Reklame
Rasizam

Film ’Romper Stomper’ me je naterao da shvatim da sam rasista

Zbog toga što sam musliman koji je odrastao u Australiji, rasizam je deo mog života

pisao Mahmood Fazal
11 Novembar 2017, 7:00am

„I ne želim da odem na isti način kao jebeni Aboridžin.“

Meni je to bila najupečatljivija replika iz Handovog govora mrženje u kultnom klasiku Džefrija Rajta, Romper stomper. Bio je tu prvi put da čujem da desničarski nacista priznaje tragičnu sudbinu koja je zadesila starosedeoce Australije. Hando, (Rasel Krou) je vođa bande skinheda iz Melburna, koja se navrzla na lokalnu vijetnamsku zajednicu. Shvata da smisao njegove borbe više nije ko gde pripada, već ko opstaje. Prvi put kada sam odgledao film, naterao me je da o mržnji razmišljam na sasvim drugačiji način. Odslikavao je moje sopstveno iskustvo sa mržnjom – odrastanje u Australiji kao muslimanski emigrant, i nasilne reakcije na omalovažavanje.

Pošao sam u srednju školu godinu dana nakon 11. septembra, u veoma belačkom predgrađu, duboko na jugoistoku Melburna. Svi koji nisu belci su se okupljali na ograđenom igralištu za košarku, koje smo pretvorili u teren za mali fudbal. U mom razredu nas je bilo trojica: ja, moj brat od strica, i jedan Maor sa Novog Zelanda.

Počeli smo da obožavamo gangsterske repere koje su naši rođaci slušali u svojim nabudženim kolima, i gledali smo gangsterske klasike za klince koji se lože da će da postanu krimosi, kao što su Lice sa ožiljkom, Kum i Krv za krv. Ja sam uvek voleo da širim svoje horizonte, i često bih bubuljičavkog Grka koji je radio u video-klubu u Nobl Parku pitao da mi preporuči neki film. „Ovaj će da ti se dopadne“, rekao mi je, grabeći nešto sa police. „To je kao Američka istorija X, samo na steroidima“, i bacio je Rompera Stompera na sto, kao da je dobio deljenje na pokeru.

Ne znamo mnogo o Handovoj prošlosti. Vidimo da je beli supremacista samo po njegovom izgledu, pominjanju Majn kamfa i načinu na koji opisuje azijate, i priča o tome kako kupuju sve pabove i nekretnine. Njegove žalbe imaju kvazi-konkretno uporište u ekonomiji, ali za mene je strah od islama uvek delovao apstraktnije.

Proglašeni smo ideološkom pretnjom, i pretnjom po australijski način života. Nakon serije geopolitičkih akrobacija i terorističkih činova koje su počinili radikali sa margine, Australijanci su izgleda počeli da misle da je najbolji način za postupanje prema strancima i drugačijima taj da ih potpuno isključiš. To je čin koji izoluje obe strane, izaziva zablude i neminovno rezultira na najnasilnije načine.

Ili je tako barem bilo nama.

Neonacisti osamdesetih su bili uniformisani, organizovani i ujedinjeni u mržnji, ali rasisti u našoj školi su izgledali kao izblahajni surferi. Te nove momke nije zanimala rasa, bili su opsednutosti nacionalnošću i „slobodom“. Nacistički simboli su bili zamenjeni tetovažama sazvežđa južnjačkog krsta. To nije bila bela moć, već neprekidno klicanje Australiji. Muslimane su primoravali da biraju između religije i državljanstva, i gnjavili ih retoričkim pitanjima koja su nagoveštavala da je religija arhaično sujeverje kojeg se pridržavaju varvari. Za njih je nacionalni ponos nekako podrazumevao modernizam, dok je religija bila antikvitet.

Prvo polugodište smo proveli slušajući šale o jebačima ovaca i teroristima. Sve dok jednu devojku u hidžabu nisu pogodili pomorandžom u lice. Gledao sam kako joj se razliva po beloj ešarpi, dok su jedanaestogodišnjaci klicali. I onda smo jednom, nakon previše zadirkivanja i popijenih Red bulova, odreagovali nasiljem. Sve se završilo ukorima, ali nismo naučili svoju lekciju.

Uzbuđenje od šljiva na očima, nervoze u stomaku i udaraca pesnicama je u našim naivnim umovima bilo jedino sredstvo u borbi za moć. Bili smo mladi i prihvatili smo nasilje kojim su nam pripisivali. Razumeli smo Handovu ideologiju opstanka. Počeli smo da se ponašamo kao „prljavi Arapi“, kako su nas i zvali, i na kraju smo stekli reputaciju da smo neustrašivi, što nam je hranilo ego.

Nikada nismo razgovarali o strategiji borbe, ali smo je instiktivno razumeli. Niko od nas se nije družio sa Australijancima, ali smo na odmorima uskakali u pomoć svakoj manjini, i nismo čekali da nam zadaju prvi udarac.. Na neki čudan način sam počeo da shvatam da imam više toga zajedničkog sa skinhedima nego sa dečacima u šortsevima za fudbal i sa ogrlicama od školjki. Izazivali smo mržnju i izneveravali očekivanja društva, bunili se protiv njega, pljuvali ga, zato što nijedna zaraćena strana nije bila spremna na racionalno razmišljanje.


Pogledajte VICE Srbija film Upoznajte Rome: Egzon


Skinhedi iz Romper Stompera su nosili spitfajerke sa nacističkim simbolima i izvarikinisane Leviske. Etničke manjine iz predgrađa su nosile ono što su nosile i starije generacije: Everlast majice, Kapa kape, Najk patike i trenerke sa patent dugmićima. Naše marinske frizure sa dugačkim repićima su slale poruku koju je naglašavalo naše agresivno ponašanje.

Bili smo toliko obuzeti svojom slikom u društvu, da smo zanemarivali zajednicu oko sebe. Bili smo toliko zauzeti osuđivanjem drugih, da smo automatski odbacivali bilo kakav čin pristojnosti ljudi koji su želeli da razumeju našu kulturu. Jasno se sećam jednog godinu dana mlađeg španskog klinca, koji nas je pitao nešto o islamu, a mi smo mu utrljali Big Mek u glavu. Polako, a da to nismo ni primetili, postali smo oni tipovi koji su pomorandžom gađali muslimanku.

Za mene se sve srušilo kada smo napali nekoga zbog jednog trača, a onda postavili snimak napada na internet. Snimali smo sopstvenu propast. A onda je neko jednog dana potegao nož na grupu dečaka, i snimak toga su videli upravitelji škole.

Jedan profesor mi je jednom dao primerak autobiografije Malkolma Iksa, koja je sumirala naše ponašanje na veoma pronicljiv način. Malkolm Iks se žestoko pobunio protiv belačke Amerike zajedno sa svojom Nacijom Islama, ali kada je otišao iz Amerike na hadžiluk u Saudijsku Arabiju, zatekao se okružen muslimanima koji su slučajno bili i belci. Shvatio je da je korelacija koju je stvorio u svojoj glavi između rasizma i belaca bila nepotpuna. Zato što je stvar komplikovanija samo od boje kože.

Malkolm Iks je u suštini napustio svoju okolinu da bi napravio kritički osvrt na sebe i svet oko sebe, a meni se to dogodilo kada je koordinator škole pustio snimak napada nožem. Iskreni strah surfera da će biti izbodeni, smeh poruge, i naše rasističke uvrede su bili prizori od kojih mi se zavrtelo u glavi. Ljudi na ekranu su mi delovali tako strano, a ipak sam proveo skoro pet godina družeći se s njima.

Nasilni dečaci su izbačeni iz škole, i umešala se i policija. Stvar je otišla predaleko. Zauzeli smo stav sveta koji je gledao kule bliznakinje kako se ruše u Americi. Gledali smo zverstva izbezumljenih zagovornika mržnje, i bilo je odvratno. Postali smo sve ono za šta smo govorili da mrzimo. Dolivali smo ulje na vatru. I ništa to ne sumira bolje nego završna scena Romper Stompera, u kojoj okupljeni azijski turisti na plaži fotografišu kako Handa ubija njegov najbolji prijatelj.

Još na VICE.com

Kako sam postao rasista

VInston Čerčil je bio rasista, ratni huškač i zagovornik sterilizacije mentalno obolelih

Gandi je bio rasista koji je terao devojke da spavaju u istom krevetu

Tagged:
Film
Romper Stomper
Australija
Muslimani
Rasista