Neki ljudi ostaju u lošim vezama zato što su previše fini

Ljudi ostaju u vezama u kojima nisu srećni iz više razloga: iz straha da će biti sami, zbog osećaja da prosto ne mogu bolje, ili iz nevoljnosti da napuste partnera kome su posvetili toliko vremena i pažnje. (Ekonomisti bi uputili bilo koga ko razmišlja na ovaj način da prouči ponešto o nepovratnim troškovima.)

Svi ovi razlozi su u osnovi sebični – ako posmatramo šta bi za osobu koja odlučuje bilo najbolje. Nova studija, ipak, sugeriše da ljudi ponekad ne ostaju samo zbog sebe u vezama koje ih ne ispunjavaju: oni ne žele da povrede osećanja svojih partnera.

To možda deluje iznenađujuće altruistički, ali bilo ko, ko je ikada slušao prijatelja koji brine o tome šta će raskidom učiniti svom partneru, neće biti toliko iznenađen. Kako bi shvatili bolje ove nalaze, istraživači su ispitali 500 osoba koje su razmišljale da raskinu sa svojim partnerom, a onda su nakon dva meseca ponovo stupili u kontakt sa njima da bi proverili šta su u međuvremenu po tom pitanju učinili. Otkrili su da učesnici koji su verovali da njihovi partneri zaista žele da veza funkcioniše imaju manje šanse da sami iniciraju raskid.

Drugim rečima, činjenica da vide partnera kao više zavisnog od veze korelira sa manjom željom da se veza okonča. To se pokazalo kao istina čak i u slučajevima gde osobe same nemaju jake razloge niti želju da ostanu u vezi – takve osobe nisu zadovoljne, ne osećaju se kao da investiraju dovoljno u vezu, kao i osobe koje se osećaju kao da imaju druge opcije.

“Čak i osobe koje razmišljaju o raskidu i dalje brinu o osećanjima svojih partnera”, rekla je Samanta Džoel, ko-autorka studije i asistent profesor na Vestern Univerzitetu u Ontariju, u Kanadi. “Ljudi mogu biti spremni da ostanu u relativno neispunjujućim vezama samo zbog svojih partnera.” (Možda ste se zapitali da li je ovo ponašanje povezano sa polom; Džoel kaže da su istraživači tražili i razlike povezane sa polom, ali ih nisu pronašli.)

Ponovo, sve ovo može zvučati previše poznato. Ipak, autori studije navode da su se prethodna istraživanja fokusirala na sebične razloge kada je u pitanju okončavanje veza. Ovaj rad, sa druge strane, sugeriše da možda postoje i skromni, nimalo sebični razlozi da se veza ne okonča – i upravo je to ono što su istraživači nazvali “prosocijalnim” razlozima, razlozima koji uzimaju u obzir osećanja i persepktive drugih ljudi.

To ne znači, naravno, da je ostajanje u lošim vezama “prava stvar” za učiniti kada se u obzir uzme i dobrobit partnera. Prvo, čak i kada mislimo da znamo kako se partner oseća, ne moramo biti u pravu. Lako je pogrešno protumačiti izjave i poruke čak i nekoga koga smatramo bliskim, što lako može dovesti do pogrešnog verovanja da bi raskid bio bolan za njih. Zapravo, možda bi upravo to i kod njih izazvalo olakšanje.

Čak i kada iz računice izuzmemo loše tumačenje, vera da se situacija u vezi može možda popraviti dovodi do toga da čak i kada su spremni da raskinu, ljudi odlučuju da ostanu u vezi. Profesorka Džoel ukazuje da se upravo to i može dogoditi; ovo ponašanje predstavlja način da se opravda ostanak u lošim situacijama ovog tipa. Takve stvari ne treba uzimati zdravo za gotovo, a ostanak u vezi sa partnerom koji nas ne čini srećnijim samo prolongira lošu situaciju. A to je loše po obe strane. Na kraju krajeva, kako navodi i Džoel, “Ko želi partnera koji zapravo ne želi da bude u vezi?”