Reklame
Droge

Kako sam prestala da pijem u svetu koji me želi pijanu

Od malih nogu nas uče da je kul i glamurozno piti alkohol. Sami moramo da naučimo da nije.

pisao Eve Peyser; ilustracije Lia Kantrowitz
09 Oktobar 2018, 7:55am

Foto ilustracija: Lia Kantrowitz

Od mojih ranih tinejdžerskih dana, pa do ranih dvadesetih godina, svaki društveni događaj kojem sam prisustvovala je na okupu držao alkoholni lepak. Stvarno sam volela da se opijam – to je umirivalo moju socijalnu anksioznost, oslobađalo me inhibicija, i skretalo mi misli sa agonije egzistencije. Ali 1. oktobra 2016. na moj 23. rođendan, donela sam odluku da učinim nemoguće: Prestala sam da pijem. Od tada, otvoreno pišem o tome na društvenim mrežama zbog toga što je kultura opijanja toliko preovlađujuća, i želim ljudima da stavim do znanja da izlaz postoji.

Kao rezultat mog javnog trezvenjaštva, mnogi ljudi me pitaju o tome kako sam uspela da se konačno ratosiljam te navike, i volela bih da imam jednostavan odgovor. Provela sam mnogo godina pijana, lelujajući između neverovatnog samoprezira i bljesaka ekstaze koji prate intoksikaciju. Stvar je u tome što se kada si alkoholičar okružuješ drugim ljudima koji se upuštaju u jednako ekstremno ponašanje – cirka vrtoglavo preuzima primat u svakom aspektu tvoje egzistencije, i taj osećaj je tako normalan. Živimo u kulturi koja slavi koktele za vreme branča, mame koje cirkaju vino i happy hour – u svetu u kome odrasli nonšalantno nagovaraju svoje kolege i prijatelje da "popiju piće ili tri" da bi otupeli bol posle teškog dana – tako da niko ne podigne obrvu kada neko pijanči.

U trenutku kada je javna debata povodom imenovanja u Vrhovnom sudu skrenula u bizarnom pravcu, sa pričama o obeznanjivanju i igrama napijanja, neverovatno je koliko malo ljudi osuđuje kulturu u kojoj se misli da je normalno, pa čak i kul, kada se tinejdžeri odvaljuju od pića. Medijski sadržaji koje sam gutala tokom odrastanja – sve, od filmova o Džejmsu Bondu, do Seksa i grada – nudili su mi stil života odraslih, u kome ljudi konstantno piju, ali nikada ne zabalave. Pokazivali su mi svet u kome alkohol nije ništa strašno; piti ga je često značilo da si zreo i rafiniran. Sećam se, kada sam bila brucoškinja, moj mali frižider je uvek bio snabdeven kartonom piva, zato što mi je delovalo veoma zrelo da dan pun predavanja i zadataka završim tako što ću da otvorim jednu flašu hladnog.

Do trenutka kada me je spopao pubertet, razvila sam jaku želju da se razbijam – biti trezan mi je u isti mah bilo i strašno i dosadno – i zbog toga sam sebi od 17 do 23 godine govorila kako je savršeno u redu da svakodnevno popijem jedno do deset pića.

Bivstovala sam u kulturi koja ne samo da kaže da je okej biti pijan, već koja to i ohrabruje. Šarmantan funkcionalni alkoholičar je stari model koji se pojavljivao u serijama i filmovima koje sam volela, kao što si bili Kako sam upoznao tvoju majku, U Filadelfiji je uvek sunčano i Mamurluku u Las Vegasu. Mnogo piti je delovalo kao neizostavna odlika kul odrasle osobe. Sigurna sam da je to poruka koja je i pripadnicima Generacije X slata u mladosti, a svakako jeste poruka koja je stizala do mene. Možda te vršnjaci pritiskaju da piješ, ali to čini i društvo koje očekuje da njegovi mladi ljudi budu nesmotreni, što ga često i očarava.

Ja sam ispunjavala ta očekivanja – ali moja pijana aljkavost je retko bila očaravajuća. Skoro svaki društveni događaj na koji sam bila pozvana otkako sam diplomirala na fakultetu se odvijao u baru, ili na nekom mestu sa otvorenim šankom. A od ranog tinejdžerskog uzrasta – i priznajem, bila sam gradsko dete, pa sam brzo odrasla – odlazak na žurke se uvek vrteo oko konzumacije alkohola.

Morala sam da dotaknem ono poslovično dno života da bih donela odluku da prestanem. U mesecima koji su prethodili mom 23. rođendanu, moje opijanje se otelo kontroli. Veći deo života me muče depresija i anksioznost, a alkohol je bio oblik samoisceljenja koji je postao rizičan godinama pre nego što sam prekinula s tom navikom. Kada bih se previše napila, fantazirala bih o tome da se ubijem. Probudila bih se sa jezivim mamurlukom, što bi samo intenziviralo moje samoubilačke misli.

Tek 30. septembra 2016. kada sam u jednom baru slavila rođendan sa desetinama prijatelja i poznanika, konačno sam dosegla zenit. Osećala sam se bolno usamljeno i suštinski nevoljeno, i bila potpuno lišena radosti. Što sam bila pijanija, više sam ubeđivala sebe da je život isuviše bolan, i da moram sve to da okončam. Otišla sam sa svoje rođendanske žurke jecajući u taksiju, a kada sam stigla kući, napisala sam pismo izvinjenja mojim voljenima, i počela da ispunjavam svoje samoubilačke fantazije. Ne sećam se zašto sam odlučila da prekinem – ali potražila sam pomoć i donela odluku da ne odem bogu na istinu.

Narednog jutra sam se probudila ekstremno grogi i mamurna, i znala sam da ću ako ne prestanem da pijem bukvalno umreti. Ako želim da preživim, moraću da uradim nešto što mi je stvarno teško i što ne želim da radim. Isprva sam rekla sebi da ću da prestanem da pijem na 100 dana, i da ću posle toga revidirati tu odluku. Jedan od mojih treznih prijatelja me je odveo na sastanak anonimnih alkoholičara – što baš i nije u mom fazonu – ali bila sam zahvalna na tome što je neko bio tu za mene. Posle mesec dana na suvom, počela sam da se zabavljam sa nekim ko je takođe nešto ranije ostavio piće, i podrška partnera je bila od ključnog značaja za to da ne odustanem od odluke da batalim alkohol.

Ne postoji neki tajni, jednostavan trik da batališ cirku – teško je, i to ti promeni život.

Ono što je neverovatno kod toga kada sam došla do najniže tačke, što me je navelo da prestanem da pijem – ne volim sebe da nazivam "treznom", zato što i dalje duvam – jeste to što sam posle svakog novog dana bez pića sve više osećala da je to jedini put. Mnogo pre nego što sam dočekala svoj 100. dan bez alkohola, znala sam da će ovo biti moja nova normalnost. Prednosti su bile toliko očigledne – oslobodila sam se bola mamurluka i onog groznog ponirućeg osećanja pijanog kajanja.

Dok sam pila, neprekidno sam upadala u opasne situacije – onesvešćivala sam se, završavala u kolima sa neznancima kojima nisam verovala, smuvala bih se s tipovima sa kojima nisam želela da spavam, samo zato što bih bila previše pijana ili ravnodušna po pitanju svoje dobrobiti da bih promumlala reč "ne“. Kada sam prestala da pijem, shvatila sam da se manje plašim sveta, zato što nisam donosila loše odluke koje su dovodile do mojih susreta sa ljudskim talogom.

Ne postoji neki tajni, jednostavan trik da batališ cirku – teško je, i to ti promeni život. Ja sam nekada bila socijalni leptir, pijano sam lutala po raznim društvenim događajima gde sam sticala vesele prijatelje iako nam je zajedničko bilo samo to što smo svi u stanju omamljenosti. Moje putovanje bez cirke je bilo kao novi početak – još uvek pokušavam da shvatim kakva sam kada ne pijem. Više ne uživam u velikim društvenim skupovima i ludim noćnim provodima, kao ni u svim onim stvarima koje su definisale moju ličnost dok sam bila pijana. Ovih dana retko idem u barove. Otkrila sam nove hobije kao što su mešenje, ukrštenice i vožnja bicikla. Više nisam divlja, a pritom život mi svakog dana deluje sve održivije.

Kako se ispostavlja, ne prezirem verziju sebe sa kojom se sada upoznajem, na onaj isti način na koji sam mrzela pijanu sebe. Sada sam promišljenija, i sve više velikodušna, i prema sebi, i prema drugima. Pila sam zato što sam mogla, zato što je to bilo društveno prihvatljivo, ali to sam ponajviše činila zbog toga što se sama sebi baš i nisam dopadala. Odvikavanje od pića mi nije smesta ulilo novootkriveno osećanje ljubavi prema samoj sebi. To je spor proces – bez alkohola sam strpljiva, i po prvi put u životu, osećam se kao da imam moć nad time ko sam.

Pratite Iv Pejser na Tviteru i Instagramu.

Tagged:
Drugs
ALCOHOLISM
Brett Kavanaugh