Na ovom Instagram nalogu ljudi se sećaju bližnjih preminulih od AIDS-a

Rekla mi je da su ti muškarci hrabri i jaki. Da su živeli živote punim plućima sve do samog kraja.

“Oni nisu perverznjaci niti izopačenici, jedino što nije u redu s njima jeste to što ih je zaboravila sopstvena zemlja i ljudi koji bi trebalo da brinu o njima i vole ih”, rekla mi je ona. “Ne zanima me koliko su bolesni, koliko ih izjeda bolest: oni su heroji.”

Nedavno sam sedeo u kafiću u Berlinu, skrolujući kroz Instagram nalog The AIDS Memorial, koji je postao mesto za ljude koji su izgubili bližnje od AIDS-a, gde pričaju priče o onima koji više nisu sa nama. Gledajući te fotografije, osećao sam se kao da se čitav svet ruši oko mene. Ophrvao me je snažan osećaj gubitka i pustoši, te sam morao da otrčim do toaleta da me niko ne bi video kako plačem.

Ali bilo je i nečeg prelepog u tim pričama: ljubavi, prijateljstva, porodice, odbijanja da se zaboravi. Mesto na koje možete da odete da se prisetite svih onih koji su umrli kao žrtve ne samo stravične kuge, već kao ljudi koji su se smejali i voleli, koji su nekad bili živi i puni nade.

Dejvid Bolt priča priču o partneru Feliksu, čija se slika nalazi pri vrhu ove stranice.

“Evo mog Feliksa 1972. godine na ostrvu Fajer kao Karmen Miranda, drugi sleva. Feliks je napustio Njujork ubrzo nakon što je napravljena ova fotografija, da živi otvoreno i slobodno u San Francisku, gde je pronašao prihvatanje i ljubav preko svake mere. Na ovoj fotografiji vidi se vikend na ostrvu Fajer gde su Feliks i njegovi prijatelji odlazili da bi pobegli od vrućine, netolerancije i represije u Njujorku ranih sedamdesetih. Sve predivne duše na ovoj fotografiji više nisu sa nama, uključujući mog slatkog, predivnog, neponovljivog i jedinstvenog Feliksa. Feliksa sam upoznao 1982. na Paradi dana gej slobode u San Francisku. Odmah su me očarali njegov duh, šarm i veselje. Učio me je, usmeravao, oblačio i pretvorio u čoveka koji sam danas, svojom ljubavlju, nežnošću i posvećenošću. Bili smo zajedno od 1983. pa sve do prošle godine kad je Feliks izgubio hrabru bitku s virusom HIV-a dugu više od 20 godina. Ovi protekli meseci su mi bili najteži dani i nedelje u životu. Imam duboku rupu u srcu. Ponekad se pretvaram da je Feliks samo odsutan i da se vraća da bih se privremeno osetio dobro, a onda me realnost njegovog odlaska ponovo udari svom silinom. Plačem i zbunjen sam. Sve mi deluje naopako. Većinu vremena ne znam šta da radim. Feliks mi je bio sve.”

Brajana Bak priča priču o ujaku Niku i kako se zbog njega osećala kao najvažnija osoba na svetu kad je jednog dana ostavio sve i vozio 120 kilometara da bi pekao kolače s njom kad je bila dete. “Bez obzira na sve, uz njega sam se oduvek osećala posebno, osećala sam se kao dete koje nikad nije imao”, piše ona. “Kad je umro, bila sam skrhana. Bilo mi je drago što se poslednjih dana života preselio u Vermont da bi provodio vreme sa svima nama. Iako je bilo teško gledati ga kako kopni, makar smo mogli da mu pokažemo da smo ga voleli i da mu budemo blizu.”

Stiv Sagaser piše o partneru Seržu Anguianu. Njih dvojica su se upoznali 1991. godine dok su išli na Univerzitet u Berkliju.

“Kao njegov partner, čitavo dvoipogodišnje iskustvo bilo je srceparajuće i zastrašujuće”, piše Stiv. “Nisam imao nijednog prijatelja koji je prošao kroz to. Serđo je imao 21 godinu 1993. godine kad je umro — u našem stanu u Berkliju, u mojim rukama.

“Bilo je bolno gledati ga kako se bori za život znajući da drugi misle da je zaslužio da umre. Svest o tome bila je neizdrživa. Trebalo je da prođu bukvalno godine i godine herojske aktivističke borbe za socijalnu pravdu da bi se vlast naterala da ceni i naše živote — tek je tada stigla pomoć, ali ne na vreme da bi spasla Serđa.”

Lako je zaboraviti, u vreme PrEP-a i TASP-a (lečenja kao prevencije), da je pre samo 28 godina virus poharao i uništio velike segmente brojnih marginalizovanih zajednica u Sjedinjenim Državama. Afro-američke i latinske zajednice, trans zajednicu, siromašne i beskućnike, kao i oni koji pate od zloupotrebe opijata i problema sa mentalnim zdravljem, i neke od najlepših i najtalentovanijih ljudi iz LGBTQ zajednice.

Jedan od mojih najboljih prijatelja, Ken, HIV-pozitivan je od 1991. On je jedan od “srećnika”. Nikad se nije razboleo, preživeo je. Ali to što je preživeo znači da je morao da gleda najvoljenije kako umiru.

Pre nekoliko meseci sedeli smo u njegovoj kući u Eho Park Hilsu, dok je nebo iznad centra Los Anđelesa svetlucalo na njegovim ogromnim prozorima. Pričao mi je priču o partneru Majkiju. “Znali smo da nešto nije u redu sa Majkijem, ali smo obojica bili previše uplašeni”, rekao je on. “Bili smo mladi, mislili smo da je pred nama čitava večnost. Bili smo zajedno tek nekoliko godina, ali sam verovao, i možda još uvek verujem, da ću čitav život provesti sa Majkijem.”

“Majki nije želeo da ode sa se testira, ali sam ga ja naterao. Rekao sam mu da je bolje znati nego ne znati. Umro je svega nekoliko meseci kasnije. Veoma se brzo i jako razboleo. Uvek kažem da sam srećan zato što sam u mesecima pre nego što je umro bio uz njega, pomagao sam u njegovom negovanju, voleo ga. Mnogo mi znači što je znao da nije sam. Napisao mi je prelepu poruku da je pročitam kad umre, u kojoj mi je otkrio da sam bio njegova jedina prava ljubav, u ovom životu i u narednom. Do dana današnjeg osećam tu ljubav.”

Ken je počeo da plače. Pokazao mi je mali hram koji drži u kancelariji, sa slikom Majkija. “U tim poslednjim trenucima bio sam uz njega, držao ga za ruku dok je umirao”, rekao je on. “Sećam se tačnog trenutka kad je njegovo otežano disanje stalo, trenutka kad je prestao da živi i umro. Nikad ništa više neće boleti kao to, zar ne?”

Godine 1988. bio sam student na koledžu Sara Lorens, živeo sam u stanu na Kort Stritu u Bruklin Hajtsu. Bio je avgust, a Njujork je pogodio toplotni talas. Bilo je suviše vruće da bi se ostalo unutra, tako da sam se popeo na voz do Ist Vilidža i ušao u Krou Bar. Naručio sam pivo i flertovao sa slatkim momkom sa tamnom kovrdžavom kosom, zelenim očima i bledunjavom kožom. Posle nekoliko minuta sledio sam ga do mračne prostorije pozadi. Ljubili smo se, a onda, spustivši se na kolena, ja sam mu popušio.

Napolju smo se obojica smejali. Došli smo da bismo pobegli od vrućine, ne radi seksa.

“Uvek je ovako”, rekao mi je, sa jakim irskim naglaskom. Rekao mi je da se zove Aron i da je iz Dablina. Student Njujorškog univerziteta. “Mogli bismo na pravi dejt”, rekao je. Smeškao se. Svaki put kad pomislim na njega, setim se tog osmeha: činilo se da se uvek smeši. Da je vesela osoba.

Našli smo se naredne večeri ispred njegove studentske spavaonice. Noć je bila vrela i vlažna, naše majice mokre od znoja. Aron je želeo da odemo na picu i da se s njom popnemo na Bruklinski most, da održimo piknik.

Sedeli smo na mostu, jeli picu i pili viski, grad se sa svojim blistavim svetlima prostirao pred nama kao vizija naše budućnosti, i pričali smo jedan drugom priče iz naših života i šta smo verovali ko smo.

Aron je želeo da postane veterinar. Ja sam želeo da postanem pisac.

Prešli smo preko mosta do Promenade i ljubili se na jednoj od klupa. Noć smo proveli na krovu moje zgrade, karajući se i pričajući, pretvarajući se da na preterano osvetljenom njujorškom nebu vidimo zvezde.

Za drugi izlazak našli smo se u Central Parku. Aron nikad nije bio u Remblsima. Imao sam dug istorijat kruzinga po parku i rekao sam mu da ću biti njegov turistički vodič. Nakon toga smo peške otišli iz parka sve do Vest Vilidža. Jeli smo falafel i Aron mi je rekao da za treći dejt treba da idemo u Harlem u restoran hrane za dušu za koji je čuo.

“Ma šta kažeš? Treći dejt?”

Njegov cimer nije bio u gradu tako da smo noć proveli u njegovoj studentskoj sobi. Ujutro sam morao da pođem rano da bih se našao s ocem.

Zvao sam Arona nekoliko puta narednog meseca, ali mi se nikad nije javio. Nije me nazvao. Mesecima kasnije, zajednički prijatelj mi je ispričao da se Aron ubio. Nekoliko nedelja pre smrti, otkrio je da ima AIDS.

Još mislim na njega. O tome šta smo mogli da postanemo. O tome šta je on mogao da postane. Imao je najlepše oči, najzvonkiji smeh.

Ja sam otkrio da sam HIV pozitivan 2013. Svet se promenio. To više nije značilo smrtnu presudu. Ali i dalje sam bio uplašen. Tog trenutka, kad sam čuo te reči, da mi je test pozitivan, osetio sam se beznadežno, život je odjednom poprimio neku novu dubinu, postao sam iznenada svestan da, čak i ako to ne bude od HIV-a, na kraju ću ipak umreti.

Kad me ta osećanja straha obuzmu, a to se i dalje dešava, pomislim na ljude kao što su Ujka Nik, Feliks, Serđo i Majki, i na Arona, na sve te muškarce koje sam poznavao a koji su umrli od ove bolesti i setim se: Ja sam srećan. Okružen sam ljubavlju. Zdrav sam. Moj život, čak i u pedesetoj, čak i sa HIV-om, prostire se preda mnom pun mogućnosti.

I zato radim sve što mogu da živim što jače i sa što više ljubavi. U njihovu čast. U čast svih onih koji su umrli.

Zahvalan sam AIDS Memorijalu, svakom ko je ispričao svoju priču o ljubavi i gubitku, onima koji mrtve održavaju u životu.

Zaslužuju to od nas.

Zaslužuju da nikad ne budu zaboravljeni.

Pratite Džefa Livela na Instagramu.