Svetski šampion u Monopolu mi je pokazao kako se igra

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE Italy

Jedno od mnogih sećanja koja me asociraju na igru Monopola je ono na moje prvo ljudsko pijanstvo. Bila je 2009. godina, i tek sam napunio 16. Bio sam na moru, u Liguriji, na severozapadu Italije, i uspeo sam da stučem šest piva i pola boce džina tokom jedne igre. Ne sećam se ko je pobedio.

To iskustvo nije uništilo moju sklonost ga Monopolu i njegovoj sposobnosti da iz svih nas izvuče autodestruktivnu, pohlepnu, nesputanu kapitalističku stranu. I kada je moj urednik predložio da se nadmećem sa trenutnim svetskim prvakom u Monopolu, našim zemljakom, Italijanom Nikolom Falkoneom, ja sam zgrabio priliku.

Nikolo je tridesetčetvorogodišnji advokat iz Venecije, koji takođe radi i kao stend-ap komičar. I tako sam, posle užasno komplikovanog i dugotrajnog procesa selekcije putem jednog posta na Fejsbuku, našao Elija i Lidiju. Nikolo je zamolio da dovede svog kolegu stend-ap komičara Stefana Raponea – ne da igra, nego da se zabavi gledajući našu neizbežnu propast.

Nakon višednevnog vežbanja, koje je uključivalo i čitanje i ponovno iščitavanje zvaničnih pravila Monopola, kao i savetovanje sa bivšim svetskim šampionom Bjornom Halvardom Napskogom, bilo je vreme za igru. Jutra kada je takmičenje zakazano, sastali smo se u VICE kancelariji u Milanu. Posle kratkog upoznavanja, prvi zadatak nam je bio da izaberemo čime ćemo igrati, jer danas osim starih figurica pegle, pljoske i cilindra, postoje i neke nove.

Nikolo je izabrao starinski automobil, Lidija tiranosaurusa, Elio – koji svira u bendu koji se zove Pinguini Tattici Nucleari (Taktični nuklearni pingvini) je, naravno, izabrao pingvina. Da bih svima jasno stavio do znanja da nisam došao da se zajebavam, ja sam izabrao krstaricu.

Kao najstariji igrač, Nikolo je bio bankar. Igrali smo sa dodatnom kockicom, da bismo malo ubrzali igru. Igra može… igra može… igra može jebeno da počne.

Prvih pola sata je prošlo kao što smo i očekivali, jer se svaki igrač trudio da kupuje imanja na koja je stao. Elio je dobrih par puta završio u zatvoru – što se tokom igre stalno ponavljalo, i što ga je sprečilo da uknjiži pristojan broj nekretnina. Što se mene tiče, zahvaljujući par srećnih bacanja, relativno brzo sam uspeo da kupim dva od pet najskupljih poseda. A onda, na kraju, i vrh vrhova, najskuplje imanje u italijanskom Monopolu: Parko dela Vitorija.

Na krilima svog uspeha, napravio sam par oštroumnih nagodbi sa Lidijom, i zamenio elektrodistribuciju za jedno od svojih jeftinijih imanja iz kvarta koji je drugi po skupoći:Vijale del Đardini. Stekao sam monopol na dva najekspanzivnija i najunosnija mesta koje ova igra ima da ponudi.

E sada, naravno da sam pukao silne pare, ali baš me briga. Cerim se kao nenormalan i agresivno se rugam ostalim igračima kada stanu na neko od mojih imanja. Naravno, u tom trenutku mi plaćaju relativno male sume, ali bože, osećam se nepobedivo.

Međutim, Nikolo ostaje prilično miran i tih, i deluje skoro kao da igra sasvim zasebnu igru. Uzima hipoteku na elektrodistribuciju i železničku stanicu, i kupuje samo narandžasta imanja – što je popularna strategija među elitom ove igre, zato što imaju najbolju srazmeru troškova i zarade, i to su mesta na koja će ostali igrači najverovatnije stati kada izađu iz zatvora. U međuvremenu, Lidija i Elio tek treba da kupe ceo komplet imanja iste boje.

Barem u mojoj glavi, sada je na delu obračun između mene i svetskog prvaka. Ubrzo izgrađujemo svoje imperije, ali nakon što sam spiskao veliku lovu na pregršt kuća, naravno da sam ostao bez para. Posle još par krugova, i Nikolo je takođe potrošio veći deo para, ali posvuda ima hotele i kuće. Od sada, ako neko stane na jedno od tih imanja, smeši mu se neizbežno bankrotstvo.

Počinjem da mislim da deluje po nekakvoj koherentnoj, promišljenoj strategiji – koja uključuje i nešto više od pukog kupovanja većine imanja, i da umesto toga pravi kobne zamke u koje hvata i guta svoje protivnike.

Prva koja upada u njegovu mrežu dugova je Lidija, koja je prinuđena da stavi hipoteku na sve kuće koje je na kraju nakupila, ali i dalje se drži svoje kolekcije železničkih stanica – koje su ionako, po Nikolovim rečima, „beskorisne“.

Nakon što sam osetio blago lično zadovoljstvo zbog toga što sam uzeo pare svetskom šampionu kada je dospeo na moju teritoriju, samo par bacanja kasnije sam postao njegov veliki dužnik, zbog čega sam i sam morao da uzmem hipoteku na par svojih imanja. U tom trenutku, Nikolo je jasno stavio do znanja da mu je dosta zezanja, i da više neće da prihvata imanja za naplatu duga. Sada mu je stalo samo do toga da nas upropasti.

Jedini igrač koga Nikolova strategija nije sjebala je Elio, koji je – držeći se stare tradicije italijanskih magnata nekretnina – nastavio da provodim značajan deo vremena u zatvoru.

Za nepuna dva sata, prvo pile koje je trebalo očerupati sam, naravno, bio ja. Bogat u nekretninama, ali bez keša, na kraju sam imao niz neželjenih boravaka u šampionovim hotelima, a nikakve komplikovane hipoteke na hipoteke nisu mogle da me spasu. Kao što i sama pravila nalažu, moj novac i moje parcele odlaze Nikolu. Sa novcem koji je nagomilao, gradi neke prave hotele na mojoj zemlji. Kraj je blizu.

Pet minuta kasnije, Lidija bankrotira. U roku od 15 minuta, zatvorska ptičica Elio shvata da je počeo od nule, i da je uglavnom i ostao na nuli. Nikolo ljubazno vadi digitron da bi pomogao Eliju da ukapira da li može da se spasi bankrota; da li njegovo pogubljenje može da bude odloženo. Ne može. Dva sata i 15 minuta nakon početka igre, svetski prvak u Monopolu Nikola Falkone je odneo svoju možda najtežu pobedu.

Pre nego što smo se rastali, pitao sam Nikola da rangira svakog igrača. Lidija je igrala dobro, ali je napravila tri ključne greške. Prva je bila to što je stavila samo dve kuće na svoja tri imanja, a bolje ih je graditi u grupama od tri, po jednu na svako imanje. Njena sledeća velika greška se dogodila krajem igre, kada je odlučila da mu isplati dug tako što je uzela hipoteke na svoja imanja, a nije prodala železničke stanice. Generalno, kaže on, stanice i javna preduzeća ti neće pomoći da pobediš, pa treba da ih se otarasiš kada si u mogućnosti. Ključ je u tome da se što je pre moguće grade kuće i hoteli.

I na kraju, iskritikovao je zbog toga što nije bila dovoljno bezobzirna, i što je dozvolila nama ostalima da ispregovaramo vađenje iz dugova prema njoj. „Ne bi trebalo nikoga da sažaljevaš“, podsetio je. „Moraš da ih smakneš što je pre moguće“.

I Elio je takođe igrao dobro, kaže on. „Ali napravio je ogromnu grešku kada je predugo ostao u zatvoru, umesto da plati kauciju“.

Nikolo objašnjava da je zatvor dobro mesto za boravak pri kraju igre, kada je rizik do velikih isplata visok, ali ne i u početku, zato što moraš da se krećeš po tabli, da bi pokupovao šta možeš.

A što se mene tiče: „Igrao si u redu, ali nisi imao sreće“, ohrabruje me Nikolo. Tako da, da, svakako, neko osnovno poznavanje taktike i strategije može da ti pomogne da postaneš svetski šampion. Ali što se tiče nas ostalih, naš uspeh u Monopolu, kao i u životu, uglavnom zavisi od dve stvari: čiste sreće i što kraćeg boravka u zatvoru.