Ilustracija: Darija Basta

"ĆUTI I TRPI": Nasilje nad ženama u malim sredinama i selima Srbije

Od početka godine u Srbiji je ubijeno je 26 žena od kojih je 20 iz malog grada ili sela.

|
12 Novembar 2018, 9:21am

Ilustracija: Darija Basta

Do svoje osamnaeste godine živela sam u manjem gradu. Iz tog perioda sećam se mnogo žena koje su prošle kroz neki oblik nasilja od svojih partnera. Za neke od njih sam znala da ih bije muž, za neke se pričalo po čaršiji da ih bije muž ili otac, a kod nekih su mi bili dovoljni utučeni pogledi i poluskrivene modrice da skapiram koliko je sati. Najživopisnije od svega pamtim jedan glas. Vraća mi se povremno i zaurla mi u glavi, odlično mu pamtim boju, ton i intezitet. Glas žene koju nikad nisam srela, ali čije sam krike i bol čula preko debelih, hladnih komšijskih zidova svaki put kad bih otišla kod jedne drugarice. Iako tada male, zaokupljene barbikama i mini šerpama sa kojima smo se igrale, znale smo da je to nasilje i od straha se pokrivale ispod jorgana kada čujemo udarce i lomljavu predmeta. Taj glas nismo čule samo nas dve. Znali su svi u zgradi. Ali je zbog ponavljanja i ustaljenog ritma ono bilo prihvaćeno, poput buke usisivača, i doživljavano kao deo svakodnevice propraćen uz komentar "Opet ovi odozgo". Postalo je nevidljivo. I mjutovano. Niko nije reagovao.

Od početka godine u Srbiji je ubijeno 26 žena od kojih je 20 iz malog grada ili sela. Bačka Topola, Ruma, Stanišići, Smederevo, Kruševac, Pepeljevac, Trgovište, Paprište, Paraćin, Kladovo, Ostružnica, Kula, Radoševo, Kovačevac, Kosijerić, Zagajica, Vlasotince, Užice, Jagodina, Smederevska Palanka, Boleč, mesta su gde su partneri presudili ženama i ubili ih. U ovim mestima žene su se bojale osude okoline. Njihove glave i tela bila su pritegnuta fizičkim i moralnim granicama mesta u kome su živele. Nisu imale poverenja u institucije, ili jesu, ali ih je sistem izigrao.

OSUDA SREDINE

Iako se, sudeći po statistici, žene polako ohrabruju da prijavljuju nasilje, taj broj je još uvek mali i u najvećem broju slučajeva, nasilje nikad nije prijavljivano. Prošle godine, od 26 ubijenih žena, njih 16 nikad nije prijavilo nasilje.

Izveštaj o radu SOS podrške za žene koje su preživele nasilje u porodici za period 01.01.2018 – 30.06.2018.godine ženske organizacije Peščanik iz Kruševca govori da je sve više žena sa sela koje se obraćaju za pomoć, ali i da je dosta onih koje i dalje ćute. Iz ove organizacije kažu da ukoliko se žena odluči da ostavi nasilnika i prijavi nasilje ona će biti osuđena za razdor porodice. Često nema nikakvu podršku, čak ni svojih najbližih (roditelja, braće, sestara).

- U seoskim sredinama, žena se udala i sama birala, nema gde da se vrati, nema novac i svoja primanja. Prijavom nasilja ostaje na ulici, posramljena i obeležena. Roditelji je ne žele jer ih je osramotila. I ona trpi i ćuti. Često doživljava nasilje i od svekra, svekrve, devera. Nije upoznata sa svojim pravima. Često i ne prepoznaje nasilje jer su tako živele i njena majka i njena baka. Ona ne zna za psihičko nasilje, ne prepoznaje ekonomsko nasilje a ni seksualno jer to mora,jer je to bračna obaveza – kažu iz ove organizacije.

I u okolini Kraljeva vladaju sličini obrasci.

- Uticaj sredine je presudan jer je okamenjeni i zabetonirani patrijarhalni kulturni obrazac utemeljio ljudsku svest i po njemu žena treba da ćuti i trpi nasilje. Svako odskakanje od toga nailazi na osudu – kažu iz ženske organizacije Fenomena iz ovog grada.

Sudeći po svim informacijama koje sam dobila iz ženskih organizacija širom Srbije, ispostavlja se da u malim sredinama, žena često nema podršku. Najčešće naslinik ima "dobra poznanstva i novac,"on je gazda, uzoran domaćin, plaše ga se u kući. U maloj sredini je poštovan, cene ga, žena nema kome da se poveri, osuđuju je jer ne ume da poštuje takvog čoveka.

- U sredini u kojoj živimo i dalje postoji predrasuda da su žene krive za sve što im se dešava i iz tog razloga žene ne prijavljuju - zaključuje Svetlana Sarić iz SOS centra Vlasotince.

NEPOVERENJE U INSTITUCIJE KOJE NE REAGUJU I ŠTITE NASILNIKA (KOGA ČESTO POZNAJU)

Sa druge strane, osim straha od sredine, žene imaju strah i od neadekvatnog reagovanja institucija. Podsetimo, tokom prošle godine, tri žene ubijene su u samim prostorima institucija koje su tu da ih zaštite.

- Poslednjih par meseci od usvajanja novog Zakona, situacija se malo promenila, ali i dalje su zaposleni u institucijama puni predrasuda, lične stavove stavljaju iznad profesionalnih, ne veruju ženi, često žene dobijaju savet da trpe zbog dece. Policija umanjuje nasilje, šamar za njih ne predstavlja nasilje. Prete prekršajnim prijavama. Nasilje nad Romkinjama povezuju sa njihovim poreklom. Diskriminišu na svakom koraku - pričaju iz Peščanika na osnovu iskustva žena iz ovog okruga.

Iz Centra za socijalno u Jagodini pričaju mi da se često dešava da je nasilnik ugledni ugostitelj, trgovac, ili jednostavno prijatelj nekoga iz policije i da se samo na osnovu toga često desi da se slučaj zataškava kako se njemu ne bi "blatilo ime", a žena ućutkava uz reči da je to obična svađa i da se neće ponoviti.

Žene koje rade u SOS centru Vlasotinca kažu da žene često ipak imaju poverenje, ali da je u ovom okrugu najveći problem materijalna zavisnost.

FINANSIJSKA ZAVISNOST I STRAH OD ODUZIMANJA DECE

Žene u ruralnim predelima Srbije prve ustaju, a poslednje odlaze na spavanje. Ceo dan provode na njivi, u štali i plasteniku, poljoprivrednom gazdinstvu, i pored toga brinu oko dece i kuće, ali za svoj rad ne dobijaju nikakvu nadoknadu. Prema skorašnjem istraživanju, više od 60 odsto žena na selu nema pravo na penziju, a od četiri žene, tri rade potpuno besplatno. Iako su pred zakonom izjednačene sa muškim članovima porodice, često se odriču nasledstva u korist svoje braće, a svega 13 odsto žena na selu su vlasnice poljoprivrednog gazdinstva.

- Žene na selu su apsolutno u milosti i nemilosti svojih muževa, robinje, a njihovo ropstvo i jeste nastalo zbog ekonomsko - finansijske zavisnosti, kao posledice neplaćenog i neograničenog rada na imanju, što uslovljava njihovu potpunu socijalnu izolovanost, pa i neprijavljivanje nasilnika. Žene na selu rade 24 sata i u konstantnom su strahu da će ostati bez ikakve finansijske sigurnosti - kaže Marija Petronijević iz udruženja Fenomena iz Kraljeva.

Iako živimo u savremenom dobu gde bi ostanak u lošem i nasilnom braku zbog dece trebalo da bude nešto iz kamenog dobra, upravo zbog finansijske nesigurnosti ali i straha od gubitka deteta i nepoznavanja procedura, žene se opet odlučuju da ćute i trpe. Istina je, da kada se institucije uključe u dodeljivanje starateljstva kreće mučan i težak period ispunjen nastavljanjem nasilja, a jedna od pratećih posledica je i pretnja nasilnika da će uzeti starateljstvo nad decom. Ipak, ako se i uprkos tome proces pokrene, dešavaju se brojni susreti žene i nasilnog partnera prilikom viđanja dece tokom kojih opet može da dođe do vređanja i nasilje.

Problem nasilja nad ženama u malim sredinama deluje kao zli začarni krug usmeren protiv žena, gde se kontinuirano nasilje sprovodi i biva potpomognuto zatucalom mikrosredinom i nereagovanjem institucija. Ipak, rešenje mora da postoji, a ono pre svega leži u tome da ove žene moramo ohrabriti i pružiti im podršku.

ŠTA JE REŠENJE

U Srbiji danas postoji nekoliko ženskih organizacija širom zemlje čija je osnovna delatnost pomoć ženama. Postoje i sela koja u okviru opština nemaju ovakvu organizaciju, ali dostupnost informacija o pravima na život bez nasilja sada više nisu u toj meri nedostupne kao nekada. Pristup internetu putem mobilnih telefona omogućio je bar mladim ljudima koji žive na selu da se informišu o svemu što ih zanima. Druga stvar koja bi dodatno pomogla je nacionalni SOS telefon koji nikako da se instalira.

- Udruživanjem resursa organizacija članica Mreže u jedan telefon, radno vreme tog telefona moglo bi da se produži na 24/7, te bi bio dostupan ženama u svakom trenutku, danju i noću, radnim danima i vikendom - kažu iz organizacije Mreža Žene protiv nasilja.

Žene na selu su uvek pune obaveza. Često u selima nema zdravstvene ambulante. Ona je u kući, u štali, u bašti. Treba doći do te žene. Treba organizovati radionice i kroz razgovore upoznavati seoske žene o nasilju, vrstama nasilja, o Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici, o postojanju podrške ženama koje trpe nasilje. Za početak ih upoznati i ohrabriti da se jave,da razmišljaju o svom životu.

- Podržati žene sa sela da prepoznaju, razumeju i upotrebe svoje individualne strvaralačke snage, izražene u poljoprivrednoj proizvodnji, jer one su zaista proizvođačice novih dobara i vrednosti, zahvaljujući kojima bi mogle da obezbede svoju ekonomsko-finansijsku egzistenciju, baš onu koju zloupotrebljavaju njihovi muževi - zaključuje Marija iz Fenomene.

Drugi način se sastoji u podsticanju žena na selu da se međusobno povezuju i sa svojim dobrima zajednički nastupaju na tržištu. Prepoznavanjem stvaralačkih snaga i udruživanjem žena, one će graditi samopoštovanje i svest da imaju pravo na život bez nasilja, jer ga kao i svaka žena, stvarno imaju.

Ovaj serijal nastao je u saradnji sa Autonomnim ženskim centrom a uz podršku AVON Srbija.