Kako izgleda rodna tranzicija u različitim delovima sveta

U protekloj deceniji sve više ljudi koji se identifikuju transrodno odabralo je da zvanično započne tranziciju. Danas se od britanske Nacionalne zdravstvene službe traži da godišnje izvrši četiri puta više operacija prilagođavanja roda nego 2007. godine. Od 2011. godine, broj Amerikanaca koji se identifikuju transrodno udvostručio se na 1,4 miliona.

Ipak, uprkos činjenici da je javnost danas mnogo bolje informisana o transrodnim pravima u nekim delovima sveta, realnost toga šta znači biti transrodan veoma je različita u zavisnost od toga gde živite. Prema Hjuman Rajts Voču, skoro 2.000 transrodnih muškaraca i žena brutalno je ubijeno između 2007. i 2014. godine u različitim delovima sveta.

Osam ljudi iz osam različitih zemalja otvoreno priča o tome kako izgleda započeti tranziciju u sopstvenoj zemlji – i kako lokalna politika utiče na to iskustvo.

Kris Filips, 19, student

Nikad se nisam osećao kao da sam u pogrešnom telu, samo sam znao da mi kad me oslovljavanje sa 'ona' to nije zvučalo kako treba. Kako sam bio stariji, saznavao sam sve više šta znači biti transrodan.

Moja tranzicija počela je mentalno – morao sam da naučim kako da prvo prihvatim samog sebe. Imao sam oko šesnaest godina kada sam se prvi put poverio svom najboljem prijatelju, koji je to primio prilično dobro. Potom sam ispričao svojoj porodici, koja je reagovala na sve zamislive načine – od vikanja i plakanja do potpune tišine.

Koraci koje u Kanadi morate da napravite ka tranziciji variraju u zavisnosti od pokrajine u kojoj živite. U Ontariju, gde ja živim, morate da idete kod psihologa na procenu pre nego što uopšte možete da se prijavite za promenu imena. Sledeći korak za mene bio je da dospem na listu čekanja za Terapiju zamene hormona (HRT). Pošto još nisam na testosteronu, i dalje mi izlaženje u javnost predstavlja teškoću – brinem se šta će ljudi misliti o meni. Ali sada kada sam više u miru sa tim ko sam i kako ulazim u prve stadijume tranzicije, izuzetno sam ponosan na sebe što sam stigao ovoliko daleko.

Napisao: Kris Filips

Aale Teito, 21, student

Imao sam 16 godina kad sam shvatio da sam muškarac. Moja porodica isprva je bila zbunjena, ali kad je videla koliko sam srećniji, zaboravili su na ponos i počeli da podržavaju moju tranziciju.

Dobio sam uput doktora u našem lokalnom domu zdravlja, koji, činilo mi se, nije do kraja bio svestan šta znači biti "trans". Jedina stvar koju me je pitao bila je: "Dakle, da li, ono, umotavaš grudi tako da se ne vide?" Odgovorio sam potvrdno i to je bilo to. Šest meseci kasnije, počeo sam da se pitam zašto mi se nije javila nijedna od finskih trans klinika i saznao da uput i dalje stoji na doktorovom radnom stolu.

Tad sam odlučio da počnem da uzimam hormone na svoju ruku – kupio sam ih preko interneta od finskih bodibildera. Nemam, međutim, pojma gde su ih ti bodibilderi nabavili. Znao sam da to može da predstavlja rizik po moje zdravlje, ali sam smatrao i da, kad ih ne bih uzimao, to bi više naškodilo mom mentalnom zdravlju.

Konačno sam uspeo za sebe da zakažem prvi termin na lokalnoj trans klinici. Narednih osam meseci, morao sam da idem tamo jednom ili dvaput mesečno. Zvanični proces traži da se sretnete sa mnogo ljudi – sa doktorima, socijalnim radnicima, medicinskim sestrama i psiholozima. Morao sam da uradim beskrajno mnogo testova, odgovaram na stotine pitanja o svojoj porodičnoj istoriji, hobijima i seksualnom životu – čak i da uradim Roršahov test.

Posle toga možete da se podvrgnete mastektomiji i počnete da uzimate hormone. Operativni zahvat pokriva država, ali morate da platite određene bolničke troškove – ja sam platio svega 40 dolara. A čak i kad prođete sve te testove, i dalje se preporučuje da posetite ginekologa i date krv na analizu pre nego što počnete da uzimate hormone.

Ako želite da vas legalno smatraju vašim rodom, potrebno je oko godinu dana da se to promeni u zvaničnim dokumentima. Posle toga, možete da se podvrgnete genitalnoj operaciji ako želite – ali potrebna vam je preporuka genitalne klinike i izjava koja potvrđuje da ste neplodni. To znači da ste bili sterilisani ili da ste na hormonima dovoljno dugo da ste postali neplodni."

Ispričano Sari Silvenoinen

Džodi, 23, model

Imala sam 18 godina kad sam svojim roditeljima ispričala da želim tranziciju. Oni sa tim nisu imali nikakvih problema, dok god prestanem toliko da se provodim, jer sam u to vreme izlazila u ženskoj odeći četiri noći nedeljno. Ne možeš da budeš na hormonima i opijaš se sve vreme – moraš da imaš bistru glavu i zdravo telo.

Moje zdravstveno osiguranje pokrilo je veći deo procedure. Postoje dve bolnice u Holandiji koje mogu da vam pomognu sa tranzicijom. Osam meseci nakon što sam se prijavila za tranziciju u Amsterdamu, počela sam da odlazim na mesečne sastanke sa doktorima i psiholozima kako bi odredili da li sam kvalifikovana za proceduru.

Mogla sam da počnem s uzimanjem hormona posle tri meseca sastanaka, zato što sam pokazala da sam sigurna da želim tranziciju. Ako se na bilo koji način predomišljate, proces može da se odloži i do tri godine. Mnogi ljudi smatraju da su testovi i ispitivanja napadni, što mogu da razumem. Ali mogu da razumem i da tim zdravstvenih radnika želi da broj ljudi koji kasnije zažali zbog tranzicije bude što je moguće manji. Prema doktoru Martinu den Hejeru iz rodnog tima VU, broj ljudi koji zažali zbog tranzicije u Amsterdamu kreće se oko jedan odsto, zato što je proces temeljan i daje ljudima vremena da budu sigurni. Mislim da je Holandija jedna od vodećih zemalja kad su u pitanju savetovanje i tretman trans ljudi.

Ispričano Leku Vijersu

Đura Đuričić, 29, student i aktivista

Imao sam šest godina kada sam prvi put osetio da sam dečak. U to vreme sam mislio da nešto sa mnom nije u redu, te sam odlučio da to nikom ne kažem. Tek sam u drugoj godini srednje škole shvatio, posle čitanja tekstova na internetu, da postoje i drugi koji se tako osećaju. Moji prijatelji su odmah prihvatili moju odluku. Mojim roditeljima je, međutim, ispočetka bilo mnogo teže, ali se postepeno sve više navikavaju na to.

Započeo sam proces tranzicije 2008. godine i 2010. sam već bio na hormonima. Pre nego što vas podvrgnu zahvatu, morate da dobijete dva pisma preporuke od psihijatara i jedno od endokrinologa. Nakon što prođete niz psiholoških i fizičkih pregleda, zdravstveno osiguranje u Srbiji pokriva 65 odsto troškova operacije.

Osećam mnogo više samopouzdanja u ovoj fazi tranzicije. U ovom trenutku čekam na operaciju prilagođavanja roda, tako da sam i malo nervozan.

Ispričano Jovani Netković

Joko Ruiz, 33, trans aktivistkinja

Nakon što su mi roditelji umrli kad sam imala sedam godina, otišla sam da živim sa stričevima. Počela sam da otkrivam svoje pravo ja kad sam prvi put obukla školsku uniformu svoje sestre. Sve moje prijateljice bile su devojčice i identifikovala sam se sa frizurama i lutkama koje su imale. Nisam mogla da kažem stričevima da sam gej i da volim da se oblačim kao žena zato što su bili vernici i veoma strogi.

Kad sam imala 14 godina, odlučila sam da pobegnem u drugi grad, gde sam živela sa nekim sa kim sam bila u vezi. Kasnije, sa 17 godina, odlučila sam da se preselim u Bogotu, gde sam ušla u seksualnu industriju i sprijateljila se s drugom trans ženom. Ona me je naučila svemu što znam o životu jedne žene. Bez nje, ne bih bila osoba koja sam danas.

Kolumbija je prilično napredna kad je u pitanju zaštita prava trans ljudi, naročito u sklopu Latinske Amerike. Ustavni sud ovde često je presuđivao u korist trans zajednice. Ako trans ljudi žele operaciju, nju pokriva država – i iako ste u prošlosti morali da se podvrgnete psihijatrijskoj proceni pre operacije, to više nije slučaj. Lično nisam osećala potrebu za operacijom prilagođavanja roda – bar ne do sad. Osećam se da sam to ja čak i ako nemam sise ili vaginu.

Ispričano Iris Ečeveri

Fjuri, 30, pisac

Pre nekog vremena, išao sam na kontramiting 'Povratite Australiju' u Melburnu. 'Povratite Australiju' je ultra-desničarska, anti-islamistička grupa koja neodređeno pokušava o sebi da projektuje sliku respektabilnosti dok je istovremeno u ogromnom broju sačinjavaju tvrdokorni nacisti sa pravim pravcatim tetovažama kukastog krsta.

Radili smo sve što smo mogli da ih zaustavimo. Nakon što se ljudski zid koji smo napravili da bismo zaustavili učesnike raspao, izbio je haos u džepovima. U jednom trenutku, jedna Aboridžinka otela je mikrofon od organizatora 'Povratite Australiju', a oni među nama koji su bili blizu nje okružili su je u štit dok su besni belci, obavijeni australijskom zastavom, agresivno kidisali na nas. Kad me je jedan od njih čuo kako govorim, moj glas ga je ukopao u mestu. "Ona je žena!", povikao je iznenađeno jednom od svojih drugara.

Za trans ljude, kad tražite tretman u Australiji, to često ume da podseća na psa kog teraju da prelazi poligon s preprekama. Svaka država ima druge propise i gotovo svaki lekar opšte prakse nekvalifikovan je za to. U Sidneju imam prijatelje koji su dospeli na hormonsku terapiju za dve nedelje. U Viktoriji je potrebno i do šest meseci. Ako ste u Južnoj Australiji, morate da letite preko državnih granica sve do Melburna da biste dobili tretman. Totalni je haos i to savršeno odslikava šta znači pokušavati živeti u javnosti u Australiji kao LGBTQ+ osoba. Mi smo jedna nazadna zemlja koja i dalje ima države u kojima je odbrana pod izgovorom "gej panike" i dalje definisana zakonom. Zločini iz mržnje prema trans ljudima ne shvataju se ozbiljno ni u pravosudnom sistemu ni u javnosti. Konačno, naš program za podršku kvir, trans i rodno različitoj deci u školama obustavili su fašistički poslanici u parlamentu.

Sve što se desilo na mitingu – proglašavanje mene pogrešnim rodom, islamofobija koja je obeležila događaj, nasilje nad Aboridžinkom, australijska zastava nadvijena nad svim tim – sve je to međusobno povezano i čini suštinski najaustralijsku stvar koju sam doživeo. Iskustvo trans osoba u Australiji znači biti proglašen "drugačijim". Ali umesto da se osećam isključenim, osetio sam ljubav i solidarnost svih ostalih koje je isključilo australijsko glavnotokovsko društvo – Muslimana, izbeglica, aboridžinskih naroda.

Napisao: Fjuri

Ilia Papadopulo, 21, model

Do svoje četvrte godine znala sam da sam zapravo devojčica. I moja mama je znala. Ali bila sam toliko zauzeta školom da smo neko vreme svi to ignorisali, sve dok nisam imala 15 ili 16 godina i postala zaista svesna svog identiteta. Moja čitava porodica mi je iskreno pružila veliku podršku – oni su to odmah prihvatili.

U Grčkoj da bi došlo do tranzicije može da prođe i do četiri godine. Srećom po mene, taj proces bio je mnogo glatkiji – delovao je kao prosto ispravljanje neke greške. Nakon godinu dana života kao žena, započela sam tranziciju sa 17 godina otpočevši hormonsku terapiju. Zastareli zakoni u Grčkoj primoravaju trans ljude da se podvrgnu operaciji ako žele zvanično da promene rod u dokumentima, ali vlada radi na tome da to ispravi.

Nikad nisam imala mnogo prijatelja, ali sada kada konačno imam privilegiju da me smatraju rodom kojim se istinski osećam, drugi ljudi me lakše prihvataju. Osećam se prijatnije i u društvu ljudi iz svoje prošlosti. Nedavno sam počela da stičem prave prijatelje.

Ispričano Pavlosu Tubekisu

Još na VICE.com

Došao sam u Srbiju da se podvrgnem rekonstruktivnoj operaciji genitalija

Razgovarali smo sa starijim LGBTQ osobama o životu pre Prajda

Gde je granica između trans zastupljenosti i medijskog senzacionalizma?