Ko bi pobedio u trci čoveka i konja

PisaoHarry HarrisfotografijeBekky Lonsdale

Gledali smo kako se 1,000 ljudi trka sa grupom konja 34 kilometra u centralnom Velsu da bismo saznali odgovor na to pitanje.

"Ko bi pobedio u trci čoveka i konja?", prastaro je pitanje koje može da oživi svaki zamrli razgovor u pabu posle nekoliko piva. Večiti kontraši insistiraju da, po dobrom danu, na suvoj podlozi, čovek ima prilično dobre šanse. Amaterski ljubitelji konja ističu nepredvidljivost ovih životinja i mnoštvo drugih faktora – vreme, temperament, atmosferu, formu – koja bi mogla da utiče na njihov uspeh.

Stvar je u tome da ti razgovori nisu ni zamišljeni da se isteraju do kraja. Hipotetičko je često mnogo zanimljivije od realnosti, naročito kada realnost podrazumeva fizičko sučeljavanje sa životinjom koja može da vas usmrti jednim običnim ritanjem. Bilo kako bilo, jedan od tih razgovora odigrao se u nekom pabu u Lanvrtid Velsu, u centralnom Velsu, i učesnici su odlučili da tu hipotezu testiraju za stvarno.

Zato sam se i našao na 39. godišnjem takmičenju Čoveka protiv konja, kros-kantri trci od 34 kilometra između preko 1.000 trkača i maksimum 65 konja. Kad su već u pitanju brojke, to je najveća konjska trka u Velikoj Britaniji. Veća od Grend Nešenela, sa dodatim bonusom da se nijedan konj neće upucati pred razularenom masom.

Čovek je do sada pobedio dvaput. Odmah, dakle, to da raščistimo. Prvi je bio Huv Lob 2004. godine, pobedivši konja za nekoliko čistih minuta, a onda je to ponovo Florijan Holcinger 2007. godine, koji je posle završene trke navodno izjavio: "Ja sam Nemac koji je brži od konja!"

Zajednički imenitelj oba ta dana, pored činjenice da su obojica bili profesionalni sportisti, bila je vrelina – a danas jeste vrelo. Oseća se ona neobična, magličasta, teška vrelina koja se zadržava u brdima i nemoguće ju je oterati. Nebo prekriveno oblacima ne da da se ona pomeri. Ili se pretvori u oluju ili prži sve pred sobom. Danas su uslovi neznatno u korist čoveka.

Deset je sati ujutro kada trkači počinju da se sakupljaju ispred hotela Neuad Arms u centru grada, gde se nalazi startna linija. Neud je duhovni dom trke. Bivši vlasnik, Gordon Grin, pokrenuo je ovaj događaj, budući da je bio jedan od ljudi koji su vodili prvobitni pomenuti razgovor, odlučivši da bi trka bila dobar način da se obogati turizam u gradu posle pada interesovanja za jahanjem ponija kroz prirodu sedamdesetih.

Unutra, na jednom od zidova, stoji par uglačanih ploča na kojima se navode pobednici trke od njenih početaka – i najbrži konji, i najbrži ljudi, imena ispisana besprekornim zlatnim rukopisom. Glin Džons koji je jahao Solomona. Heder Evans koja je jahala Rojal Mikada. Beti Gordon koja je jahala Nekst In Lajn Grejndžveja. Konji obično pobeđuju za oko 20 minuta.

Razgovarajući sa ljudima ispred saznajem da se većina nada da će završiti trku za manje od tri sata i u jednom komadu. Staza ide preko reka, neujednačenog terena i kroz guste, duboke močvare. Usponi su strmi i iscrpljujući, a padine još nezgodnije. Međutim, istorija trke lišena je dugog spiska povreda; izgleda da su ljudi mnogo pažljiviji kad znaju da trče pored konja.

Dominik ne može da trči danas. Poreklom iz mesta udaljenog 20 kilometara, iz Bilt Velsa, planirao je da učestvuje, ali je povređen, tako da je došao samo da gleda i vozi bicikl duž maršrute. Prethodnih godina bio je šesti, a prošle godine je mogao da pobedi da nije skrenuo sa staze, dodavši šest kilometara na svoje putovanje (staza je samo povremeno obeležena strelicama ispisanim sprejom na zemlji ili zakucanim na drveće).

Dok se trkači i jahači penju u brda oko Lanvrtida i obližnjeg Abergvesina, koji su puni jezeraca i potočića, staza postaje uska. Nije neuobičajeno, govori mi Dominik, da trčite uzanom deonicom maršrute samo da biste čuli teški galop i uzvik "konj!" iza sebe – što je znak da morate brzo da se sklonite s puta. On kaže da ih osetite na sebi, zapljusne vas snažan nalet vetra.

Stiže još trkača, dolazeći iz svih krajeva Velike Britanije, Evrope, Kanade i Sjedinjenih Država. Usamljeni čovek u tišini se isteže uz zid. On diže svoje noge, jednu po jednu, i okreće ih postrance, ka unutra, kao da formira veliko slovo P. Jedan drugi, Pit, putovao je iz Vortinga sa suprugom Don. On dolazi ovamo još od 1991. godine. Pomalo je mator da bi trčao, kaže mi. Bliži se šezdesetoj, ali izgleda dobro. Gipko i vitko. Trkači izgledaju drugačije od ostalih sportista, kao da su se vremenom pažljivo istesali.

Jedan drugi, Nik, dotrčava kao napeta opruga, tražeći od nas savet. Prvi put je tu i došao je sam – saznao je da će učestvovati svega par meseci ranije, pošto se prvobitno nalazio na rezervnoj listi. Neobavezno pominje krizu srednjeg doba kad ga pitam zašto je došao. Svako ima svoje putovanje do startne pozicije, kaže on, a izgleda da je ona motivisala njegovo. Kad trkači krenu, on se povlači na sam kraj čopora.

Razlozi Pita i Don za dolazak vremenom su se menjali. Ovih dana je to manje takmičenje i sportski podvig, a više susret sa prijateljima i uživanje u trci. Za fokusiranije trkače, ekscentričnost trke nemoguće je ignorisati, ali u poređenju sa drugim testovima izdržljivosti kao što su Taf Mader ili Ajron Men, sličnije je trčanju kroz prirodu nego pravoj stazi sa preprekama. Jedan trkač – koji spolja izgleda kao slika i prilika čelične volje – iskreno pominje krajolik kao jedan od razloga zašto je odlučio da učestvuje.

Ulazak konja u trku je izdeljen u faze. Oni započinju 15 minuta kasnije i imaju veterinarske kontrole i pauze za napajanje vodom, a njihovo vreme se izjednačava tek na cilju. Kaskaju gradom od ranog jutra, kao švajcarski tim iz Cool Runnings – žilavi i savršeno izvajanih mišića. Okupljaju se rano, zajedno sa jahačima, na železničkoj stanici radi prvih pregleda. Neki moraju tada da odustanu, nije im dozvoljeno da se takmiče ukoliko nisu apsolutno spremni za zadatak koji imaju pred sobom.

Oko 10.30 vidimo ih po prvi put. Dok paradiraju od železničke stanice i kroz gradski centar, to je manje kao da gledate svoje konkurente – pod pretpostavkom da većina mase navija da pobedi čovek – a više kao da se divite životinjama. Par koji nosi jarko narandžaste naočnjake odmah mi privlače pažnju. Jedan drugi ima svetlucava ružičasta uzda, sa kojima kao da ima problem, zastajući i izvijajući se dok ulazi u krivinu, pre nego što ga njegov jahač umiri. Ima mnogo toga. Jahača koji umiruju konje. Jahača koji pričaju konjima. Jahača koji miluju, maze ili na neki drugi način iskazuju nežnost. Često se u konjskim trkama stiče utisak da se životinje iskorišćavaju – dovode u opasnost da bi jahač, ili njihov instruktor, zaradio na njima. Ovde ne postoji takav pritisak.

Ja se – i oduvek je bilo tako – pomalo užasavam konja. Oni su kao more: veliki i prelepi, dramatični i izdašno poetski, ali mogu i svakog trenutka da vas sjebu. Krećući se uskim uličicama gradića, deluju veće nego i obično. Dok prvi konji galopiraju preko startne linije oko 11.15, njihovi jahači deluju sićušno.

Velika Britanija prepuna je gradova koje kao da definišu događaji kao što je ovaj. Kotrljanje sira u Glosteru. Izbegavanje krpare u Istočnoj Angliji. Nešto što se zove Danmauvsko osvajanje pršute u Eseksu, gde se bračni parovi takmiče svake četiri godine da osvoje nekakvu šunku. Lanvrtid ima gomilu toga. Ronjenje po močvari. Bacanje kamenčića po površini vode. Svetske alternativne igre. Čovek protiv konja bila je prva od njih, ali od tada su ponudu učinili malo raznovrsnijom.

A opet, tu je i sponzorstvo – slike tegli sa puterom od kikirikija su svuda. Ne one vrste putera od kikirikija koji jedete iz tegle kad ste Mnogo tužni, već vrsta koju opsednuti zdravim životom rolaju u kuglice i nose sa sobom u teretanu. I da, i The One Show je tu – velški olimpijac Ajvan Tomas slika selfije sa ljudima, radi sklekove na startnoj liniji. Ali sve to deluje manje bitno. Suština nije u puteru od kikirikija.

Čovek stoji na prvom raskršću sa ćerkom i prijateljski nastrojenim škotskim ovčarem, čekajući da njegova partnerka prođe na konju. Ćerka je premlada da bi i sama jahala, ali planira da to uradi za nekoliko godina. Prvi trkač koji nailazi praktično prozuji pored nas – majica: skinuta, prsa: napumpana, mišići: pucaju po nogama. Stiže još njih. Konj i čovek, rame uz rame. Konj zuji pored čoveka.

Postoji reklama Velške turističke organizacije koje se sećam još kao dete. Ide ovako: čovek sedi u ribarskom brodiću sa sinom. Zgodan je. Velški zgodan, kao Džordž Nort ili Li Halfpeni. Dovozi turistu nazad na obalu i dok turista izlazi iz čamca, sin primećuje knjigu koju ovaj nosi: Izlaženje na kraj sa stresom. "Šta je to stres?", pita dete s izrazito velškim akcentom. Čovek u ribarskom čamcu se osvrće oko sebe. "Ne znam, sine."

Setim se te reklame često, a pogotovo dok dalje istražujemo stazu. Ovakvog dana, Vels je lepši nego što možete da zamislite. Poseduje sve nijanse zelene istovremeno, koje se smenjuju i kotrljaju jedna preko druge. Tišinu u vazduhu prekidaju samo zvuci stopala trkača, konjskih kopita i aplauz posmatrača koji se takođe trude da drže korak sa njima na stazi.

Najbrži trkači obično stignu za oko dva sata i 20 minuta, tako da je oko jedan sat cilj prilično pun ljudi. Podignut je šator sa besplatnim sendvičima i kolačima za trkače, koje su pravile lokalne starice i žene farmera. Mali štand prodaje čizburgere i hot dogove za tri funte, a bolji su od bilo kog čudovišta koje ste primorani da jedete na bilo kom londonskom uličnom festivalu hrane.

Atmosfera je već uzavrela kada polugoli čovek od ranije zaždi preko cilja. Zove se Džo, dolazi iz Heknija, i dok se obrušava na zemlju, prema sopstvenim rečima, "totalno je sjeban". Nakon toga počinje odbrojavanje. Ako konj ne stigne u narednih 14 minuta, čovek je pobedio.

Glas sa zvučnika odbrojava. Načuo je da su prvi konji prošli poslednju stanku za napajanje vodom, na oko 15 minuta odavde. Biće gusto. Konji su, naravno, brži preko ravnih površina i nisu loši na usponima, ali čovek može da ih dobije na padinama. Konji nisu građeni da se spuštaju nizbrdo. Oni se nekako nežno spuštaju postrance, kao deca kad se silaze niz strmu obalu.

The One Show intervjuiše Džoa. Čovek iz fabrike putera od kikirkija ga postavlja na podijum i obećava mu onoliko putera od kikirikija koliko poželi. Pet minuta. Četiri. Tri. Još dva minuta, a onda nešto počinje da se nazire u daljini.

Dva konja galopiraju niz poslednje brdo, a masa se nabija uz ogradu da bi ih bolje videla. Kao da se oglašavaju prvi horski zvuci negodovanja, ali se ne primaju. Jedan minut i trideset sekundi. Konji prelaze poslednju deonicu, a onda masa kolektivno uzdiše. Jedan od konja baca jahača sa sebe i galopira ka potpuno drugom polju, gde četiri druga konja provode ugodno vreme koje nema nikakve veze sa trkom. Jedan minut. Drugi konj zastaje i okreće se da vidi šta je sa jahačem koji je zbačen – Beti, prošla pobednica koji nas posle upoznaje sa svojim konjem Peleom (kao fudbaler), nimalo uzbuđenim zbog toga što ju je lansirao kroz vazduh. Četrdeset pet sekundi, neko je otišao da vrati Pelea na stazu. Trideset sekundi. Beti se vraća u sedlo. Dvadeset sekundi. To je ubedljivo najuzbudljiviji trenutak koji sam ikad doživeo na nekom sportskom događaju uživo. Konj pobeđuje.

Konji se odvode u ugao poljane. Maze se, timare i polivaju kofama vode, njihova griva boje kestena postaje za nijansu tamnija, kao kada češljate somot tamo- vamo. Daleko od centra gradića, deluju manje impozantno, nekako nežnije. Uzimaju travu iz ruku dece i njuškaju ljude, trepćući velikim tužnim očima i terajući muve od sebe repovima. U pozadini, drugi konji samo galopiraju. Tamo i nazad, preko polja, kao psi u parku. Jedva da se čuje topot kopita na zemlji. Konj je pobedio. Kad se sve sabere i oduzme, to je najbolji mogući rezultat.

@CmonHarris

Više na VICE
Vice Channels