Ted Bandi priča svoju užasnu priču u novom Netfliksovom dokumentarcu

Na tridesetu godišnjicu pogubljenja Teda Bandija na električnoj stolici, 24. januara, u državnom zatvoru Floride, Netfliks je imao premijeru filma Džoa Berlignera, Razgovori sa ubicom: trake Teda Bandija. Ovaj četvorodelni dokumentarni serijal zasniva se na 100 sati snimaka koje su 1980. i 1981. prikupili novinari Stiven Mišo i Hju Ajnesvort, koji su proveli 15 meseci intervjuišući ozloglašenog serijskog ubicu dok je čekao pogubljenje zbog brutalnog ubistva i silovanja i do 30 mladih žena, između 1974. i 1978. Nekrofil koji je odrubio glave nekima od svojih žrtava je godinama tvrdio da je nevin, pre nego što je u poslednjem trenutku priznao, da bi odložio svoje pogubljenje.

2017. Mišo je odneo trake Berlingeru, pioniru pravih zločina, koji je režirao triologiju Izgubljeni raj i Vajti: Sjedinjene Američke Države protiv Džejmsa Džej Baldžera. Ovaj filmski stvaralac je uronio u snimke, želeći da razume Bandija. Iako ubica u to vreme nije želeo da prizna svoje zločine dok su ga snimali, novinari su ga vešto naveli da o sebi govori u trećem licu, kao da je stručni svedok silovanjima i ubistvima koje je sam počinio.

"Pomislio sam, ’Evo izuzetne prilike da se ispriča priča koja je već ispričana, ali na svež, novi način’", kaže Berlinger za VICE. "Naročito tako što ćemo ući u um ubice i čuti stvari iz njegove perspektive".

Preko traka, Berlinger je dobio ono što zove "novim pristupom" Bandiju, pokazujući kako neko ko odiše šarmom, privlačnošću i duhovitošću može hladnokrvno i proračunato da izvršava ubistvo za ubistvom.

"Mislim da je Bandi otelotvorenje svačijeg najstrašnijeg, najmračnijeg straha", kaže Berlinger. "Nije se uklapao u stereotip o tipičnom serijskom ubici. Bio je šarmantan, zgodan, imao je prijatelje, i potencijalnu karijeru u politici i pravu. Nema dobrog razloga zašto je počeo da ubija. Ljudi koji najčešće čine zlo na ovom svetu su, nažalost, ljudi koje poznajemo i verujemo im".

Gradeći na uspehu filmova kao što su Baksuz, Nastanak ubice i Zli genije, Trake Teda Bandija donose jezivo svedočenje koje se fokusira na Bandija kao čoveka, a ne samo monstruma. Priča ovog studenta prava koji je želeo da uđe u politiku, pre nego što se transformisao u čuvenog kriminalca, odvijala se u realnom vremenu, sa očima Amerike uprtim u njega, dok je izbegavao hapšenje i terorisao mlade žene širom zemlje. A onda je zemlja 1989. godine konačno mogla da vidi zaključno poglavlje njegove priče, kada su stotine ljudi klicale "Gori, Bandi, gori", ispred zatvora, na dan njegovog pogubljenja, i nosile majice sa tim istim sloganom.

Berlinger kaže da je bilo nekoliko aspekata tokom Bandijevog odrastanja koji su najverovatnije odigrali ulogu u tome da razvije sklonosti ka ubistvu. Kao prvo, nikada nije saznao identitet svog pravog oca, i zbog toga je osećao dubok bes i ogorčenje prema svojoj majci. A pošto je poticao iz prosečne porodice sa ograničenim sredstvima, bilo mu je teško da realizuje svoje velike aspiracije u životu. Zajedno sa promenom u kulturi vezanom za muško-žensku dinamiku, to je okinulo nešto u Bandiju.

"Osećao se neadekvatno, što je u njemu izazivalo bes", objašnjava Berlinger. "Njegov psihotični slom se dogodio u doba kada je došlo do velikog napretka u društvu po pitanju žena, pa je ironijom sudbine društveni progres tokom šezdesetih, koji je žene učinio snažnijima i nezavisnijima, zapravo duboko uticao na njegov osećaj neprilagođenosti".

Berlinger misli da je Bandijeva duboko ukorenjena nesigurnost proizvela aroganciju i osećaj superiornosti koji su ga naterali da veruje da nikada neće biti uhvaćen, ali takođe ističe u seriji da je Bandi bio osoba kao i svaka druga.

"Serijske ubice nisu dvodimenzijalni monstrumi, oni su trodimenzijalna ljudska bića koja imaju svoje dobre, i svoje loše strane", kaže Berlinger. "On je čovek koji je uspevao da razdvoji zasebne delove svog života. Zbog toga se od svega ovoga ledi krv u žilama. On nije bio neko čudovište koje se pomaljalo iz mraka, to je čovek koji je imao porodičnu zajednicu, sa Elizabet Klepfer i njenom ćerkom; čovek koji je pored kompulsivne potrebe za ubijanjem žudeo i za osećanjem normalnosti. Ja sam želeo to da razumem".

Ted Bandi je čovek za koga su svi čuli – mračna, sadistička ikona među fanovima pravog zločina koje fasciniraju mračni detalji njegovih gnusnih zločina, kao i čudni događaji koji su ga pratili nakon što je bio uhvaćen i zatvoren. Dok je bio u zatvoru, Bandi se oženio i dobio dete, i pokušao je da za svoje zločine okrivi pornografiju. Naveo je FBI da otvori jedinicu za profilisanje, i njegov slučaj je bio prvi u kome su iskorišćeni dokazi tragova ujedanja, što je bila prava moda sedamdesetih godina, ali sada se smatra za petparačku nauku. Bio je jeziv lik koji je ismevao pravosudni sistem time što se sam predstavljao na sudu, više puta izbegavši zatvor, i ubijajući isponova i isponova.

"Ko pobegne iz zatvora ijednom, a kamoli dvaput?", pitao se Berlinger.

Za Bandija se može reći da je prvi serijski ubica koji je podigao opsesiju pravim zločinima na viši nivo, zahvaljujući tome što je njegovo suđenje bilo prvo u Americi koje je prenosila televizija. To je postao medijski spektakl i pretvorio je suđenje za ubistvo u zabavu u udarnom terminu. Svo to istraživanje je bilo od koristi i za još jedan projekat o Bandiju koji je predvodio Berlinger: biografski film Ekstremno rđav, šokantno zao i podao, koji je i režirao. Za Zakom Efronom u ulozi Bandija, film će ove nedelje imati premijeru na Sandensu, i priča priču iz perspektive njegove devojke, Elizabet Klepfer.

Berlinger objašnjava da nije imao nameru da tokom 2019. postane glavni pripovedač o Bandiju, ali ubrzo nakon što su trake 2017. stigle do njega, i scenario za ovaj film je dospeo na njegov radni sto.

"Bandi je imao devojku sa kojom je živeo, i po svim svedočenjima, divno se ophodio prema njoj", kaže Berlinger. "Bio je divan dečko, i divna zamena za oca ćerki svoje devojke iz jedne ranije veze. Ona nije imala predstavu koliko je bio zao. A razumevanje toga kako serijske ubice obmanjuju, i kako ljudi koji čine zlo obmanjuju, zapravo je tema ovog filma".

Berlinger misli da se njegov igrani i dokumentarni film sjajno dopunjuju – dva potpuno suprotna viđenja istog materijala, dajući mu uvid u čoveka koji i dalje obuzima našu pažnju, dvadeset godina nakon što je njegova vladavina terora okončana.