žene su zastupljene u većem procentu nego na našoj. Formalno, on je dao ženama više prostora, ali šta smo mi od njih tokom kampanje čule? Ništa. Ove žene ostale su uskraćene za pravo pojavljivanja, iskorišćene su kao senka jednog jakog muškarca, a nama ostaje samo da se nadamo da će kao gradske odbornice imati više glasa.

Žene u politici često vode borbu na dva fronta. Na stereotipnom, patrijarhalnom ambijentu gde „moraju da se dokažu“ i na političkom. Da li si sada, posle ove kampanje i izbora, i sama osetila to?

Kako da ne. Ali to ide i dalje od same kampanje. Na primer, kada sam kao arhitektica koja već nekoliko godina radi u svojoj struci, išla pred komisije da branim primedbe u raznim slučajevima od izmena Generalnog plana za potrebe uglavljivanja projekta “Beograd na vodi”, preko primedbi na plan za rušenje najstarije zgrade na Novom Beogradu, bivše upravne zgrade fabrike aviona “Ikarus” pa nadalje, dobijala sam snishodljive poglede od strane zastupnika institucija. Jednostavno, kao da postoje kalupi koje je teško probiti i koji su prisutni u mnogim sferama. Oni govore da se arhitekturom mogu baviti samo sedi sredovečni muškarci. I to važi i za politiku.

To nije mesto za “obične građane” i nije mesto za „devojčice“, a pogotovu „mlade devojčice“. Ovakav pristup mora da se promeni i verujem da inicijativa Ne davimo Beograd svojim delovanjem, svojom strukturom i načinom organizovanja upravo pokazuje da su građani i građanke više nego sposobni, odnosno sposobne, da učestvuju u oblikovanju svog grada.

Kad smo već kod stereotipa o tome kako bi žena u politici „trebalo da izgleda“, možda je najbolje da podsetim na tvit profesora Pavlovića nakon debate na RTS-u koji kaže: „Čast je biti u senci jedne od najlepših kandidatkinja na ovim izborima.“

Kakve veze to kako izgledam ima sa bilo čim?

Kako bi Beograd funkcionisao na drugačiji način da je više žena učestvovalo u donošenju odluka vezanih za njegovo upravljanje?

Ženski princip je taj koji uključuje druge ljude.

Žene bi uvek otvarale svoja vrata drugima jer se ne lože na jednoumlje, na to ko je glasniji i na to neko muško nadmetanje i „obaranje ruku“. Nama nije teško da uložimo dodatni napor i dodatno vreme u definisanje rešenja koja su najbolja za sve.

Dakle, verujem da su žene odlučivale, da definitivno ne bi bilo vezivanja građana i rušenja čitavih ulica. Takođe, ne bi nas budio zvuk testere koja bez najave i obrazloženja masakrira platane na Bulevaru, niti bismo odobrile ideju Komunalne policije koja zavrće ruke sugrađankama i sugrađanima po javnom prevozu. Ipak, nasilje koje doživljavamo je produkt pogrešno postavljenog sistema koji namerno isključuje građane, i žene i muškarce, iz procesa odlučivanja, a poslednji događaji su samo kulminacija ovog procesa. Dok god kvalitet razvoja zavisi od ličnosti onog ko odluke donosi, nećemo imati srećan grad.

Kako ženski glasovi mogu promeniti političku scenu u Srbiji?

Ono čemu bi žene mogle da doprinesu je istinska otvorenost, spremnost za horizontalnost u organizaciji i uključivanja različitih glasova i potreba. Ženski princip ne dozvoljava podele na “mi Srbi” i “mi Beograđani” već neguje “mi” kao zajednicu u kojoj smo i mi-samohrani roditelji i mi-lgbt zajednica, i mi muškarci i mi i žene, i zaista svi mi.

Te “mi” smo solidarne, a to znači da ne osuđujemo ljude koji su glasali za litru ulja i kilo brašna, već pronalazimo načine da odvojimo od onoga što mi imamo, za one koji nemaju ništa ili imaju jako malo. Naša hrabrost se nalazi u zajedništvu, a ne mišićima.

Kad smo već kod mišića moramo reći da je bilo raznih pokušaja zastrašivanja i fizičkih napada na tebe. Šta misliš šta je to što na kraju obuzda te siledžije?

Ja moram odmah da kažem da se u mnogim slučajevima siledžije nisu zadržavale na pretnjama. To najbolje znaju pripadnici LGBT zajednice i vrlo dobro znaju aktivisti i aktivistkinje za LGBT prava.

U slučajevima u kojima sam ja bila izložena pretnjama, ja verujem da nije stvar u tome da su se obuzdali, već je u pitanju perfidiniji način nasilja koji ima za cilj da mi odustanemo od svojih borbi. Radi se više o psihičkom nasilju i usađivanju ideje da ovaj grad nije bezbedno mesto za nas.

Zbog toga boli kada Zaštitnik građana kaže da, u slučaju kada su dvojica mladića, naočigled i pod direktnom zaštitom policije, pokušala da me uteraju u nepoznati auto, ja “nisam pretrpela naročito štetne posledice” zbog čega neće uputiti ni formalnu opomenu MUP-u. A ja sam tri meseca skupljala hrabrost da se noću zateknem sama na ulici.

Ovo sve podgrevaju tabloidi kao što je Informer koji su nas tokom 2016. godine kontinuirano optuživali da smo izdajnici, strani plaćenici... U junu 2016. godine ja sam istaknuta imenom i prezimenom kao prva na listi “formalnih predvodnika protesta”. U avgustu je moja poseta Dokufestu u Prizrenu iskorišćena za optužbu da sam prodala Kosovo. Ovaj put se pored mog imena našla i moja slika, a pored moje slike i slika gole žene u izazovnoj pozi sa natpisom “treba joj patka”. Uvrede i pretnje se zatim prenose na društvene mreže gde su za žene, kao po nekom uputstvu, rezervisana karakterizacija da smo narkomanke koje treba silovati.

Sa društvenih mreža, pretnje se prenose i na ulicu. Reakcija policajca koji je došao po mom pozivu nakon što mi je grupa momaka pretila batinama, po danu, u centru grada, je ono gde leži suštinski problem.

Rečenice “Nisam ti ja birao čime ćeš da se baviš” i “Treba uvek da vodiš dečka ili tatu sa sobom” dokazuju u kojoj meri su institucije nezaineresovane da se bave iskorenjavanjem nasilja u našem društvu. Nažalost, koliko smo svi normalizovali ovo stanje, govori i najčešća reakcija koju dobijamo od prijatelja, sadržana u rečenici “Pa, sada će vam se takve stvari dešavati”.

Koje žene te motivišu na borbu?

Imala sam sreću i privilegiju da odrastem sa roditeljima koji nikada nisu dovodili u pitanje pravo nas tri sestre da se u životu hvatamo u koštac i bavimo aktivnostima i temama koje se tradicionalno smatraju muškim. Naprotiv, ohrabrivali su nas. Promena dolazi kada ne pristajemo na ustaljene norme i kalupe. Ako je moja pra-pra-prababa Ilinka ušla u narodno predanje i čitavoj jednoj crnogorskoj porodici dala svoje ime zato što je prekinula lanac krvne osvete i odbila da pogubi Turčina koji je ubio njenog sina, ko smo mi da svoje srce zaustavljamo na manjem. Moja porodica me je naučila i hrabrosti i solidarnosti sa onima kojima je naša snaga potrebna, a kao jedna od žena inicijative Ne davimo Beograd, svakog dana učim kako se ta solidarnost pretvara u aktivnu borbu za jednaka prava za nas sve.

Odakle ti hrabrosti?

Pa, nema tu mnogo razmišljanja. Kada izbaciš ideju da odustaneš, ne postoji druga opcija nego da nastaviš da se boriš. Ne bih volela da živim sa osećajem da sam prestala da se bavim odbranom svojih vrednosti, samo zato što mi je grupa bahatih nasilnika pretila.

Zar nije normalno verovati da postoji nešto veće i važnije od svakog od nas pojedinačno?

Da li se vidimo na ženskom maršu?

Naravno!

Ksenija, hvala ti.