Fotografija: © The Estate of Garry Winogrand, Vlasništvo Greenwich Entertainment

Ovaj zaboravljeni ulični fotograf je snimio neke od najlegendarnijih prizora

Gari Vajnogrand je vodio kontroverzan život, ali je svetu ostavio pregršt legendarnih fotografija.

|
nov 10 2018, 7:00am

Fotografija: © The Estate of Garry Winogrand, Vlasništvo Greenwich Entertainment

Čak su i ljudi koji baš i nisu verzirani u uličnoj fotografiji verovatno viđali radove Garija Vajnogranda. Za početak, njegov portret državnog tužioca Eliota Ričardsona iz 1973. krasi omot najnovijeg albuma grupe Interpol, Marauder.

Što je još važnije, Vajnogrand je pomogao da pređemo u eru odmetničke umetnosti, svojim dokumentarističkim snimcima užurbanih gradskih ulica i diviljih životinja, izvlačeći umetničku fotografiju iz studija u stvaran svet. Možda niste čuli za njega, ali verovatno je da ga tip koji je vaš omiljeni ulični fotograf na Instagramu svesno ili podsvesno imitira.

Sam Vajnogrand je bio lik veći od života, naoružan hrapavim akcentom iz Bronksa, sa stavom koji ne trpi gluposti. Veći deo svoje karijere je sastavljao kraj s krajem, i nikada nije uživao u velikom finansijskom uspehu, a umro je mlad, sa samo 56 godina, ostavljajući za sobom skoro 2500 rolni nerazvijenog filma.

Novi dokumentarac, Gari Vajnogrand: sve se može fotografisati, ne samo da preispituje njegovo mesto u istoriji umetnosti, već i njegov ponekad haotični privatni život. Pohvaln je to što ovaj film ne zadaje niske udarce, niti pokušava da idealizuje ovog fotografa bez preispitivanja nekih njegovih diskutabilnijih umetničkih izbora. VICE je razgovarao sa rediteljkom Sašom Voters Frejer o njenom novom dokumentarcu, koji je premijerno prikazan na Film Forumu u Njujorku.

VICE: Šta te je prvo privuklo radu Garija Vajnogranda?
Saša Voters Frejer: Kada sam ja devedesetih završavala osnovne studije fotografije, on je i dalje bio naširoko proučavan. Za njega sam najviše bila zainteresovana iz formalne perspektive... zbog načina na koji je toliko toga stavljao u kadar, pre nego što nastane apsolutni haos i sve se raspadne. A onda, kao i mnogi drugi ljudi, nestao je sa mog radara, zato što je na neki način izašao iz mode. A onda je 2013. napravljena nova retrospektiva njegovih radova, koja je otvorena u Muzeju savremene umetnosti u San Francisku, i sećam se da sam pročitala članak i videla te fotografije, i pomislila, „O bože, Gari Vajnogrand! I dalje je izuzetan“. 20 godina nisam ni pomislila na njega.

Znaš, ponekad stvari koje si strasno voleo u dvadesetim godinama nemaju istu težinu kada ih vidiš kao odrastao čovek. Ali kada sam se ja vratila njemu, pomislila sam „Ne, ovaj tip je i dalje potpuno sjajan“. A bio je čuven po tome što je bio eksplozivna ličnost i bio veoma komplikovan... samo sam se nekako zapitala, „Zašto ne postoji dokumentarac o njemu“?

Jedna od stvari koje sam smesta primetio je koliko njegove fotografije deluju kao da su nastale bez ikakvog napora.

Njegove fotografije deluju veoma prosto, zar ne? Kada vidiš njegov rad, pomisliš, „I ja mogu da pravim takve fotografije“. Ali ne možeš, znaš? Na primer, idi i mesec dana fotografiši po zoološkom vrtu. Nećeš napraviti fotografiju jednako dobru kao što je ona njegova sa parom koji stoji ispred kaveza s vukovima, dok se vuk šunja iza njih. Teško je učiniti da to funkcioniše, a on čini da to deluje stvarno lako.

1539038436038-Los-Angeles-1964_Photographs-by-Garry-Winogrand-Collection-Center-for-Creative-Photography-The-University-of-Arizona-c-The-Estate-of-Garry-Winogrand-courtesy-of-Fraenkel-Gallery-San-Francisco
Los Anđeles, 1964. Fotografije Garija Vajnogranda. Kolekcija Centra za kreativnu fotografiju, Univerzitet Arizone © Legat Garija Vajnogranda, ljubaznošću galerije Frenkel, San Francisko.

Čekao sam deo dokumentarca kada se on zaposli u nekom velikom fotografskom časopisu, noću ukrade par rolni filma iz redakcije, i počne sa strane da snima sopstvene radove. Ali to se nije tako odigralo, zar ne? On je jednostavno batalio posao i potpuno se posvetio umetnosti.
Ideja da ćeš biti umetnik i zarađivati novac od toga je tada bila apsurdna. Mislim, zbog toga ga je druga žena ostavila. Jednostavno je pomislila, „Ovo je jebeno ludo. Ovaj tip ne plaća kiriju. Ne plaća račune. Ne plaća porez. Jedva da plaća alimentaciju za dete“. Bukvalno je radio samo ono što je morao da bi preživeo, da bi mogao da nastavi da fotografiše.

Ali umetničko tržište je sada potpuno transformisano, a to se dogodilo tek osamdesetih godina. Mislim da danas mladi umetnici trpe veliki pritisak da razmišljaju o tržištu na način koji je ranije bio nezamisliv.

1539038553032-MONKEY_WALRUS
Levo: Park Avenija, Njujork, 1959. Desno: Njujork, 1963. Fotografije Garija Vajnogranda. Kolekcija Centra za kreativnu fotografiju, Univerzitet Arizone © Legat Garija Vajnogranda, ljubaznošću galerije Frenkel, San Francisko

Ali finansijske nedaće su ga mučile do kraja života.
Apsolutno. I stvarno je izašao iz mode. Sredinom sedamdesetih je objavio knjigu pod nazivom Žene su lepe, koja je stvarno naškodila njegovom ugledu. Mislim, samo po pitanju uređenja... to je pomalo problematično. Razumem zašto je snimio određene fotografije, i ja ih cenim kao dokument, ali kada ih vidim, prevrćem očima.

Ni naslov ne pomaže mnogo.
Ljudi su govorili, „Oh, ovo je potpuna objektifikacija žena. Ne želimo da nas ovako vide. Ovo nije razlog za to što hodamo ulicama u gornjem delu kupaćeg kostima. Nas zanima samoizražavanje i osnaženje, a ne da budemo neka vrsta dekoracije“. Naravno, ironija je u tome što je on mislio da će ta knjiga biti veliki hit.

1539038628320-8mm-film-still-Bethesda-circa-1968_Photographs-by-Garry-Winogrand-Collection-Center-for-Creative-Photography-The-University-of-Arizona-c-The-Estate-of-Garry-Winogrand-courtesy-of-Fraenkel-Gallery-San-Francisco
Kadar osmomilimetarskog filma, oko 1968. Fotografije Garija Vajnogranda. Kolekcija Centra za kreativnu fotografiju, Univerzitet Arizone © Legat Garija Vajnogranda, ljubaznošću galerije Frenkel, San Francisko

Neko u tvom filmu ima sjajnu izjavu o tome kako načini na koji umetnici prikazuju svet ulaze i izlaze iz mode.
O, to je bio Metju Viner, tvorac Ljudi sa Menhetna. Mislim da je već snimao seriju kada je otkrio Vajnogranda. Bio je stvarno veliki fan, zato što je toliko mnogo razmišljao o toj epohi, i o toj transformaciji žene, i kako to vizuelno da predstavi.

A ipak mislim da, da malo stanem u odbranu knjige Žene su lepe, ona na mnoge načine slavi žene. To je veoma važan dokument epohe kada su žene počele da rade i postale vidljive na način koji je za američko društvo bio potpuno nov. Ako pogledate slike žena iz Njujorka krajem pedesetih, recimo, način na koji su obučene, način držanja, način na koji se postavljaju pred kamerom... do 1972. se to potpuno transformisalo. Šezdesetih se radikalno transformisalo sve u vezi sa time kao žene same sebe predstavljaju u javnosti.

1539038658171-New-York-1968_Photographs-by-Garry-Winogrand-Collection-Center-for-Creative-Photography-The-University-of-Arizona-c-The-Estate-of-Garry-Winogrand-courtesy-of-Fraenkel-Gallery-San-Francisco
Njujork 1968. Fotografije Garija Vajnogranda. Kolekcija Centra za kreativnu fotografiju, Univerzitet Arizone © Legat Garija Vajnogranda, ljubaznošću galerije Frenkel, San Francisko

Da li se tvoje mišljenje o toj knjizi promenilo kada si shvatila u kakvom trenutku u svom životu se Vajnogrand tada nalazio? Nije li se tada po treći put oženio?
Postala sam mnogo saosećajnija prema njemu. Mislim da je jednostavno bio komplikovana osoba koja je pokušavala da živi u ovom svetu, a svi to pokušavamo.

Na festivalu South by Southwest sam dobila nagradu žirija sa veoma specifičnim nazivom. Dobila sam nagradu za „Najbolje žensko promišljanje muškog umetnika“. Pomislila sam, „O, ovaj žiri je potpuno jebeno shvatio ovaj film“. Nisam želela da ga film samo slavi.

Mislim da ono što ovaj film čini veoma feminističkim jeste to što ne razmišljamo često o muškom umetniku i njegovom odnosu prema braku, deci i porodici, i kako to utiče na njegov umetnički učinak. Ali to su pitanja koja se stalno postavljaju umetnicama. A za muške umetnike, glupi kliše glasi, „O, on je drkadžija, ali to je u redu, zato što nam je dao ovaj sjajan roman ili sliku“. A sa što se tiče Vajnogranda... način na koji se mučio da uspostavi ravnotežu između toga da bude dobar muž, dobar otac, ali da takođe bude i dobar umetnik... svakako da je s vremena na vreme bilo bolno.

1539038854431-8mm-film-still-New-York-1968_Photographs-by-Garry-Winogrand-Collection-Center-for-Creative-Photography-The-University-of-Arizona-c-The-Estate-of-Garry-Winogrand-courtesy-of-Fraenkel-Gallery-San-Francisco
Kadar osmomilimetarskog filma, Njujork, 1968. Fotografije Garija Vajnogranda. Kolekcija Centra za kreativnu fotografiju, Univerzitet Arizone © Legat Garija Vajnogranda, ljubaznošću galerije Frenkel, San Francisko

Fino balansiraš između isticanja njegovog kanonizovanog rada i uticaja i istraživanja oblasti koje su pomalo škakljivije.
Negde u 22. minutu filma, čujemo ga kako razgovara sa svojim prijateljem Džejem Majselom. Priča o tome kako ubeđuje žene da budu s njim. Ali ako ne može da ih ubedi rečima, ubeđuje ih rukama. Voli da ih grabi. A glagol „grabiti“ je ovde posebno problematičan.

Definitivno ima ljudi koji ga odbacuju i govore, „Jebeš tog tipa. Ne želim ni da čujem za njega“. Ali ja takođe mislim da ako izdržiš taj deo filma, koji je prilično rano, mislim da bi posebno mladi ljudi mogli stvarno da se povežu s njim i cene ga, zato što govori o ideji učenja kroz rad.

1539038796196-SHOES_POSTER
Njujork 1961. Fotografije Garija Vajnogranda. Kolekcija Centra za kreativnu fotografiju, Univerzitet Arizone © Legat Garija Vajnogranda, ljubaznošću galerije Frenkel, San Francisko

Ali šta ti kažeš nekome ko govori, „On je objektifikovao žene, ko ga jebe“?
Ja nisam zainteresovana za lakmus test ličnosti što se tiče umetnika koji me zanimaju. Mislim da mi u tome verovatno pomaže to što sam ženski filmski stvaralac. Mislim da postoji potencijal za rodno pokajanje, na veoma jednostavan, normativan način.

Pretpostavljam da bih rekla... on jeste objektifikovao žene. Objektifikovao je svet. Mislim da nije pravio objekte od ljudi, ali mislim da se osećao kao da je izvan određene vrste ljudske zajednice, i da je pokušavao da nađe načina da se uklopi. Ako napravite poseban osvrt na njegove radove na kojima su muškarci, videćete da je neprekidno fotografisao biznismene u Njujorku. On je bio američki jevrejin prve generacije, koji je zaista asimilovan u prvoj generaciji, što zapravo znači i da nije bio asimilovan, zar ne? Mislim, čak i u Njujorku, kao jevrejin iz Bronksa, u ranim pedesetim je radio u advertajzing agencijama. To nije moglo da se desi pet godina ranije. Nisu zapošljavali jevreje.

1539038768007-Garry_portrait_by_Judy
Portret Garija Vajnogranda. Fotografija: Judy Teller. Vlasništvo Greenwich Entertainment

Tako da je njegov ulazak u mejnstrim njegovo imigrantsko jevrejsko poreklo zaista komplikovalo, čak i kada se „pasivno“ predstavlja kao belac, on je bio potpuni autsajder. Pokušavao je da shvati kako da živi u ovom svetu.

Greg Eggebeen je na Tviteru.

Više na VICE
Vice Channels