Neka braća i sestre pokazuju svoju ljubav bacanjem koske, internim šalama, ili udarcem u rame. Moj brat Daniel, odrastao čovek koji pati od poremećaja iz spektra autizma, ima svoj sopstveni način da mi pokaže svoju naklonost: tako što mi dopušta da izaberem epizodu Simpsonovih koju ćemo pogledati pola sata pre večere.„Jutros si već odgledao epizodu 'Krastijev kamp'", podsećam ga. „Mogu li ja da izaberem epizodu"? „Da", kaže on, sa naznakom nepoverenja u glasu, iako mu se lice malo opusti kada izaberem disk iz te iste sezone. Redovne pauze za gledanje Simpsonovih u dnevnoj rutini zvuče kao san svakog obožavatelja, ali u našoj kući, to je neophodnost. Ako postoji jedno pravilo po kome živimo, to je da je činimo sve što je u našoj moći da Danielu olakšamo život, što uključuje i osmišljavanje njegovog dana oko nestašluka njegove omiljene porodice.
Reklame
Kao i mnogi autistični ljudi, Daniel ima ograničene verbalne i komunikacijske veštine. Veći deo naše interakcije s njim uključuje mnogo eholalije, kada on ponavlja naše reči da bi nam pokazao da razume („Jesi li imao lep dan"? „Imao lep dan. Da".). Takođe ima i mnoge anksioznosti koje ne ume da izrazi rečima, iako možemo to da vidimo po tome kako se on drži: kada grči prste, ili nervozno pogledava po sobi.Njegova anksioznost popusti kada god mu je raspored redovan: odlazak na posao, kupanje, večera s porodicom. Vikendom je teže – duži dani koji su manje organizovani – i ispunjavamo ih dugim šetnjama, plivanjem na bazenu u YMCA, odlaskom u crkvu, sa njenom blagoslovenom osnovom u rutini, molitvama i pesmama.Moja majka je bila ta koja je ohrabrila Daniela da redovno odlazi u crkvu, a slučajno je takođe bila ta koja je zacementirala ulogu Simpsonovih u našim životima. Prvi put je gledala seriju da bi meni kao devetogodišnjakinji dokazala da ima prava da mi zabarani da je gledam, zbog Bartovog lošeg uticaja. Kada je odgledala epizodu „Tramvaj zvani Mardž", umesto da je zabrani, postala je obožavateljka, i čekanje novih epizoda nedeljom je postalo porodična tradicija, isto koliko i odlazak u crkvu.Mama i tata su gledali seriju zbog njenih literarnih i kulturoloških referenci na sedamdesete, dok smo moj brat i Luk i ja uživali u apsurdnosti i rafalnim fazonima. Nisam sigurna šta je tačno Danielu bilo privlačno kod Simpsonovih, pošto ne ume da nam kaže. Možda su u pitanju jarke boje i animacija. Možda je u pitanju mnoštvo fizičkog humora ili blesavi zvučni efekti – i dalje se sećam kako se čitav minut kikotao dok je gledao Homera kako vrti palčeve i pevuši sam za sebe.
Reklame
Fotografija: Vlasništvo FOX-a
Zbog čega god da je postao fan, ne prođe dan da ne pogleda barem jednu epizodu. Kao što moj otac Majkl kaže, „ Simpsonovi uvode određenu meru reda za Daniela. Producenti ove dugotrajne serije sigurno nisu mogli da predvide da će neki autistični mladić po njihovim dvadesetdvominutnim epizodama znati kada će večera biti poslužena. 'Još jedni Simpsonovi' je česta uzrečica u našoj kući".Serija nam je postala toliko neophodna, da smo morali ekspresnom poštom da naručimo primerak četvrte sezone, dok smo bili na godišnjem odmoru na našem redovnom mestu na severu države Njujork, jer smo shvatili da smo je zaboravili kod kuće. Danielu je potrebna utešna bliskost „Krastijevog kampa" i drugih epizoda sa prvog diska, da bi ublažio nervozu zbog promene njegove rutine na odmoru. Ali mnogo više od nečega što popunjava raspored, Simpsonovi su za nas način da se povežemo s njim.Daniel zna reči svake originalne pesme u seriji, uključujući i sve komade odeće navedene u pesmi „Vidi moju haljinu", i možemo da se oslonimo na njega da popunjava praznine u tekstu, kada je pevamo dok nedeljom šetamo zajedno. Kada se Luk i ja upustimo u dugačke citate za trpezarijskim stolom, Daniel uskoči sa tihim „Lizi je potrebna proteza", u odgovoru na „Zubarsko osiguranje". Znamo da možemo da mu izvučemo osmeh kada imitiramo Homera; čak se ne plaši ni da sam s vremena na vreme vikne „Dou".
Pitam se da li mu serija toliko znači zato što govori o porodici: pet čudaka koji imaju tupave svađe, upadaju u besmislene situacije, a na kraju dana i dalje vole jedni druge. Možda on vidi nas u tim čudnim, animiranim stvorenjima, možda umetnost podražava život, i život podražava umetnost. Daniel je srednje dete. Da smo mi likovi iz Simpsonovih, on bi bio Liza, po redosledu rođenja. Ali on je zapravo Megi našeg klana; on je najmanji u grupi, govori veoma malo, i iza tih budnih očiju se događa mnogo toga, uključujući i ljubav prema porodici.
